Prioriteti

Na laži i uceni, na tome je, dakle, stajala Srbija, to jest režim s Vučićem na čelu. To ne kažem ja. To se lepo može videti kada se pogleda šta je u fokusu javnog mnjenja – službe i mediji, to jest, preciznije: BIA i RTS. Dobro, kad kažem javnog mnjenja, mislim na medije posle 25. oktobra. Pa pretpostavljam da mediji svojim gledaocima daju ono što misle da njih, gledaoce dakle, najviše zanima. A onda na osnovu toga zaključujem da se BIA i RTS vide kao glavni stubovi kriminalnog režima. Pri čemu, BIA znači ucenu, a RTS – laž.

Pa se u skladu s tim vidi i put za podizanje pristojne Srbije: ukinuti BIA-u i RTS. Ili ih temeljno reformisati, što bi opet bilo ravno njihovom ukidanju i ponovnom formiranju. Na kraju stoji ideja – Srbija bez laži i ucena biće oličenje pristojne države.

Dobro, očigledno je da se službe državne bezbednosti ne mogu koristiti kao službe za realizaciju (jedno)stranačkog interesa. Isto tako, trebalo bi da bude očigledno da na takozvanom javnom servisu ne bi smelo da se laže, je l da? Ali, hajde da pogledamo ko je bio na meti BIA-e. U protekle dve godine bili su to mahom studenti aktivni u pobuni. Ali, ne samo oni. I nije reč samo o protekle dve godine. Pored studenata meta su bili i novinari, ali i stranački aktivisti, sindikalni aktivisti… U periodu pre početka pobune, meta službi bili su mahom stranački aktivisti.

Ako je BIA pratila stranačke, a pored njih kasnije i studentske aktiviste da bi mogla da ih uceni ili da tužilaštvu dostavi nešto što bi moglo da zaliči na kakav-takav razlog za gonjenje, mediji su lažima težili da diskvalifikuju opet stranačke aktiviste, a kasnije i studentske. Pored toga, mediji su lažima pravili sliku o jednom uspešnom režimu i o zemlji u svom zlatnom dobu. Ali, šta se pokazalo u protekle dve godine? Možete lagati, diskvalifikovati i ucenjivati do mile volje, to ne može spasiti štetočinski režim. Pod uslovom da na drugoj strani imate odlučnu pobunu i sposobnost za samoorganizovanje.

I evo, sad, nema više omnipotentne BIA-e, a i RTS se raspada brzinom svetlosti. Otužno izgledaju informativne emisije na RTS-u, kao i njegov sajt, sa vestima o hapšenjima, kritikom pomilovanja, skretanjem pažnje na režimsko nasilje za vreme lokalnih izbora… Neka mi ne zameri čitalac, više bih poštovao da su nastavili po starom, sve dok ih ne skinu sa programa. Tako bi pokazali barem malo integriteta. Ovim brzim presvlačenjem pokazuju samo da na njih uopšte ne treba računati, da se na njihova mesta moraju dovesti drugi ljudi, ako ta mesta uopšte i treba čuvati, a ne treba.

A pošto se sad jasno vidi i šta je bila BIA i kakvu je ulogu imala, zar ne bi trebalo rehabilitovati sve one što su bili na njenom udaru u protekloj deceniji i po? Je l ja to mislim na stranačke aktiviste, na same stranke i predsednike stranaka? O da, baš na njih mislim. Čitalac valjda nije zaboravio kako su se, recimo, notornom Đilasu podmetali falsifikovani računi na tamo nekim ostrvskim bankama. Ili je ipak zaboravio? Biće da je zaboravio. Jer, evo, hoćemo da gasimo BIA-u, ali nećemo da rehabilitujemo žrtve te agencije, izuzev ako te žrtve nisu bile studenti i samo studenti.

