Kafe Cinema u Negotinu, foto: Predrag Trokicić
Kafe Cinema u Negotinu, foto: Predrag Trokicić

Pre par dana, stidljivo se na nekoliko medijskih portala (Večernje novosti, N1, Nova, Danas…) pojavila vest sa spiskom domaćih filmova koji su se prijavili na takmičenje za nominaciju za nagradu Oskar u kategoriji Najbolji međunarodni film. Raspisivanje ovog konkursa objavljeno je na zvaničnom sajtu krovne filmske institucije u zemlji, Filmskog centra Srbije (FCS), ali još ne znamo koliko se filmova prijavilo. Nije objavljeno ni da li su sve prijave prihvaćene. Spisak domaćih ostvarenja koja će se nadmetati za nacionalnog kandidata za nominaciju saznali smo iz medija 18.11.2020. U Večernjim novostima, koje su prve objavile vest, u naslovu stoji: Filmovi Otac i Dara u trci za Oskara – prijavljeno sedam domaćih kandidata. Ispod naslova: „Kako ’Novosti’ saznaju, prijavilo se sedam filmova: ’Otac’ Srdana Golubovića, ’Pijavice’ Dragana Marinkovića, ’Moj jutarnji smeh’ Marka Đorđevića, ’Ime naroda’ Darka Bajića, ’Dara iz Jasenovca’ Predraga Antonijevića, ’Vikend sa ćaletom’ Miroslava Momčilovića i ’Realna priča’ Gordana Kičića.“

Za ovu priču, bilo kakav stav o kvalitetu, temi, estetici, sadržaju ili umetničkim dometima ovih ostvarenja – potpuno je nebitan. Naprotiv, bitno je to da jedan od sedam prijavljenih filmova, „Dara iz Jasenovca“, nijednom, do zaključenja ovog konkursa, nije javno prikazan. Nigde. Ni u zemlji, ni u inostranstvu. Još uvek nije imao ni svetsku, ni festivalsku, a ni srpsku premijeru. Samim tim, taj film, po uslovima i pravilima Konkursa, nije imao ni neophodnu sedmodnevnu komercijalnu distribuciju u Srbiji, uz (takođe neophodnu) najavu i reklamiranje prikazivanja. Posebno upada u oči to što je u pitanju produkcijski veliki i dugo očekivani domaći film o kojem se mnogo pisalo i pre i u toku samog snimanja i kojeg su predstavnici FCS-a, pa i najviše državne vlasti, najavljivali kao državni i istorijski važan projekat. Ako je taj film, koji mnogi s pravom tek očekuju da vide, u Srbiji zaista već prikazan, prosto je neverovatno da se o tome nigde nije pisalo, a da se prikazivanje nije reklamiralo. Postavlja se, stoga, logično pitanje: kako film koji još uvek niko nije video uopšte može da se prihvati i razmatra kao naš potencijalni kandidat za Oskara?

Male promene

Zbog pandemije, mnoga pravila koja propisuje američka Akademija filmske umetnosti i nauka (Akademija) su promenjena, uključujući i ona za kategoriju o kojoj ovde pišemo. Jedno od novih pravila odnosi se na rok u kome prijavljeni film mora imati domaću komercijalnu distribuciju od najmanje sedam dana. Ove godine taj rok je produžen do 31.12.2020. i odnosi se i na online a ne samo na bioskopsku distribuciju. Krajnji datum do kog FCS mora da odabere nacionalnog kandidata je 1.12.2020. To znači da, formalno, film koji još uvek niko nije video može biti razmatran za kandidata ako je ispunio sve ostale zahteve konkursa i to potkrepio traženim dokazima.

„Ova ’epidemijska’ godina je u Srbiji donela još jednu novinu“, pišu dalje Novosti, „umesto Akademije filmske nauke i umetnosti (AFUN) koja je tradicionalno decenijama organizovala izbor našeg kandidata za Oskar, taj posao preuzeo je Filmski centar Srbije“. Zašto je to tačno urađeno, ne znamo. Inače, domaćeg kandidata, kao i nacionalnog predstavnika svake druge zemlje, uvek bira ili predlaže određeno telo, komisija ili institucija. Filmovi bez podrške te institucije ne mogu se u ime svoje zemlje samostalno prijaviti ili kandidovati u ovoj kategoriji, ma koliko uspešni i zapaženi bili.

