Kaže mi prijatelj, nije ovo kampanja za tebe. Nisi ti reprezentativan za ciljnu grupu, to jest za adresate poruka studenata i druge opozicije. Zvuči mi prijatelj kao da zna šta govori. Jer, ja, recimo, nemam pojma. I kao takav, neznalica dakle, mislim da je svaka medijska kampanja, pa tako i ova što je gledamo iz dana u dan na medijima, gotovo pa čisti višak. Što se mene tiče, važno je samo obilaziti mesta i javljati se ljudima (jeste, upravo ono šta rade studenti), pokazati im da ste tu i da mogu da računaju na vas.
Jer, razmišljam ja, ko je do sad ostao uz Vučića, biće takav i 25. oktobra. Ko odavno ili odnedavno ne glasa za njega ili nikada uopšte nije ni bio njegov pristalica, sigurno se sad neće predomisliti. Nema se šta novo reći ni pokazati, a da bude bitno. Važno je samo osloboditi se kriminalnog režima na čelu s Vučićem. Programi, kandidati… sve je to nebitno. Ko se od kandidata sa opozicionih lista pojavi na medijima treba da ponavlja samo jedno – 25. oktobra glasajte za slobodu, a to znači protiv Vučića.
Tako je jednostavno, barem meni, možda i zato što ja ništa ne znam. A imao sam priliku da učim. I verovao sam da sam naučio. U izbornoj kampanji ne jure se nove pristalice. U izbornoj kampanji nije fokus na pristalicama protivnika (u našem slučaju: neprijatelja); ako se tako radi, samo se uzaludno troše oskudni i zato dragoceni resursi. U izbornoj kampanji, kao i na sam dan izbora, treba identifikovati naše pristalice i motivisati ih da izađu i glasaju, odnosno izvesti ih da glasaju. Samo je to važno.
Na dan izbora nijedan naš glas ne sme ostati kod kuće. Svi, ali baš svi što bi glasali za nas moraju izaći na svoja izborna mesta i glasati. A naši su svi koji su protiv ovog režima. Njih treba registrovati i na dan izbora se potruditi da svako od njih ponaosob da svoj glas za zajedničku stvar, to jest za svoje oslobođenje i za oslobođenje Srbije. Tako je, patetično zvuči, ali na to smo spali. Sve druge opcije, mimo patetike, odavno smo potrošili. Sad nam je ostalo da apelujemo na slobodarstvo i goli instinkt za preživljavanje.
Ali, šta ja znam, je l da – zato me prijatelj i opominje i kaže da se ja ne računam. Jer, ja ću sigurno izaći na izbore i glasati protiv. Kao što i hoću. Pun nade, pitam ga, dobro, ko se onda računa. Razmišljam, možda su me pogrešno učili: mi što znamo šta ćemo na dan izbora prestali smo da budemo važni, drugi se sad broje. Pa, dakle, pun iščekivanja, pitam – ko su ti drugi? Kaže mi – znaš, ima ljudi koji još nisu odlučili, ima ih i koji se plaše. A ima i sklonih da se predomisle, razočaranih pristalica režima. Kao i onih koji nisu glasali, a sada možda bi.
Pogledaj, uostalom, kampanju režima. Oni se obraćaju isključivo tim ljudima – hoće da ih zaplaše i da ih obeshrabre, u meri da 25. oktobra ostanu kod kuće. Kažem mu, dobro, razumem, ima smisla. I sad je s naše strane glavna stvar u kampanju da te ljude ohrabrimo, da im damo nadu, da im kažemo da izađu i glasaju protiv 25. oktobra. Tako je, kaže prijatelj, vidiš da razumeš kad ti se lepo objasni. Ja mu kažem šta su me učili jednom davno, a on kaže, ne, ne, to sad ne važi, ovo su drugačije okolnosti.
Ja zaustim da mu kažem da su i mene učili onda kada prilike nisu bile baš obične, da ne kažem redovne, jer je situacija kao i danas i tada bila izvanredna. Ali, umesto da to kažem, pitam ga – znači, kreatori kampanje računaju na jedan broj sigurnih glasova i sad ciljaju ove što se premišljaju i plaše, ne bi li navukli broj potreban za pobedu. Tako je, odgovara siguran u sebe prijatelj. Dobro, kažem mu ja, a koliko onda ima tih sigurnih glasova i za koliko se još glasova vodi borba.
Gleda me prijatelj, belo – tako se to valjda kaže – i ćuti. Dobro, pravim se da ga razumem, to je tajna, ko bi još pred izbore izlazio s tačnim brojevima i realnim procenama. On klima glavom. A da li barem znaš ko je te ljude prebrojao, kome to verujemo? Opet ćuti. Tajna, opet pomislim. Dobro, kažem, a je l se zna nešto o ti željenim glasovima za koje se sad borimo: ko su ti ljudi, kakvog su materijalnog stanja, gde ih ima najviše, kako su obrazovani, šta su im najvažnije brige, koje su im omiljene političke opcije, da ne kažem ideologije?
Prijatelj me gleda, ćuti, ali sad me već gleda kao da nisam normalan. Pa kako to da znam, pita me na kraju. Ja mu kažem, ne moraš ti da znaš. To moraju znati oni što kreiraju kampanju. Stekao sam utisak da im ti veruješ, pa pokušavam da shvatim zašto im veruješ. Čime su te to uverili? Nije prijatelj od juče, zna sve što i ja znam. Kaže mi, u Srbiji na izborima glasa, kada je izlaznost velika, između četiri i četiri i po miliona ljudi. Ako se hoće pobeda, moraš da dobaciš do 2 miliona.
