Račun za kiflu

Mediji su prošle nedelje objavili da je, prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, tokom 2013. godine 450 funkcionera prekršilo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Ovakvu vest i navedeni broj možemo posmatrati na različite načine. Možemo pomisliti da je taj broj vrlo mali, ako uzmemo u obzir činjenicu da javnu funkciju, onako kako je shvata zakon, obavlja oko 37.000 ljudi. Ovaj broj je beznačajan i ako uzmemo u obzir rasprostranjenost i obim zloupotrebe javnog novca, kojima građani neposredno ili posredno svedoče svakoga dana. On postaje još beznačajniji kada ustanovimo da je zapravo u svih 450 slučajeva postupak samo pokrenut, ne i okončan, kao i da su u pitanju uglavnom prekršajni a ne krivični postupci.

Drugi pogled na ovakvu vest je da je broj funkcionera protiv kojih je započet postupak izuzetno visok, ako uzmemo u obzir da sve nezavisne institucije u Srbiji rade delimično vezanih ruku, odnosno da je i bez formalno izdatih uputstava jasno gde su granice samostalnosti u radu. One su uvek povučene na pragu vladajućih političkih partija.

Tako usput saznajemo da je protiv određenih ljudi iz kabineta predsednika Srbije tek započeti postupak odmah i okončan, kao i da je među onima protiv kojih su postupci započeti najviše narodnih poslanika (oko 65) i samo dva ministra. Iako nemam ništa protiv provere imovinskog stanja narodnih poslanika, postavlja se logično pitanje – kako da je u izvršnoj vlasti, tamo gde je najviše novca i mogućnosti za korupciju, najmanje podnetih prijava? Kako da među navedenim poslanicima nema poslanika vladajuće partije? I kako to da su započeti postupci protiv dela izvršne vlasti okončani i pre nego što su počeli?

Ovakvoj slici stanja doprinose i ovogodišnji postupci Agencije za borbu protiv korupcije, koja je neposredno nakon izbora odabranim narodnim poslanicima raspuštene Narodne skupštine poslala dopise nejasne svrhe. Iako će svi kojima prestaje mandat morati da podnesu izveštaj o svojoj imovini u roku od 30 dana od dana prestanka fukcije, a koji će biti upoređen sa izveštajem o imovini iz vremena kada su stupili na funkciju, Agencija se opozicionim poslanicima u odlasku i onima čije će partije verovatno otići u opoziciju (kao što je to recimo SPS) obratila pitanjima o kojima su, pod punom odgovornošću, već dali izjave u izveštajima podnetim nakon što su im verifikovani mandati 2012. godine. Tako su pojedinci dobili pitanja da navedu brojeve računa koje poseduju, zahtev da potvrde da nisu vlasnici nekretnina u kojima žive ili zahteve da objasne kako to da nisu vlasnici pokretnih stvari koje su nekada posedovali, kome su ih prodali i po kom pravnom osnovu žive na svojim adresama.

Da budem potpuno jasna – podržavam sve ono što se Agenciji zakonom stavlja u nadležnost i smatram da je svako sticanje imovine koje nije u skladu sa primanjima funkcionera sumnjivo i ukazuje na korupciju. Ovo je osnovna funkcija Agencije – da vodi računa da je svaki izveštaj funkcionera u skladu sa stvarnim imovinskim stanjem, kao i da vodi računa o tome da li je stečena imovina u skladu sa prijavljenim primanjima. Ukoliko neko ima ministarsku platu, a vozi automobil od 40.000 evra, ako nezaposleni supružnik poslanika najednom kupi firmu u stečaju ili ako predsednik države od plate gradi crkvu na svom imanju – to je posao za Agenciju. Vrlo jednostavno, zar ne? Ali istovremeno i nezgodno.

Tako je Agencija prošle, a izgleda i ove godine, rešena da vodi samo prekršajne postupke i da, bez da ih je i okončala, to u medijima objavljuje kao svoje uspehe. Ona je spremna da onima koji im zasigurno više nisu potencijalni izvor pritiska i nevolje postavlja pitanja o tome kome su prodali svoje jugiće i da li i dalje žive sa roditeljima, ako već nemaju svoje stanove i kuće. Jasno stečenim primanjima – mogu da kupe stvar koju žele, da je prodaju kome žele, da je poklone i to nije stvar Agencije za borbu protiv korupcije, sve dok ono što kupuju i prodaju očigledno ne prelazi mogućnosti njihovih primanja.

Ovim se čitava priča o hrabrosti i ozbiljnosti Agencije pretvara u neslanu šalu, u zemlji u kojoj su milioni evra završili i još uvek završavaju u privatnim džepovima. Ne samo da se od nas očekuje da u takvu borbu protiv korupcije poverujemo, već i da joj aplaudiramo, kao da ne vidimo da Agencija oštri kandže na prostoru koji je jasno politički omeđen i zloupotrebljen.

Nezavisne institucije u Srbiji su omnipotentne, kao i naš budući premijer – bave se onim što im nije posao i tek pomalo onim što jeste – to je postao opšti trend u vršenju javnih funkcija. Tako vam Agencija za borbu protiv korupcije može tražiti fiskalni račun za kiflu koju ste danas kupili u prodavnici, pa ako ga nemate ili kažete – idite radite svoj stvarni posao – eto vas u (medijskom) izveštaju, imenom i prezimenom. Možete posle da objašnjavate koliko god hoćete da su granice rada svake institucije jasno određene i da ste kiflu kupili svojim legalno zarađenim novcem, neće vredeti. Neće vredeti ni kada Agencija pokuša da objasni da su neki iz izveštaja stvarno korumpirani funkcioneri – nećemo moći da zaboravimo da se pojedinima traže fiskalni računi za kifle, što dovodi u pitanje rad čitave institucije.

Sem što su svemoguće, institucije u Srbiji su i selektivne i naročito vremenski određene u radu. Tako će Branko Ružić dobiti pismo iz Agencije tek nakon što je pao u nemilost našeg budućeg premijera, a to će se desiti baš kada su izbori pokazali da njegova partija neće biti neophodna za formiranje Vlade. Na isti način će Ustavni sud odložiti objavljivanje odluke o neustavnosti odredaba o prisluškivanju iz zakona o BIA do završetka izborne kampanje, ili Poverenik za ravnopravnost oceniti izjavu premijera kao diskriminatornu tek nakon što je postalo jasno da on ovu funkciju više neće obavljati.

Kada se stvari tako postave, postaje nebitno da li je neki funkcioner primio mito. Postaje važno napraviti uverljivu statistiku o borbi protiv korupcije i stvoriti utisak da radite nešto ozbiljno. Postaje važno da Agencija sačuva sopstveni odraz u ogledalu i ne postavlja nezgodna pitanja, čak i po cenu nezakonitog postupanja.

Peščanik.net, 10.04.2014.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić – Ravna linija

Sofija Mandić – Odgovor direktorki Agencije za borbu protiv korupcije

Reagovanje Agencije za borbu protiv korupcije