Novosti prenose reči direktora FCS-a Gordana Matića: „Izbor srpskog kandidata ove godine je stvar kompromisa, ’prestrojavanje uputstava i pravilnika’.“

Uputstvo za izbor kandidata za nagradu Oskar je, imajući u vidu pravila koja propisuje sama Akademija, uredio i 29.9.2020. usvojio Upravni odbor FCS-a na čijem čelu se nalazi Dr Jelena Trivan. U članu 17. tog Uputstva piše:

Nakon isteka roka za prijavu filmova, Selekciona komisija će pregledati sve izjave i dostavljene obrasce, konstatovati činjenično stanje vezano za ispunjavanje kriterijuma i uslova iz Pravilnika, te ustanoviti raspored projekcije filmova.

Ovo ne bi bilo toliko čudno da iz istog teksta, objavljenog 18.11.2020. u Večernjim novostima, u kojem je intervjuisan i direktor FCS-a i u kojem su prvi put obznanjeni prijavljeni filmovi, nismo saznali i informaciju da Selekciona komisija zvanično počinje sa radom i gledanjem filmova – već 20.11.2020. Drugim rečima, Komisiji je ostavljeno svega par dana da proveri da li su sve prijave ispravne i da li je dokumentacija istinita.

Direktor FCS-a u intervjuu za dnevni list Danas od 30.10.2020. kaže: „’Naš pravilnik rada je jednostavan i transparentan – članovi komisije stajaće iza svojih odluka i izbora imenom i prezimenom, i ličnom eksplikacijom. Siguran sam da će se na taj način doći do objektivno najboljeg kandidata. Većinu članova komisije daće struka, i oni će biti jednom u pet godina u toj komisiji’ – priča Matić, upitan da li će FCS moći da obezbedi objektivnost i neuplitanje privatnih odnosa u izborni proces.“

U Uputstvu takođe piše i da Selekcionu komisiju čini 7 članova:

1 predstavnik UO FCS

4 predstavnika različitih struka iz filmske industrije (režija, gluma, produkcija, dramaturgija…), a koji su članovi profesionalnih udruženja – AFUN, Udruženje filmskih umetnika Srbije (UFUS) i Grupacija za kinematografiju pri Privrednoj komori Srbije

2 ugledna i afirmisana umetnika i stručnjaka iz oblasti kinematografske i audiovizuelne delatnosti.

Pre nekoliko nedelja, FCS se zvanično obratio filmskim udruženjima sa informacijom da će nacionalni kandidat od sada biti biran u njihovoj organizaciji, te uputio i zvaničan poziv udruženjima da što pre predlože svoje članove za Selekcionu komisiju. Uprkos veoma kratkom roku, udruženja su to i uradila. Ali, FCS još uvek nije zvanično obavestio neke od njih o tome kada je Komisija kompletirana i da li su, i iz kojih razloga, njihovi predlozi usvojeni ili odbijeni. Iako je 20.11.2020. Komisija već započela sa radom, postavlja se pitanje zašto imena članova još uvek zvanično nisu objavljena? Zašto ne znamo ko su ljudi od kojih se očekuje ne samo da odaberu nacionalnog kandidata, već i da – u roku od svega par dana – pročešljaju i usvoje dokumentaciju svih prijavljenih filmova?

Zvaničan stav predsednice UO FCS saznali smo 19.11.2020. godine. Samo dan nakon što je u medijima objavljena lista prijavljenih filmova, Jelena Trivan u intervjuu za Sputnjik kaže: „Članovi Komisije, čija imena se ne objavljuju da ne bi bio vršen pritisak na njih, (će) narednih dana gledati prijavljene filmove.“

‘Narednih dana’ u trenutku kada je ova izjava data znači: od sutra (20.11.2020).

Kako bi javnost, a naročito javnost same struke, mogla da se uveri da su izabrani i pozvani članovi dovoljno stručni i da nisu u potencijalnom sukobu interesa, sastav Komisije je morao biti javan i zvanično objavljen pre početka rada. Čak i ako prihvatimo objašnjenje Jelene Trivan da je Komisija anonimna kako se na nju ne bi vršio pritisak prilikom biranja filmova, kako prihvatiti saznanje da zvanično ne možemo znati imena onih koji proveravaju dokumentaciju prijavljenih filmova pre nego što se sa njihovim gledanjem uopšte i počne?

