Praznoslovlja Emira Kusturice

Budući da se veoma često oglašava o temama koje se tiču različitih oblasti mojih interesovanja, povremeno nailazim po medijima na stavove i mišljenja proslavljenog filmskog reditelja Emira Kusturice. Utisak je i da bi isto mogli reći i mnogo drugi, imajući u vidu razna Kusturičina interesovanja, čiju renesansnu širinu, na žalost, očito ne prati podjednako široko obrazovanje. Rezultat takvog sukoba htenja da se ima mišljenje i stav o svemu, uz nemogućnost da se potrebnim znanjima to mišljenje i potkrepi dovodi redovno do grotesknih ishoda, koji se najbolje mogu opisati rečju – praznoslovlje.

Nedavno je Kusturica održao u Ženevi predavanje, čiji je organizator bila Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj, naslovljeno „Multikulturalizam danas – da li zaista postoji“. Ne želeći da se povedem za pisanjem medija o predavanju, odvojio sam vreme da poslušam pomenuto izlaganje, za koje se ispostavilo da je niz vrlo uopštenih aluzija, koje tobož nešto govore onome ko „zna o čemu se radi“, ali koje otkrivaju zapravo samo to da govornik nema ni približnu predstavu o eventualnom smislu i značaju izgovorenog, a – takav sam utisak stekao – ni o tome šta će sledeće uopšte izgovoriti. Ovde veoma opširno citiram početak predavanja, kako bih izbegao (često trivijalnu) optužbu da je nešto tobož istrgnuto iz konteksta (kojeg, uzgred rečeno, u ovom izlaganju ni nema):

„Govoreći¹ o multikulturalizmu možemo početi od toponima i etimologije pri čemu, kada se kaže ‘multi’-‘cult’, nema potrebe čak ni da se (reč) dovrši i izgovori ‘kultura’, može se istog trenutka otkriti kontroverza koju ove dve reči proizvode postavljanjem jedna uz drugu. Ali mislim da ideja o stvaranju društava u kojima su ljudi učili i živeli zajedno, a nema potrebe da se ide u Stari zavet, gde se može lako pronaći ideja o Vavilonu, može se ići u Bagdad, može se ići u naša prva sećanja iz bioskopa (cinema), u kojima (sećanjima) je jedan od filmova koji je oblikovao moju svest (my mind) o drugim multikulturnim gradovima bio ne naročito pristojno naslovljen film Bagdadski lopov, u kojem u stvari imamo osnovnu ideju o tome šta je veza između različitih kultura. Neko dolazi na trg i pokušava da proda neku robu, neko drugi da nešto kupi, a u međuvremenu imamo boga u kojeg verujemo. U vreme Mesopotamije imali smo veoma posebnu ideju o Gilgamešu, u vreme piramida i Egipta, što je u stvari nešto što dolazi mnogo ranije, ali što je takođe povezano sa onim odakle svi potičemo u Evropi, a to je helenska tradicija i moram početi vicom, koji su smislili dvojica turista iz Srbije, kada su (turisti) počeli da odlaze u Egipat, Tursku i sve te zemlje gde mogu ići na more. Oni su plivali i gledali piramide, koje su izgledale veliko, monumentalno, kakve i jesu, ali iz perspektive plivača piramide izgledaju još veće.“

Ovde sledi blamantno prepričavanje vica, u kojem se pominje i nekakvo „veliko muljanje“, što Kusturica prevodi kao „najveća moguća teškoća, činjenjem najgorih mogućih stvari koje neko može da učini“ (the greatest possible dificulty and doing the worse possible things one can do). Publici vic (u kojem je Srbin ispao najpametniji) nije bio naročito smešan, a Kusturica je nastavio:

