Prah i pepeo od države

Kako izgleda zapaljeni automobil tužioca iz Valjeva Vukašina Vujičića pored tvrdnje da nema niko jači od države. To, da nema niko jači od države, znamo, neprekidno ponavlja Vučić (za razliku od tužioca Vujičića, Vučić je niko i ništa, pa zato uz Vučić ne stoji ništa; mislim, može stajati ništarija, ali je dovoljno i samo – Vučić). Dakle, da li je tužilac Vujičić, kao tužilac – država? Ako jeste, onda se čini da neko jači od države ipak postoji. Ako nije, kakva je to država bez pravosuđa?

Kako god da odgovorimo na oba ili na samo jedno od dva pitanja, zaključak mora biti isti – mi državu nemamo i nećemo je imati dok god je tu gde jeste Vučić. Naravno, čitalac i ja se poznajemo, zna čitalac da bih ja otišao i korak dalje: dok god nam je srpski izopačeni, groteskni, nakaradni, zločinački nacionalizam na mestu temeljne državotvorne ideologije, mi državu nećemo imati jer je s takvom ideologijom uopšte ni ne možemo imati.

Ako čitalac pomisli da će ovo sad biti tekst o tome da li državu nemamo zbog Vučića ili zbog naopake ideologije, s namerom da pokaže da je Vučić samo simptom bolesti kolektiva zavedenog nacionalističkim budalaštinama, pogrešiće. Ne može se više o tome pisati, to je isuviše podrobno elaborirano da bi se imalo još šta reći. Ako za pola veka nismo naučili da nije Vučić kriv, da smo krivi mi i naše kolektivne zablude i zamajavanja o veličini i žrtvi, još jedan tekst tu malo šta može da uradi.

Samo što stvari ipak nisu tako jednostavne. Jer, pitanje je – kad kažemo država, šta svako od nas ponaosob pod tim podrazumeva. Evo, da odmah kažem, za mene je država ustavna demokratija. A to znači da sam ja liberal, a pored toga još i levičar. Da, da, moguće je to. Ja bih voleo da zaista nema niko jači od države. Kao što podrazumevam i da je tužilac Vujičić lice države. Kad neko napadne imovinu, porodicu ili telo Vujičića – napao je državu, a to znači i svakog od nas ponaosob.

Kada branimo Vujičića, kako znamo i umemo i možemo, branimo pored njega i sebe i državu. Jer se ta naša država – ona koju bismo voleli da imamo – pokazuje kao slaba i nikakva pred nasrtajima siledžija i kriminalaca. Ali, da ponovim – ja sam levičarski nastrojeni liberal. Da ne govorim o tome ja, neka se čitalac sam seti koliko je liberala levičara u Srbiji (ima ih taman onoliko koliko je birača imao Građanski savez Srbije u vreme dok je postojao, ako sad taj broj nije i mnogo manji, a jeste).

Ali, mogao bih biti i nešto drugo: recimo, šmitovski nastrojeni nacionalistički suverenista. I mogu videti tužioca Vujičića samo kao fasadu, to jest kao paravan iza koga se odvija neprekidna borba za moć, ničim ograničena borba dakle, u kojoj je sve dozvoljeno. A onda država više nije sistem institucija sa jasnom hijerarhijom i ograničenjima te hijerarhije. Država tada postaje ono što onaj ko se zatekne na njenom vrhu pomisli da država treba da bude, dok se ne predomisli.

Pa će nam jednog dana tužilac Vujičić biti potreban, jer nam je stalo da imamo paravan pristojne države (a to je uvek, ali baš uvek, ustavna demokratija, dakle liberalni pojam države), a drugog dana će biti čisti višak i zapalićemo mu kola, da bismo mu stavili do znanja da je višak i da ne može da radi po zakonu nego mora da radi onako kako mu se kaže, ako mu se uopšte kaže, to jest ako se od njega ne očekuje da sam zaključi šta sme a šta ne sme da uradi bez obzira na zakon.

Dobro, zar nije prvi zadatak sad da se čovek zaštiti, pa ćemo posle da objašnjavamo kako je uopšte došlo do toga da bude ugrožen? Jeste, najvažniji je život i zaštita života. Treba uraditi sve što se može da tužilac Vujičić ne strada. Ali, šta je to sve? Zar tužilac Vujičić ne bi trenutno uklonio pretnju po svoj život ako bi digao ruke od zakona i ne bi radio ništa kao tužilac? Ili, još bolje, ako bi radio tačno ono što mu se kaže ili ono što misli da neko od njega želi.

Da li bismo i onda solidarno stali uz tužioca Vujičića? Znači, ipak je malo i do ideologije i do vrednosti. Iako je i do života. A opet, i šmitovski okvir nam nudi prostor da stanemo uz tužioca Vujičića. Ako na borbu za njegov život gledamo kao na puko obaranje ruke sa režimom: režim demonstrira silu tako što je nasrnuo na njega, a mi odgovaramo tako što bismo da demonstriramo snagu da ga odbranimo.