Iako do danas na sajtu FCS-a, ili dopisu Udruženjima, zvanično nije objavljen sastav Komisije, nezvanično je odgovor bilo moguće pronaći opet u medijima. S tim što ovoga puta nije govorio niko iz FCS-a. U tekstu koji su objavile Večernje novosti 21.11.2020. pod naslovom: „OSKAR BEZ PRAVILA I KOMISIJE: Nedoumice u vezi sa načinom izbora srpskog kandidata za prestižnu nagradu američke filmske akademije“,prvi put čitamo da Komisiju čine „Sandra Perović, Mila Turajlić, Dara Džokić, Miroslav Lekić, Dejan Lutkić, Dan Tana i Mirko Beoković, generalni sekretar AFUN-a, kao predsednik komisije“.Za ovaj sastav Komisije još nema zvanične potvrde, te bi sve trebalo uzeti sa rezervom. Ali, u slučaju da je to zaista Komisija – dva njena člana bila bi u potencijalnom sukobu interesa.

Dakle, da li su svi filmovi imali uredne prijave odlučiće zvanično anonimna Komisija čijih se par članova, potencijalno, nalazi i u mogućem sukobu interesa. Ukoliko je informacija koju su objavile Novosti tačna, razlozi zbog kojih je FCS izabrao tako kratak rok i tako netransparentna pravila za čitav proces postaju još sumnjiviji.

Nove forme i stara suština

Novosti pišu i da „nedoumice oko izbora ima i Jelena Mitrović, producent filma ’Otac’ Srdana Golubovića, koji je jedan od sedam prijavljenih na konkurs. Od FCS-a smo zatražili objašnjenje po kojim pravilima se odvija ovogodišnji izbor, kao i kojim kriterijumima se vodi komisija koja će odlučivati o našem predstavniku.“

Ukoliko FCS, odnosno Komisija, odobri sve prijave i svu prijavljenu dokumentaciju, te na kraju procesa izabere film koji je do sada slabo prikazivan, ili nije imao ni premijeru, mogli bismo imati zanimljivu situaciju u kojoj Srbija kao svog predstavnika šalje film koji ni u Srbiji ni u SAD nije imao niti projekciju niti distribuciju, koji nema nijednu pozitivnu ili negativnu kritiku, koji nijedan relevantan festival nije selektovao, koji nije dobio nijednu nagradu niti bio uvršćen na liste potencijalnih ili očekivanih kandidata…

Film, dakle, koji još uvek za veći deo sveta – ne postoji. Film koji, sem Komisije koju postavlja FCS, niko nije video. Drugim rečima, sve ono što je neophodno kako bi film koji konkuriše za nominaciju za Oskara za Najbolji strani film uopšte bio primećen i imao kakvu-takvu šansu da se nađe makar na široj listi kandidata (na kojoj se u poslednjih 20 godina našao samo jedan srpski film), sve ono što je najbitnije kako bi film došao do što veće potencijalne podrške industrije i glasača Akademije (od koje direktno zavisi ishod u trci za nominaciju) – u ovom slučaju ne bi uopšte bilo uzeto u obzir. Naravno, ovi kriterijumi se ne odnose samo na slučaj gore pomenutog, do danas neprikazanog filma, već i na sve one filmove prijavljivane i birane ove ali i prethodnih godina, koji van Srbije gotovo nigde nisu prikaz(iv)ani, o kojima nigde nije pisano, koji nemaju nijedan relevantan festival ili nagradu iza sebe.

Bukvalno tumačenje pravilnika konkursa je takvo da se forma može ispuniti čak i ako se samo slepo vodi računa o tome da su poštovani uslovi prijave. Forma se, doduše, može potkrepiti dokumentima koji nešto ‘dokazuju’, ali su zapravo način da se zaobiđe istina i simulira fer plej. Kako nemamo nikakav uvid u dokumentaciju i priložene dokaze, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je ijedan film formalno ispunio uslove konkursa. Međutim, kao i svih prethodnih godina, i ovoga puta problem je u suštini (i u suštinskom nerazumevanju prirode ovog konkursa): koliko uopšte ima smisla biranje filmova koji ne ispunjavaju nijedan kriterijum od ključnog značaja i stoga, u startu, nemaju ni minimalne šanse u utakmici za nominaciju?

Odgovor je jednostavan: to zaista nema apsolutno nikakvog smisla.