„To me dovodi do savremenog trenutka u kojem, mislim, svi možemo da počnemo da razmišljamo o multikulturnoj ideji, što znači (o?) kontradiktornom elementu da se bude podignut snagom sistema. U Rimskom carstvu, u vreme cvetanja ideje zakona i umetnosti, pronašao sam mnoge elemente koji su bili, govoreći o pokušaju da se načini veliko mesto gde će biti moguće čuti mnogo jezika, (i neki pesnici kažu da je u Rimu u zlatnom periodu Rimskog carstva bilo moguće čuti gotovo sve jezike)…“

Itd., itd., bez ikakvog reda u mislima i smisla u rečima… Pored toga što bi trebalo da Kusturici poverujemo da su Srbi iz prepričanog vica naročito duhoviti, na reč bi trebalo da mu se poveruje da je, kako je bez ikakvog zazora ocenio, Sarajevo prestalo biti multikulturna sredina, dok je, eto, Beograd sačuvao multikulturalnost, koju Kusturica, usput budi rečeno, shvata isključivo kao multietničnost, koja u Sarajevu, prema tvrdnji reditelja, ne postoji, ali zato u Beogradu, kao nigde drugde na Balkanu – cveta.

Mahom u aluzijama i asocijacijama našlo se u tom predavanju svega: Vavilona, piramida, starih Grka i Rimljana, Evrope i Amerike, Istoka i Zapada, zakona i umetnosti, pesnika i političara, istorije i mitologije, nekakvih opservacija o tehnologiji, kulturi i civilizaciji, religiji… Jedan galimatijas površnih analogija i besmislenih asocijacija, nepovezani i nesuvisli miš-maš govornikovih trenutnih impresija isceđenih iz kolosalnog i, kako to obično biva, pretencioznog neznanja o stvarima o kojima neuspešno pokušava da kaže nešto smisleno, pa i mudro, pabirčeći iz sećanja nesistematične informacije. To je, uostalom, metod tipičan za površne i neuspešne poznouke-autodidakte sa pretenzijama na intelektualizam opšte prakse.

Čak ni mediji, koji inače redovno prenose Kusturičine opservacije – redovno lišene bilo kakve unutrašnje koherentnosti – o svetskoj politici, odnosima na Balkanu, istoriji i drugim omiljenim temamam svakoga ko želi da se na silu boga etablira kao veliki intelektualac, nisu uspeli da iz samog polučasovnog izlaganja (ako je iko od novinara uopšte preslušao to predavanje) izvuku bilo šta iole suvislo o čemu bi izvestili, pa su kao središnju ideju predavanja izdvojili jednu Kusturičinu impresiju, koja je zaličila na nešto što bi moglo imati smisla, a koja je bila odgovor na naknadno pitanje iz publike. Kusturica je, naime, istakao notornu stvar da treba razlikovati „tradicionalnu kulturu“ od nacionalizma. Čudnogmičuda… Govoreći, međutim, dalje o ovoj temi, Kusturica je izrekao i sledeće: „’Osećaj za naciju’ je neophodan, jer u suprotnom gubite svoje korene i možete se identifikovati sa neboderom, ali ne i sa istorijom. Smatram da je potrebno da postoji kulturni identitet svakog od nas…“ Osim toga istakao je i važnost „kulturnog identiteta, koji u našim krajevima ima posebno duboko značenje zbog mitološke dimenzije prošlosti“.

Citirani niz reči spojen je u celinu koja ponovo otkriva bilo govornikovo nepoznavanje elementarnog pojmovnog aparata (nacija, kultura, tradicija, identitet), bilo korpus anahronih pa i reakcionarnih ideja u vezi sa tim pojmovima, koje Kusturica očito smatra za organski povezane, iako oni to nisu i ne mogu biti. Na primer, savremena nacija nema nikakve suštinske veze sa „tradicionalnom kulturom“, mada postoji posredna i mehanička veza (određena tradicionalna kultura, a češće zapravo više njih, sapostoji sa čitavim nizom drugih „netradicionalnih“ kultura unutar jedne nacije, koja tim tradicionalnim kulturama svakako ne može biti određena). Za Kusturicu ta je veza organska i ona mora nužno postojati. Otuda i ta sintagma – „osećaj za naciju“, koja se vrlo brzo u govoru povezuje sa istorijom i kulturom. Zapravo možemo zaključiti da Kusturica neguje jedan primordijalistički odnos prema pojmu nacija. Za njega je nacija isključivo etnička zajednica: to su nekakvi „koreni“, bez kojih je pojedinac običan nikogović, lišen istorije, sa kojom mu govornik oduzima pravo da se identifikuje, a takođe je taj nikogović lišen i kulture, koja, opet, može biti samo (etno)nacionalna.

