Putača za Vučića

Dug privrede opada, dug države raste. Za onoliko za koliko se privreda u poslednjih godinu i po dana razdužila, za toliko se država zadužila. U tom razdoblju, dakle, država se zadužila za novih milijardu i po evra, dok je dug privrede za toliko smanjen. Reč je – ovo je važna napomena koja se pre svega odnosi na državu – samo o zbivanjima na unutrašnjem tržištu, dakle nisu uzeti u obzir inostrani krediti, recimo milijardu dolara od Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Što je još važnije, ne radi se samo o ukupnom rezultatu, i trendovi su suprotni: dok se privreda ubrzano razdužuje, država se ubrzano zadužuje. U stvari, za privredu ta pravilnost važi tek od polovine prošle godine, jer je u drugom tromesečju razlika između novčanog iznosa koji je privreda dala na ime kamata i sume novouzetih zajmova iznosila oko 400 miliona evra, u trećem 200, a u četvrtom 300 miliona. Ukupno, dakle, za celu 2013. blizu milijardu evra. S druge strane, državni dug je rastao vrlo postojano i vrlo brzo dostigavši na kraju godine oko 600 miliona evra. U 2014. ove su se čeljusti, što bi rekli Amerikanci, još više razjapile: državni dug je već porastao za onoliko za koliko cele prošle godine, dakle oko 600 miliona evra, dok je dug privrede za istu sumu smanjen.

Sve u svemu, povećano državno zaduživanje može se predstaviti linijom koja ide naviše, a razduživanje privrede linijom koja ide naniže; kada se spoje na zamišljenom grafikonu, one zajedno prave (malo razvučeno) slovo „iks“ ili narodski rečeno – putaču.

Zašto je, međutim, sve ovo važno. Pre svega zato što više kredita državi znači manje kredita privredi. Bankama se više isplati da pozajmljuju sigurnom platiši, državi, nego da sklapaju u krajnoj liniji ipak nesigurne aranžmane sa preduzećima. Na taj način država potkopava sopstvenu privredu.

Drugo, bilo bi mnogo bolje, tj. za građane Srbije korisnije, kada bi novčani tokovi bili obrnuti: kada bi zaduživanje države išlo po silaznoj, a zaduživanje privrede po uzlaznoj putanji. Zaduživanje privrede u osnovi znači investicije, privreda se zadužuje da bi ulagala u novu proizvodnju, u nova radna mesta; država se zadužuje radi potrošnje koja uglavnom ide u neproduktivne svrhe. To ne znači da je uvek i svuda sasvim i u potpunosti tako, može i država da se zadužuje zarad investicija, recimo u infrastrukturu, ali to je marginalni deo njenih rashoda, a u slučaju Srbije još marginalniji. Da je tako potvrđuju podaci o neprekidnom padu investicija u Srbiji koje traje već nekoliko godina, lane su za gotovo 10 odsto bile manje nego prethodne godine. Kad nema investicija nema ni privrednog rasta. Zato i ne treba da čudi što ove godine Srbija neće ostvariti privredni rast. I to, da ne bude zabune, ne zbog poplava.

Po najnovijim procenama njihov efekat ipak nije tako veliki – 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, tj. za toliko će BDP Srbije biti manji nego što bi inače bio. Pravi problem je što privrednog rasta ove godine ne bi bilo i da nije bilo elementarnih nepogoda. Ranije se računalo da će 2014. Srbija ostvariti skroman, ali ipak rast BDP-a od jedan odsto. Nedavno su, na osnovu dotadašnjih kretanja, ekonomisti izneli prognozu da će rast biti – nula (0). Dakle, stagnaciju bismo imali i bez poplava.

Nekada – ne baš mnogo davno, pre samo nekoliko decenija – dešavalo se (ne znam ima li toga i danas) da pojedini nastavnici, uglavnom oni starijeg kova, ukoliko bi bili izuzetno nezadovoljni učenikovim pismenim zadatkom, ovome „udare putaču“, tj. sa dve unakrsne, dijagonalne linije jednostavno precrtaju ono što je on u svesci uradio. Kada bi neko „dobio putaču“, to je značilo da nije zaslužio ni keca, tj. jedinicu i da je baš nagrabusio.

Čini se da gore opisana „kreditna putača“ najbolje izražava ocenu za upravljanje ekonomijom Srbije u poslednjih godinu i po dana.

Blog Mijata Lakićevića, 22.06.2014.

Peščanik.net, 22.06.2014.