Pravila igre

Ako pogledamo koji su to filmovi u poslednjih XY godina bili na širem spisku, nominovani ili nagrađivani u toj kategoriji – koja se sada zove Najbolji međunarodni film, a ranije se zvala Najbolji film van engleskog govornog područja – videćemo da su skoro svi oni premijeru ili prikazivanja imali na A festivalima (Kan, Venecija, Berlin); ili na, za ovu trku, ključnim severnoameričkim festivalima (Toronto, Sandens, Teljurajd); ili su dobijali relevantne nagrade, te desetine i stotine pozitivnih kritika u poznatim filmskim časopisima (Variety, Hollywood Reporter, Screen, Indiewire…); ili su, pak, imali ozbiljne budžete za kampanju i uticajne i iskusne world salese, publiciste i distributere koji su u SAD mesecima vodili kampanju. A najčešće su imali sve to. Dakle, birati i slati film koji nema nijednu značajnu referencu jednako je bacanju sredstava – koja sleduju izabranom kandidatu – u đubre. Ili, što u našem slučaju konkretno znači – a to je u čitavoj ovoj priči izuzetno važan elemenat: u džep producenta koji je ili svestan da sa tim novcem ne može ništa da uradi, ili sa tim novcem ima druge namere.

Ništa od toga ne doprinosi srpskom filmu, našoj industriji i našim filmskim radnicima. Naprotiv, aktivno im šteti. Jer se time (us)postavlja lični interes iznad opšteg. Jer se time privatizuje javna stvar. A s vremenom to postaje princip i za druge konkurse. Kada se bira kandidat koji nema nikakve šanse umesto onog koji ima barem neku šansu – u pitanju je očigledan primerneznanja, koristoljublja ili marifetluka.

Pedeset hiljada evra koje, otprilike, srpski kandidat po automatizmu dobija za nominaciju veoma je mala suma za utakmicu u koju se ulazi, i jedino ako je kandidat pogodan da se, uz njegovu, vode i neke druge kampanje – taj iznos ume i da poraste. Nema nikakvog smisla kada se ta sredstva dodele filmu i ekipi koja time planira da tek započne kampanju, plati oglasni prostor u američkim medijima i industry časopisima, zakupi bioskop u Los Anđelesu za višednevno prikazivanje, plati publicistu, promocije, štampanje i slanje promotivnih materijala kako bi se o filmu nešto napisalo, kako bi se za film čulo… ali itekako ima smisla ako se ta sredstva ulože u film koji samim svojim festivalskim i bioskopskim prikazivanjima, kritikama i nagradama mesecima unazad već „neplanirano“ vodi kampanju.

Treba reći i da su sve republike bivše Jugoslavije već izabrale i prijavile svoje kandidate i odavno krenule sa lobiranjem i takmičenjem. Kako su se i rokovi i pravila Akademije promenili, što je poznato već neko vreme, pitanje je zašto FCS nije ranije raspisao konkurs i krenuo sa biranjem kandidata? Konkurs se održava u zadnji čas, bukvalno u minut do dvanaest.

Još stresnije od toga je vreme koje je ostavljeno potencijalnim kandidatima. Ako bi se uradila studija svih filmova koji su nominovani ili ušli u širi izbor za ovu kategoriju, postalo bi očigledno da tu nema NIJEDNOG filma koji nije minimum pola godine proveo putujući po festivalima ili imao uspešno komercijalno prikazivanje u svojoj zemlji i na drugim tržištima. Da je FCS konkurs raspisao ranije – i sa potencijalnom kampanjom izabranog filma započelo bi se na vreme. Ovako, kasnim raspisivanjem konkursa zapravo su oštećeni upravo oni filmovi koji su do danas slabo prikazivani, koji su imali veoma mali broj projekcija i kritika, koje je mali broj ljudi video, o kojima se malo pričalo, naročito van Srbije. A ubedljivo najviše su oštećeni upravo oni filmovi koji još uvek nigde nisu ni prikazani.

Zašto? Pa zato što je datum kada će Akademija saopštiti širi spisak kandidata za nominaciju blizu. To će se desiti već 9.2.2021. U kategoriji o kojoj govorimo, nijedan film, makar bio i najveće remek delo, ne bi uspeo da u samo dva meseca napravi dovoljno veliki, bučan, zapažen prodor, dođe do A festivala, napravi zapaženu distribuciju u Srbiji i SAD, dobije kritike u cenjenim stranim časopisima i nađe se na relevantnim listama potencijalnih kandidata na koje glasači Akademije obraćaju pažnju.