Istorija je jedino istorija nacije-etnije pošto, lišeni tog „osećaja za naciju“, ne možemo da se identifikujemo sa istorijom (već, primera radi, sa neboderom), jer ona (istorija), valjda, van nacije-etnije ni ne postoji!? Kusturica, štaviše, ovde izjednačava nacionalni i kulturni identitet, što je opet sasvim u primordijalističkom ključu, pa čak ide i značajno dalje od toga. Naime, ako između rečenica koje je reditelj izgovorio postoji makar nekakva povezanost (što, doduše, nije izvesno), onda je takođe jasno da „kulturni identitet svakog od nas“ (dakle individualni kulturni identitet svakoga pojedinačno), za koji reditelj smatra da je „potrebno da postoji“, on vidi samo u kontekstu pomenutog „osećaja za naciju“. Ovako izrečene misli jasno sugerišu da je kulturni identitet u organskoj vezi sa „osećajem za naciju“, bez kojeg ne može biti kulturnog identiteta (bez obzira šta je tu čime uslovljeno), što nedvosmisleno podrazumeva da je pojedinac „ukorenjen“ u naciji-etniji jedini mogući nosilac kulturnog identiteta.

Međutim, sve to što je reditelj izgovorio, kao i ono što su implikacije izrečenih stavova, toliko je besmisleno i netačno, da je pre svega nejasno kako iko može to šalabajzersko mudrovanje smatrati za ozbiljno stanovište i o njemu nekritički izveštavati kao o nekakvom važnom kulturnom događaju. Onaj ko o svemu ovome o čemu je Kusturica govorio ništa ne zna, ali ima intelektualnog poštenja, mora priznati da mu je Kusturičin diskurs potpuno nerazumljiv. Onaj ko nešto o ovim temama zna – mora uvideti da je reč o nizu tvrdnji koje su ili besmislene ili pak predstavljaju ponešto prikriveni ali jasan antinaučni radikalizam koji sasvim ignoriše teorije o naciji i kulturi, tradiciji i identitetima, kakav danas priliči samo jurodivim etno-fundamentalistima.

Ukratko: nacija je građanska, politička, a ne (a svakako ne samo) etnička ili kulturna zajednica. Obrnuto stanovište vodi u isključenje etničkih „drugih“ koji žive unutar granica „naše“ nacije i njihovo simboličko, a posledično – i stvarno lišavanje prava koja se garantuju pripadniku „naše“ nacije. Iz određene građanske identifikacije, naravno, može proisteći određena (sub)kultura, ali obrnuto ne važi, osim samo delimično i formalno (u slučajevima kada se za priznanje građanstva traži određena kulturna integracija, po pravilu minimalna). Kulturni identitet i istoriju (sa kojom se identifikuju, da prihvatimo taj diskurs, iako je problematičan) imaju i oni koji nemaju „osećaj za naciju“ kao etnički ekskluzivitet. Najpre, oni su građani države u kojoj žive i baštine njenu istoriju i kulturu, makar u onom delu u kojem ta istorija i kultura imaju univerzalni karakter. Osim toga, svi koji su lišeni „osećaja za naciju“ često imaju „osećaj za kosmopolitizam“, koji kao tendencija ima vrlo bogatu istoriju, čak i unutar pojedinačnih nacija, i sa njom je lako „identifikovati“ se, radije i pre nego sa neboderima. (Pri tome, ovde se ne suprotstavlja na manihejski način kosmopolitizam užem nacionalnom, etničkom ili kulturnom identitetu, jer oni mogu sapostojati. Ali, isto tako, uprkos često ponavljanoj frazi, kosmopolitski identitet sasvim lepo može postojati i bez užih formi identiteta: jedan ne isključuje, ali ni ne uslovljava drugi. Besmislicu o tome da se do univerzalnog čovečanskog, kosmopolitskog, mora doći preko pojedinačnog etničkog identiteta svojevremeno je istoričar Panta Srećković, i današnjim generacijama studenata istorije neslavni primer kako istoriju ne bi trebalo pisati, formulisao na sledeći način: „jedino se preko narodnosti dolazi do uljudnosti“. Mnogi, ipak, od Srećkovića odmakli nisu…)