Pri tom, moraš da računaš da će deo od tih četiri i nešto miliona glasova otići na stranke manjina, pa onda strankama vlasti, jer izlaze u tri kolone, pa onda za stranke koje neće preći cenzus. To bi značilo da glavna „stranka“ režima s Vučićem na čelu ne bi smela da pređe nekih milion i po glasova, da bi za čitavu opoziciju ostalo tih 2 miliona. Da, da, kažem mu ja, mnogo smo puta pričali o tome. Je l ti to sad hoćeš da kažeš da se moraju otkidati birači od režimskog glasačkog tela, pitam ga.
Kaže on, pa tako nekako. To ti je slaba računica, kažem mu. Jer, ako se na taj način obraćamo njima, oni mogu samo pomisliti da smo isuviše slabi, što znači da ih tako praktično guramo nazad u zagrljaj/stisak režima. Jer, zašto bi glasali za nas ako im nudimo isto što i režim? Sećaš se, nastavljam, davno smo to računali, u Srbiji se biračko telo nekako uvek deli na pola. Pri tom, podela ne prati nekakvu ideološku liniju; ispostavilo se da se dva velika biračka bloka formiraju oko stranaka starog režim (devedesete) i novih vlasti (dvehiljadite).
A izbore je gubio onaj blok čije pristalice u većem broju ne izađu na izbore. Dakle, nisu pobeđivali oni koji bi privukli nove ili tuđe glasače, nego oni koji bi jače motivisali svoje pristalice. (Nismo ovde krenuli u 2012. i Tadićevo zanemarivanje jednog broja pristalica bloka u čije je ime on nastupao. To je duga i bolna priča, o kojoj se danas ispredaju uglavnom netačni mitovi, a pod zajedničkim naslovom – beli listovi). Tu me prijatelj prekine – ne, ne, tu sam te čekao, sad je sve drugačije.
Pogledam ga, s izrazom lica u obliku pitanja. Sad je drugačije, studenti su novi akteri, zato oni mogu da računaju na mnogo veći „bazen“ glasova. U tom „bazenu“ se potencijalno nalaze pristalice s obe strane podele, kao i oni koji do sada nisu glasali. Znaš ili pretpostavljaš, pitam ga. Ćuti. Dobro, pretpostavljaš znači, kažem. Neka bude da si u pravu. Ali i ako si u pravi, stoji da studenti i dalje računaju na one antirežimske glasače, protivnike starog režima. I ne samo da računaju na njih, nego ih u stvari računaju kao sigurne glasove, je l da.
Prijatelj prvi put kaže da ne zna, ali da veruje da je tako. Dobro, ako je tako, zašto se onda s nipodaštavanjem odnose prema strankama koje baštine tu političku tradiciju u Srbiji? Jer, ako nipodaštavaju njih, tako jednim delom nipodaštavaju i svoje potencijalne birače, zar ne. Pa verovatno je tako, kaže prijatelj. Ali, kako drugačije da dođu do ovih drugih, pita. Razumem ja tebe, ali vidi, ispada da su dragoceniji dojučerašnji kolaboranti režima od dugogodišnjih, a zapravo višedecenijskih protivnika režima.
To je pomalo čudna poruka pred izbore, zar ne, pitam ga. Ćuti. Izgleda kao da nije na to tako gledao. Dobro, kažem mu ja, jasno je da ne mora da bude tako. Zašto, recimo, ne ostave stranke iz opozicije, koje ipak izlaze na izbore, da vode kampanju u miru i pokupe sve svoje potencijalne birače, koje će studenti odgurnuti u jurnjavi za ovim drugim biračima. Prijatelj slegne ramenima, i njemu bi to bilo logično, izgleda kao da tako misli, ali ne kaže ništa. Ne sekiraj se, kažem mu.
To su ti sve redom stari, prekaljeni birači: glasaće oni za studente, ako ne bude druge opcije da se bude protiv, glasaće uprkos svemu, takva je situacija i njima je to jasnije nego bilo kome drugom. Ali biće srećniji i orniji da izađu da glasaju i da posle brane svoj glas ako ga daju onome kome bi ga najradije dali. To razumeš, je l da? Jer, sve vreme pričamo o motivaciji, kažem mu. Nijedan glas protiv ne sme ostati kod kuće, ponavljam. Zato je najbolje krenuti po gradovima i mestima i registrovati glasače protiv.
I na dan izbora svakoga od njih ponaosob izvesti da glasa, ako to sam već nije uradio. To bi morao biti fokus. Sve ostalo su kulise. Ali, kaže prijatelj, ne možeš doći baš do svakoga, je l da. Zato onda i mediji. Tako je, povlađujem mu. Ali, ima nešto bolje od medija, dodajem. Ako ljudi neće da glasaju zato što se plaše ili zato što ne veruju u pobedu, kako da ih ubediš da ipak vredi glasati, pitam ga. Gleda me i ćuti. Dobro, kažem, šta je uverljivije od slike na ekranu? Nasmeje se, slika iz susedstva, naravno.
Dakle, svi mi koji smo protiv, na ulicu, to hoću da kažem. Jer, nije samo do stranaka i studenata. Umnogome je i do nas. Ako dolaze studenti, na ulicu da ih dočekamo i da im kličemo. Ako dolaze stranke opozicije, učesnice na izborima, na ulicu da ih dočekamo (dobro, ne moramo im i klicati). I to ne zbog studenata i tih stranaka, nego zbog naših suseda. Da vide da nas ima i da pobeđujemo.
Peščanik.net, 29.09.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Sigurni glasovi - 29/09/2026
- Sigurna kuća, nije nego… - 25/09/2026
- Puna usta demokratije - 22/09/2026