Racionalno i očekivano bi zapravo bilo da se u tom periodu započne kampanja ne za ovu već za narednu sezonu, za Oskara 2022. Zašto bi neko hteo da u samo dva meseca istrči trku koju u tom roku niko nikad nije trčao, kada već istu trku sledeće godine može trčati mnogo bolje i duže, povećavši i sebi i srpskoj kinematografiji šanse. To nema nikakvog smisla.

Državni projekat

S obzirom na sve to, pitanje je zašto se prijavljuje film čija se ni premijera, ni distribucija ne samo nisu desile, nego u trenutku prijave na konkurs nisu više ni najavljene za 2020. To je doista čudno ako se ima u vidu da je decembar blizu i da je prvobitna zakazana premijera tog filma najavljena čak pola godine unapred, što su preneli svi mediji u Srbiji. To ne čudi, s obzirom na to da je reč o filmu koji sama predsednica UO FCS-a na konferenciji za medije održanoj 2.11.2019. najavila kao „državni projekat“. Ne sme se doduše gubiti iz vida činjenica da je premijera filma, zbog situacije sa pandemijom, zakazivana i otkazivana već dva puta. Premijera je najpre bila zakazana za 22. april 2020. Zbog pandemije, u aprilu je pomerena na 22. oktobar 2020. Pošto je u oktobru situacija bila još ozbiljnija, jasno je zašto ni tada do premijere nije došlo. Nažalost, čini se da će u decembru situacija biti još kritičnija.

Po originalnom pozivu Konkursa, pravila Akademije i FCS-a nalažu da je „producent dužan da dostavi i… originalne članke iz novina i magazina u koјima se reklamiralo prvo јavno prikazivanje filma u komerciјalnom bioskopu sedam dana u kontinuitetu“.

Iako, iz potpuno razumljivih razloga, premijera na kraju nije održana u oktobru, komercijalna distribucija ovog filma u Srbiji jeste najavljena i zakazana. Informaciju o tome moguće je naći na mestu koje tome i služi: na sajtu zvaničnog distributera Megacom filma.

Međutim, problem je i protivreči pravilima i uputstvima koje za Konkurs propisuju kako Akademija tako i FCS, to što je tamo najavljeno da će film umesto do kraja 2020. premijeru i distribuciju širom Srbije zapravo imati tek od 22.4.2021. Na zvaničnom sajtu distributera i posle skoro nedelju dana od završetka konkursa i dalje stoji da film ulazi u distribuciju tog dana. Taj datum, 22.4.2021, je tačno godinu dana udaljen od prvobitno zakazane premijere.

Ovu informaciju je 13.11.2020, samo par dana pre isteka roka za prijavu na konkurs, potvrdila i scenaristkinja filma Nataša Drakulić. Gostujući u Kulturnom dnevniku RTS-a ponovila je da će film premijeru i distribuciju u Srbiji imati tek u aprilu 2021. Rekla je i da će film prvo imati distribuciju u SAD, u januaru 2021, pa tek onda u Srbiji.

Međutim, 19.11.2020. u intervjuu za Sputnjik, predsednica UO FCS-a Jelena Trivan na pitanje o prijavi na konkurs i distribuciji ovog filma, odgovara: „Postoji stručna komisija koja utvrđuje da li je film imao distribuciju na osnovu priloženih dokaza. Koliko sam ja razumela, ‘Dara iz Jasenovca’ je imala distribuciju i čeka se premijera u Beogradu. To je na izvestan način državni projekat i dogovaramo kada bi najbolje bilo da bude premijera.“

Već smo videli, distribucija o kojoj je reč nije najavljena niti reklamirana ni na jednom mestu, pa ni na sajtu distributera i samog FCS-a. O filmu za sada ne postoji nijedna kritika koju potpisuje potencijalni gledalac, novinar ili kritičar.

Samo šest dana posle scenaristkinje filma, koja 13.11.2020. najavljuje distribuciju filma u Srbiji za april 2021, predsednica UO FCS-a kaže da je film već imao srpsku distribuciju. Da li je moguće da scenaristkinja filma nije obaveštena o distribuciji svog filma u svojoj zemlji? Ili možda zvanični distributer filma u Srbiji još uvek ne zna da je distribucija već izvedena? Da li je moguće da su javnost i mediji propustili da isprate prikazivanje filma koji je godinama najavljivan kao istorijski važan projekat, koji bi s pravom trebalo da se tiče svih građanki i građana ove države? Ili je možda Jelena Trivan ta koja nema tačne informacije?