Sloboda javnog iznošenja mišljenja o svemu i svačemu nesporna je i, uz poneko ograničenje, važi kakvo god i čije god da je to mišljenje. Sa druge strane, od društva i medija se očekuje da se prema svakom takvom mišljenju kritički odnose. Povlašćivanje pojedinaca u svakoj situaciji zbog uspeha u nekim specifičnim oblastima predstavlja rđavu uslugu i tim pojedincima i društvu. Nesporno je da je „transfer autoriteta“ moćna, ali često veoma štetna pojava, koja navodi na to da se ne preispituju mišljenja i stavovi pojedinaca koji se u nekim oblastima smatraju izvanredno uspešnim.

Primer kojim sam se bavio u ovom tekstu veoma je upečatljiv u tom smislu, budući da je reč o ličnosti čiji se stavovi o temama o kojima se autoritativno izjašnjava gotovo pokorno uvažavaju, iako su vrlo često potpuno nesuvisli, i to ne zbog sadržaja zauzetih stavova (sa kojima se možemo složiti ili ne), već zbog pomanjkanja tako elementarnog sastojka kao što je logička veza među idejama. Nije, dakle, ovde primarni problem sadržaj tvrdnji, već ono za šta se popularno kaže – niđe veze. Nije ovo prvi put da Kusturica iznosi isprazna, improvizovana, a tako izričita stanovišta, pa se samo po sebi nameće pitanje zašto je ambasada uopšte angažovala reditelja da govori baš o ovoj temi, iako je svakome iole obrazovanom moralo biti jasno da je reč o čoveku koji se ničim drugim osim provokativnim ali proizvoljnim stavovima, bez ikakve unutrašnje logike i strukture, ne preporučuje za nju? Možda je Kusturica baveći se, recimo, Andrićem (to je samo pretpostavka, exempli causa) mogao nešto smisleno da kaže o ovom velikom piscu, umesto o temi za koju očigledno nije kompetentan? Ako mu je tema sugerisana od nekog drugog (ambasade, instituta na kojem je gostavao), zašto nije prilježno pripremio izlaganje, uvažavajući publiku, onoga koji ga je angažovao, kao i činjenicu da će na izvestan način pred publikom predstavljati upravo tu zemlju (za koju tvrdi da je toliko voli) kao i njenu kulturu? Ovako, pored očitog nepoštovanja prema publici, prema domaćinu i prema onome od koga je poziv usledio – teško da je moguće da se nastup oceni drugačije nego blamantan. Iznad svega, ne prestajem da se pitam gde se izgubila ona skromnost, koja je najveći izraz samopoštovanja i poštovanja prema drugima i koja nas usmerava da se ne prihvatamo intelektualnih poduhvata za koje nam „osim želje i pustog svraba, sve drugo što je preko potrebno nedostaje“?

Peščanik.net, 15.11.2017.

1. Snimak predavanja nalazi se na linku: https://www.youtube.com/watch?v=gJDLPPC3BdQ (Prevod Srđan Milošević, reči u zagradi su moja pojašnjenja).