Ili, evo, znamo da je RTS lagao, kao što su lagali i svi drugi tobože privatni mediji kada su govorili o stranačkim aktivistima, samim strankama i njihovim predsednicima. Hoćemo da gasimo RTS, da oteramo novinare i urednike dokazano neprijateljski nastrojene prema slobodi medija, ali nam ne pada na pamet da rehabilitujemo njihove žrtve. Naprotiv, s istim patosom s kojim bismo da se razračunamo s RTS-om, brišemo i njegove žrtve. Mogu da razumem kritiku – niste shvatili okolnosti, povukli ste pogrešne poteze pred izbore, u redu je da trpite posledice. Ali, rehabilitacija je nešto drugo.

Uz poziv da polože račun za loše odluke, može se reći – evo, znamo da su lagali o vama, znamo da niste lopovi, znamo da niste bili ni izdajice, hteli ste najbolje, ali niste umeli. Zato što niste umeli, možda bi bilo dobro da više ne radite to što ne umete. Jednom smo im već okrenuli leđa, znali smo da su na meti BIA-e, znali smo da o njima lažu u medijima, a ipak ih nismo podržali, jer im nismo verovali, jer smo poverovali BIA-i i lažljivim medijima. Možda i zato nisu mogli da dobace do naših očekivanja. To vreme je konačno prošlo, ali im i dalje ne opraštamo za sve što su lagali o njima.

Tako BIA-i i RTS-u moramo dodati još jedan stub na izborima do nogu potučenog režima – dojučerašnju opoziciju. Dojučerašnju ne zato što je sad postala vlast, nego dojučerašnju u smislu – bivšu, nepostojeću. Tako smo dobili i bivši režim i bivšu opoziciju. I dok je o bivšem režimu sve jasno i očigledno, radost kada govorimo o bivšoj opoziciji, dakle radost što je i ona bivša, ipak je neshvatljiva. Jer, evo, zašto se radujemo, pitam prijatelja. I on mi ponovi sve ono što je saznao od lažljivih medija i što je procurelo iz ucenjivačke BIA-e.

Dobro, neka bude da su samo o njima govorili istinu, što uopšte nije verovatno, zašto bismo sad hteli da se obračunamo s njima, kad je taj obračun već uspešno obavljen u čitavoj protekloj deceniji i po? Jedna je stvar kada pozivate da se rasformira BIA ili da se ugasi ili temeljno reformiše RTS (mada, uopšte ne vidim kako bi ta reforma mogla da izgleda, izuzev personalnih promena: naprosto, nema mehanizma koji bi mogao da odbrani nezavisnost javnog servisa od nasrtljivih vlasti). Nešto sasvim drugo kada javno priželjkujete da budu obrisane opozicione, ionako već bivše stranke.

Jer stranke su stvar slobode udruživanja. Da li će postojati ili ne – ne zavisi od želje svih nas, nego od želja nekih od nas da budu ili ne budu u tim strankama. Ako u njima više ne bude nikoga, naprosto ih neće biti. Ako u njima nema više nikoga, i ako više ne bude nikoga u čije ime bi mogli da govore, neće ih više niko nigde ni zvati ni pitati šta misle o bilo čemu. To će se odviti samo od sebe, bez naše pomoći ili našeg navijanja za to. Zašto bismo onda trošili svoje kapacitete zluradosti na njih? I tako obeshrabrivali ljude da se slobodno udružuju, ne s tim strankama posebno, nego uopšte.

I to u trenutku kada je jedina organizovana politička stranka s kakvom-takvom perspektivom da preživi upravo stranka-okosnica bivšeg režima. S velikom lakoćom ćemo obrisati sve dojučerašnje opozicione stranke. Ali, ako na tom brisanom prostoru ostane samo stranka bivšeg režima, uradili smo loš posao. Ne kažem da treba da čuvamo dojučerašnje opozicione stranke, neka se time bave svi oni kojima je do toga stalo. Ali, mi, obični žitelji Srbije trebalo bi da jasno postavimo prioritete – hajde prvo da obrišemo glavnu stranku bivšeg režima, jeste, da je zabranimo, da to postavimo kao zahtev pred 140 – ne mogu da odolim – veličanstvenih. A za ostalo ćemo lako, jer ostalog više ni nema.

Peščanik.net, 13.11.2026.