Predsednica UO FCS-a – institucije koja je ove godine preuzela i reorganizovala Konkurs i usvojila Komisiju koja je i dalje zvanično anonimna, dakle, institucije koja bez ikakvog nadzora javnosti sprovodi ceo proces – ne propušta priliku da, dan pre nego što će Komisija započeti sa gledanjem filmova, jedan od kandidovanih filmova istakne opisujući ga kao državni projekat i usput doda kako ona (ili UO? ili FCS? svejedno) zajedno sa ekipom tog filma dogovara kada će film imati premijeru, to jest biti prikazan prvi put.

Kako je moguće da je film koji još uvek nije imao premijeru – već bio u distribuciji?

Indikativno je i da ove reči dolaze od predsednice jedine institucije u Srbiji koja na svom zvaničnom sajtu prati i objavljuje liste gledanosti filmova i najavljuje premijere i početak distribucije svakog domaćeg filma. Zato posebno iznenađuje što na sajtu FCS-a nema nijedne vesti, nikakve informacije, nijedne najave o premijeri, distribuciji ili gledanosti ovog filma. Ponavljam, filma koji ogroman broj ljudi, s pravom, očekuje da vidi. Ovde pričamo isključivo o proceduri Konkursa, njenom sprovođenju i zvaničnim informacijama koje (ne) dobijamo od institucije i ljudi koji sve to organizuju.

Kompromisno rešenje

Kada je u septembru 2020. FCS preuzeo organizaciju Konkursa za Oskara od Akademije filmske umetnosti i nauka Srbije (AFUN), delovalo je da će doći do prekida loše tradicije i često upitnih odabira koje je AFUN pravio prethodnih decenija. Iako možda deluje čudno što FCS kao institucija koja većinski finansira filmove u našoj zemlji od sada vrši i kontroliše i ovaj izbor, čak postavljajući i članove sopstvenog Upravnog odbora u Selekcionu komisiju – što navodi na pitanje da li bi se time favorizovale produkcije finansirane od strane FCS-a u odnosu na one nezavisne, ionako marginalizovane filmove – s promenom tela koje bira kandidata javila se ipak i velika nada da će čitava stvar postati transparentnija i bliža realnosti i činjenicama, te da će se raditi po jasnim, smislenim i standardizovanim kriterijumima. Nažalost, povučeno je previše zbrzanih i nelogičnih poteza koji, kao što smo videli, posmatrani skupa, bacaju sumnju na čitav proces i ukazuju na mogućnost kršenja pravila.

U jednom od medijskih tekstova koji su se pojavili 18. novembra piše da je „za ovogodišnji izbor pronađeno ’kompromisno rešenje’“. U izjavi za Novosti istog dana direktor FCS-a Gordan Matić najavljuje: „Sigurno će biti nezadovoljnih, ali radićemo kako je najbolje moguće.“

Da li je opravdano nezadovoljstvo onih koji su samo želeli transparentan proces i kriterijume zdravog razuma? Na kakav zaključak nas navodi činjenica da o ispravnosti prijava odlučuje Komisija čiji članovi su (zvanično) nepoznati? Ili se, pošto je Komisija već krenula sa radom, od svih nas očekuje da verujemo na reč predstavnicima FCS-a, te u častan i pošten rad (zvanično anonimne) Komisije? Iste one Komisije čijih par članova je, ako je spisak koji su objavile Večernje novosti tačan, u potencijalnom sukobu interesa? Na koji način uopšte Komisija od sedam članova usvaja istinitost dokumentacije? Demokratskim glasanjem?