Tužilac Vujičić je naš i zato ga ne damo. Da nije naš, bilo bi nas baš briga za njega. Može i tako, zar ne? Režim bi da tako gledamo na tužioca, da tvrdimo da je naš, a on će ga otpisati kao nekoga ko nije njihov. Šmitovski ideološki pogon u punom zamahu. Melje i tužioca i nas i državu. Sve pršti i pretvara se u prah. Zato pitanje: kada štitimo, ili kada bismo voleli da zaštitimo tužioca Vujičića, kako znamo i umemo i možemo, šta zaista štitimo?

Ako je samo do života – a život jeste najvažniji – nije dovoljno. Ako je i do principa, koji su to principi? I ako su principi, da li oni rade, da li smo im privrženi samo u slučaju ugroženosti tužioca Vujičića ili uopšte? Ako je prvo, onda to nisu principi i ne vrede ništa. Ako je potonje, onda je to i tužilac Vujičić i Srebrenica i nezavisno Kosovo… da, da, nezavisno Kosovo… dok se drugačije ne dogovorimo sa Albancima, ako se ikada dogovorimo, to jest ako ikada sednemo da razgovaramo sa njima.

Ooo, kako smo sad od tužioca stigli do Kosova i Albanaca? Jednostavno, tako je to sa principima. A može i obrnuto – krenuli smo od Kosova, a stigli do napada na tužioce. Kome god je do državotvornosti, neka misli o tome.

***

Okvir koji sam ovlaš ocrtao, jasnije i strože postavio je Nenad Dimitrijević. Piše mi Nenad, reagujući na moj tekst:

Država je pravno definisan institucionalni aparat koji raspolaže monopolom fizičke prinude na određenoj teritoriji, odnosno suverena vlast nad svim osobama koje žive na toj teritoriji. Naravno, centralno pitanje, ono koje je u tvom tekstu jasno naznačeno, tiče se odnosa države i zajedništva. Odgovor mora integrisati normativno-principijelne i pragmatično-funkcionalne konsideracije/razloge. Dakle, naprosto i trivijalno očigledno, država ne može biti samo aparat prinude.

Funkcionalni razlozi dobro su poznati: postoje stvari koje, barem načelno, samo država može da radi. Neoliberalna (libertarijanska) ofanziva sa kraja 70-tih godina 20. veka pokazala je kako frazu „samo država može“ valja čitati kao „samo država treba da radi“, odnosno da postoje neke funkcije koje se državi ne mogu oduzeti bez velike štete za slobodu i jednakost. Kad su Reagan i Thatcher razmontirali Rooseveltovu i Keynesovu socijalnu državu, belodano je postalo ono što je uvek bilo: funkcionalno određenje države je i njeno normativno određenje.

Normativni odgovor na pitanje: zašto smo zajedno, šta je to za-jedno što nas legitimno drži na okupu unutar tih granica i pod tim zakonima – temelj je države kao zajednice. „Srbija je država srpskog naroda i svih drugih…“ ili kako to već ide u našem Ustavu. A s druge strane – „Ljudsko dostojanstvo je nepovredivo…“ kako stoji u nemačkom Ustavu. „Srpski narod i svi drugi“, to je krajnje zlosrećna formulacija koja formalno i institucionalno otvara vrata nejednakosti i neslobodi za manjine, da ne dužim stalno o istom…

Plus, neliberalno, nedemokratski obavezujuće zatvaranje budućnosti odredbom o Kosovu: mitska prošlost zapisuje se u sadašnjost na pravno obavezujući način (Ustav) da bi proizvela jedinu dozvoljenu budućnost (pravno tumačenje mita kao obavezujuće pravilo ponašanja „svih i svakoga“).

Nama, kao svojevremeno Nemcima, treba kantijanski ustavni odnos prema prošlosti kao osnov jedino vrednosno ispravnog života u sadašnjosti i kao vrednosna koordinata otvorene i neizvesne budućnosti – tako čitam ono što si napisao: ljudsko dostojanstvo umesto kolektivističke mitske slike. Kad bi zajednica bila tako ustrojena, to bi, između ostalog, značilo i raskid sa onom istorijom, i onim vrednostima i današnjim praksama u kojima su Albanci tretirani kao da su manje ljudi od Srba. I onda verovatno ne bi bilo ništa zazorno ili skandalozno u ideji o nezavisnom Kosovu.

Peščanik.net, 18.08.2026.

Srodni linkovi:

Uglješa Bokić – U Valjevu se dogodila osveta policije, a ne intervencija

Sofija Mandić – Gori u Valjevu

Robert Sepi – U zaštite su kratke noge

Rodoljub Šabić – Presedan