На самом почетку, наглашавам да је свака критика рада Агенције за борбу против корупције добродошла, све док је аргументована, конструктивна и добронамерна. Међутим, с обзиром на то да текст објављен 10. априла 2014. године на сајту Пешчаник под насловом “Рачун за кифлу”, ауторке Софије Мандић, обилује, најблаже речено, нетачним и неоснованим тврдњама, Агенција је принуђена да реагује у циљу правилног информисања јавности.

Ауторка текста очигледно показује велико интересовање за рад Агенције, па је, мало је рећи, зачуђујуће елементарно непознавање теме којом покушава да се бави, иако настоји да остави утисак некога ко је одлично упућен.

Пре свега, да се ауторка текста потрудила да лично прочита податке објављене на сајту Агенције, врло лако би утврдила да су подаци из Извештаја о раду Агенције за 2013. годину којима барата у тексту подаци о раду само једног сектора у оквиру Агенције. Нетачно је да јавну функцију “онако како је схвата закон” (при чему закон не “схвата” него “прописује”, а од оних који га читају се очекује да га схвате) обавља “око 37.000 људи”. Да је уложила минимум напора како би објавила тачну информацију, врло лако би дошла до сазнања да број који наводи укључује и актуелне и бивше функционере и да је број лица која се тренутно налазе на јавним функцијама далеко мањи. Такође би дошла до сазнања да ју је неко нетачно информисао да је “у свих 450 случајева поступак само покренут, не и окончан”. То је важно и због тога што би у том случају “овакву вест” могла да посматра и на трећи, једини прави начин.

У тексту се даље наводи да је против “одређених људи из кабинета председника Србије тек започети поступак одмах и окончан”. Изношење ове неистине не чуди, ако имамо у виду да и сама ауторка текста признаје да је за то сазнала “успут”. Како “успут” и “од кога” – на то питање, нажалост, у тексту нема одговора. Истина је да је у само једном од тих случајева Агенција обуставила поступак, јер су постојали више него оправдани разлози за закашњење у пријављивању имовине, али то потписницу текста очигледно не интересује, јер би се у супротном, поштујући правила своје професије, претходно обратила и Агенцији од које би добила одговоре на сва питања која су јој интригантна. У осталим случајевима о којима се на овом месту у тексту говори, поступци пред Агенцијом су окончани изрицањем одговарајућих мера, а затим су, у складу са законом, поднети захтеви за покретање прекршајних поступака, од којих су два окончана, један и правноснажно.

Показује се да је неопходно по ко зна који пут истаћи да не води Агенција прекршајне и кривичне поступке, нити их покреће. Агенција покреће и води поступке за одлучивање о томе да ли постоји повреда Закона о Агенцији за борбу против корупције, а затим, зависно од исхода поступка, подноси захтеве за покретање прекршајних поступака, односно кривичне пријаве. Прекршајне поступке покрећу, воде и окончавају прекршајни судови, истраге спроводе надлежна јавна тужилаштва, а пресуде доносе судови, што би неко ко пледира да буде озбиљан свакако морао да зна. Међутим, иако не зна чак ни то, ауторка текста даје себи за право да подучава Агенцију томе шта је њена “основна функција” и о чему треба да води рачуна, а о чему не, што би било потпуно у реду да је бар једна од тврдњи које се у тексту износе тачна. На “логично” питање како то да је међу онима против којих су поступци започети највише народних посланика, ево и логичног одговора – извештаји о имовини и приходима народних посланика били су предмет редовне провере према Годишњем плану провере за 2013. годину, у складу са законом. Према Годишњем плану провере за 2014. годину, предмет редовне провере су, поред осталих, извештаји о имовини и приходима функционера Владе.

Нетачно је и то да “међу наведеним посланицима нема посланика владајуће партије”. Или ауторки текста није познато чак ни то да Народна скупштина има своју интернет презентацију, на којој је поред имена сваког народног посланика наведена и политичка странка којој припада. О каквим “југићима” и “фискалним рачунима за кифле” се говори? Ово би можда и могло да се разуме као употреба метафоре у настојању да се текст учини занимљивијим, да није експлицитног навођења делова захтева које је Агенција, у складу са својим законским овлашћењима, а у циљу провере тачности и потпуности података пријављених у извештајима, упутила функционерима за које је у поступку провере утврђено да су нетачни или непотпуни. Питање “како то да су поступци против делова извршне власти окончани и пре него што су почели” чак и не заслужује одговор, јер ауторка текста не само да “храбро” не наводи ниједно име, него је и само питање у најмању руку нелогично.

Нетачно је и то да је Бранко Ружић добио “писмо” из Агенције “тек пошто је пао у немилост нашег будућег премијера”. Ауторки текста би можда било од користи да је покушала да у табели објављеној на сајту Агенције пронађе име овог функционера и пажљиво погледа датуме, иако је јасно да јој за циљ који је имала намеру да постигне тачна информација није ни била потребна, нити би да је навела тачне податке могла да изведе закључак да је Агенција “омнипотентна, селективна и временски одређена у раду”.

Агенција се не бави тиме ко је коме и због чега пао у немилост, ко је “потенцијални извор притиска и невоље”, ко је припадник које политичке странке и на којој се јавној функцији налази. Агенција не прави “одабире” те врсте, у свом раду се руководи искључиво законом и, супротно тврдњи потписнице текста, не поступа ни по чијим ни формалним ни неформалним “упутствима”.

Татјана Бабић, директор Агенције за борбу против корупције

Tekst je objavljen na zahtev Agencije za borbu protiv korupcije, koja se pozvala na član 47 Zakona o javnom informisanju.

Peščanik.net, 11.04.2014.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić – Ravna linija

Sofija Mandić – Odgovor direktorki Agencije za borbu protiv korupcije