Zašto je bilo potrebe za „kompromisnim rešenjem“ ako već naša struka, a naročito oni njeni predstavnici koji su imali najbolja iskustva u trci za Oskara, nisu na vreme bili konsultovani i uključeni u ceo proces? Nakon što mu je skrenuta pažnja na to od strane strukovnih udruženja, FCS je ipak uputio zvaničan poziv da udruženja sastave dopis sa predlozima za rad Komisije i pošalju spisak kriterijuma sa ciljem unapređenja Konkursa. Pošto je Komisija već krenula sa radom i pre nego što je FCS potvrdio da je ovaj dopis uopšte primljen (iako je poslat pre više od nedelju dana, do toga još nije došlo), postavlja se pitanje da li FCS uopšte ima volje, želje i načina da od Komisije zatraži da prilikom odlučivanja o nacionalnom kandidatu za Oskara ipak razmatra ove ključne parametre? Jer to su parametri utemeljeni u stvarnosti i činjenicama, izrasli iz iskustva ali i brojnih nepravdi načinjenih prethodnih godina kada je AFUN o svemu odlučivao.

Generalni sekretar AFUN-a Mirko Beoković koji je, kako Novosti pišu (21.11.2020), izabran za predsednika ovogodišnje Selekcione komisije, u istom tekstu „ponavlja da ’ostaje pri svojoj odluci da ne bude član komisije’,a o tome je obavestio i FCS i pomoćnika ministra kulture, ali je zasad ostao bez odgovora“. Pošto je Komisija zvanično započela sa radom dan pre ove njegove izjave, nije jasno šta ovo tačno znači i, u slučaju da je istina, kakav će odjek imati. Saznaćemo uskoro. A možda i nećemo.

Kako stvari sada stoje, iako su navodno izmenjene – dakle iako je iz ruku AFUN-a sve prešlo na vodeću filmsku instituciju koja je uvela nova uputstva i drugačije organizovala Komisiju i način biranja kandidata – čini se da bi situacija ove godine mogla da ostane ista kao i ranije. Ili možda da bude i gora. Jer, propuštena je šansa da se konačno stane na put sumnjama o nepravilnostima i nameštanjima kojih je (i) ranije bilo na pretek.

Razlika je, izgleda, samo u tome što se sve to sada naslućuje i pre nego što je Komisija završila svoj posao.

Appendix o prethodnim konkursima

Do ove godine, izbor našeg kandidata je bio poveren Akademiji filmske umetnosti i nauke Srbije. AFUN je mnogo puta birao filmove koji očigledno nisu imali nikakve šanse da se nađu u najužem izboru – među odabranim to jest nominovanim filmovima (5), ali ni među onima na široj listi (10 filmova). U većini slučajeva, takav izbor AFUN-a bio je uslovljen slabom godišnjom ponudom domaćih filmova. Ali, nažalost, previše puta smo svedočili situaciji da su slabiji kandidati birani na uštrb onih jačih, iz potpuno nejasnih razloga. U ovom veku, jedini srpski film koji se probio do šire liste od 9 kandidata je „Klopka“ Srdana Golubovića (2007), ali na kraju ni on nije dobio nominaciju. Sistem glasanja AFUN-a svake godine svodio se na glasanje uglavnom iste Selekcione komisije, koju čine izabrani članovi tog tela. I koji su bili najavljeni i poznati barem par dana unapred. Umesto filmova koji su svojim kvalitetom i, što je za celu ovu priču zapravo najvažnije, prisustvom u svetu filma (festivali, nagrade, distribucija, kritike…) imali mnogo više šanse da budu primećeni i podržani od strane Akademije, AFUN je često birao i slao filmove koji su van Srbije, a naročito u SAD (što je za ovu kandidaturu presudno) bili nevidljivi i irelevantni.

Neki od filmova koji su imali najviše šanse da se, iz pozicije autsajdera, takmiče u toj skoro nemogućoj trci – kao što su Ničije dete Vuka Ršumovića, Parada Srđana Dragojevića i Druga strana svega Mile Turajlić – nisu bili izabrani iako su imali ono što je za potencijalnu kandidaturu presudno: premijere na velikim svetskim festivalima, ozbiljne međunarodne nagrade i priznanja, zapaženu distribuciju u Srbiji i drugim tržištima, odlične kritike u najpoznatijim filmskim časopisima i publikacijama, te mesto na relevantnim listama najboljih filmova te godine. Šta god bilo ko od nas, ili članova AFUN-a, mislio o tim pa i filmovima koji su odabirani, bili oni bliski ili ne našim ukusima, osećanjima, željama, interesima, svetonazorima – činjenica je da to ne igra nikakvu ulogu i nema nikakve veze sa pravilima igre u kojoj se želi učestvovati.

Autor je filmski reditelj.

Peščanik.net, 23.11.2020.

Srodni link: Stevan Filipović – Potemkinovi konkursi za Oskara