Poziv na ples

Početkom prošle nedelje, to jest, preciznije, u ponedeljak, 7. oktobra, Ministarstvo kulture izrazilo je svoju zapanjenost zbog nezainteresovanosti javnosti da učestvuje u procesu izbora direktora Narodnog pozorišta i Muzeja savremene umetnosti. Konkurse su raspisali upravni odbori te dve ustanove, a po mišljenju Ministarstva, učešće javnosti trebalo bi da se sastoji u raspravi u kojoj bi se razmenjivali predlozi, sugestije i kritike. Iako zgroženo nad odsustvom javne rasprave, Ministarstvo je ipak dovoljno pribrano da naglasi kako se ovim konkursima „otvaraju vrata profesionalizaciji u ustanovama kulture u Srbiji“. Štaviše, zapanjenost nije sprečila Ministarstvo da zapreti javnosti: ako ne budu davali predloge i sugestije povodom ova dva konkursa – podiže u saopštenju ton Ministarstvo – „mediji“ će izgubiti „moralno pravo“ da budu kritični.

Iako na prvi pogled zvuči i zabrinuto i dobronamerno, ovo saopštenje je u svakom svom aspektu ili prazno ili lažno. Krenimo redom, od „otvorenih vrata profesionalizaciji“. Termin „profesionalizacija“ već se pokazuje kao središnje mesto kulturne politike novog ministra. I ministar i Ministarstvo kao da očekuju od nas da stanemo mirno na pomen „profesionalizacije“. Stvari će se u kulturi suštinski poboljšati, smatraju oni, ako se ustanove kulture „profesionalizuju“. Nevolja za ministra i Ministarstvo je međutim u tome što taj termin – „profesionalizacija“ – ništa ne znači. To jest, da opet budem precizniji, „profesionalizovati“ neki posao znači samo i jedino to da će ubuduće onaj ko se bude prihvatio tog posla za to dobijati novčanu nadoknadu, što ranije nije bio slučaj. Sva radna mesta u domaćim ustanovama kulture već su profesionalna: i oni koji su do sada radili te poslove dobijali su za to platu. Dakle, nema se više šta „profesionalizovati“, ali je vrlo verovatno da će se niz mesta u ustanovama kulture u dogledno vreme „deprofesionalizovati“, to jest – ukinuti. (Slutim da će se među prvima na udaru naći, recimo, zaposleni u bibliotekama.) O tome, pak, ministar ćuti.

Razume se, ministar bi mogao reći da pod „profesionalizacijom“ on misli na podizanje standarda za proveru kompetentnosti i efikasnosti prilikom izbora novih rukovodilaca u ustanovama kulture. No, zašto to baš tako i ne kaže – tražimo kompetentne i efikasne osobe koje će voditi kulturne ustanove? Odgovor je jednostavan: pominjanje kompetentnosti i efikasnosti zaista bi otvorilo javnu raspravu o tome šta kod nas važi kao kompetentnost i efikasnost. To bi bila jedna korisna rasprava, ali ju je ministar u začetku osujetio pominjanjem „profesionalizacije“, o kojoj se nema šta reći. Stoga mi se čini da Ministarstvo laže kada iskazuje zapanjenost zbog odsustva javne rasprave. Ono javnu raspravu ne želi, a sopstveno odsustvo volje za razgovorom skriva pod velom „profesionalizacije“. Pod „profesionalizacijom“ ministar je takođe mogao misliti i na uvođenje principa prema kojima bi ustanove kulture morale da ostvare određene prihode „prodajom“ svojih usluga, programa, sadržaja. Ako je tako, sumnjam da bi ministar želeo bilo kakvu raspravu o tome, jer je sasvim jasno da takva „profesionalizacija“ direktno vodi u već pomenutu „deprofesionalizaciju“ u smislu zatvaranja kulturnih ustanova.

Ministarstvo u tom saopštenju laže u još jednom smislu. Naime, nije tačno da je javnost ostala nema povodom raspisivanja konkursa. Stvar je međutim u tome što Ministarstvo ne želi da čuje ono što se u javnosti izgovara, pa se pravi kao da niko ništa nije rekao. Javnost je dakle rekla da su konkursi koje raspisuju upravni odbori koje je postavio Petkovićev ministarski tim nelegitimni. Stvar je u tome što će direktore birati upravo ti upravni odbori što obesmišljava čitavu priču o transparentnosti izborne procedure, kao i pozive na javnu raspravu o mogućim kandidatima. Javnost je ministru jasno poručila da raspusti te upravne odbore i izabere nove, i da se tek onda raspišu konkursi. Ministar se o to oglušio, ali se dosetio da zapreti: ako nećete sad da se igrate s nama po našim pravilima – poput deteta preti u saopštenju – onda vam mi nećemo dozvoliti da nam uputite bilo kakvu primedbu tako što ćemo vas moralno diskvalifikovati. Ne samo što je takvo durenje detinjasto, ono je u jednakoj meri i pogrešno.

Evo zašto: javnost se poziva da obavi posao umesto samog Ministarstva i upravnih odbora, kao i umesto pojedinaca koje zanima da se s njima igraju. Zašto bi javnost bilo koga pritiskala da se javi za neki posao? To je isključivo lična odluka. S druge strane, Ministarstvo i upravni odbori mogu pozvati neke osobe da se kandiduju jer procenjuju da su prikladne za neka radna mesta. To su interne stvari, i javnosti najčešće takvi dogovori nisu ni poznati niti je važno da se o njima nešto javno zna (recimo, i dalje ne znamo o čemu su pričali današnji ministar i premijer pre ministrovog stupanja na dužnost). Ali, rad bilo koje osobe na rukovodećem mestu u nekoj ustanovi kulture, koja je po definiciji od javnog značaja, može u svakom trenutku biti predmet interesa i kritike javnosti, bez obzira na pređašnju moguću javnu nezainteresovanost i za tu osobu i za tu ustanovu. Zanimljivo je ovde što je ministar kulture ujedno i ministar informisanja, za šta on nema nikakvog „profesionalnog“ (u smislu kompetencije) pokrića, što se očituje i u beslovesnim opomenama koje upućuje medijima.

No, kako mi se ipak sviđa pomisao da se i ubuduće igram s ministrom i njegovim ministarstvom, i kako ne bih da bez razloga izgubim pravo na to, unapred se uključujem u proces biranja novog upravnika Narodne biblioteke, za šta bi konkurs trebalo uskoro da bude raspisan. Predlažem ministru i njegovom ministarstvu, kao i odboru koji će donositi krajnju odluku, da pozovu da se kandiduje i da na to mesto na kraju i prime Sretena Ugričića. Ako su voljni da o tome razgovaraju, molim ih da me obaveste, kako bih im javno izneo razloge za ovaj predlog.

Peščanik.net, 14.10.2013.