Razlomci

Ministru prosvete je, imam utisak, sve teže da ostane ozbiljan. A jedino može još to – da glumi ozbiljnost. Računa se ovako: ako je ozbiljan, onda valjda zna šta radi. Ne zna. I samo što ne pukne od smeha zbog stvari koje izgovara. Do juče je bilo, ako je dvoje ili 10 odsto dece u razredu zaraženo, taj razred prelazi na nastavu online. Na suvislu primedbu da je u našim razredima dvoje uglavnom daleko od 10 odsto dece, ministar je ostao nem. Na stranu sad što je teško praktično tačno ustanoviti koliko je 10 odsto u odeljenjima od 25 do 30 i nešto učenika. Da li će se precizno ustanovljenih 10 odsto zaokruživati na gornji ili donji celi broj u postotku? Ministar nem.

Juče, pak, nova računica. Ministar kaže, u odeljenjima do 16 učenika, ako se troje dece razboli, prelazi se na nastavu online. Troje dece na 16 je gotovo 20 odsto. Taj procenat raste ako je dece u odeljenju manje. Šta se to dogodilo u procenama zaraze, do kakvog su to velikog otkrića došli ministar, njegovo ministarstvo i institut Batut, pa su od početnih 10 procenata granicu gurnuli do 20 i više odsto? Tek, ako se u priči o 16 đaka u odeljenju ministar još nekako i držao (jer niko se nije setio da pita koliko je razreda u Srbiji sa 16 i manje učenika, i koliko je to zajedno dece u odnosu na ukupan broj đaka da bi uopšte bilo relevantno pominjati jednu takvu meru), sve se raspalo u paramparčad u drugom koraku.

Pustimo sad to što se odeljenja sa manje od 16 upisanih đaka u školama u Srbiji po pravilu gase. Neka bude da u odeljenju ima više od 16 učenika i neka se među njima dvoje razbole: odeljenje se deli na pola, i obe polovine prelaze na kombinovanu nastavu. Dakle, svaka polovina ići će, kako to nalaže kombinovani žuti model, svaki drugi dan u školu. Kako, crni ministre? Po kom rasporedu i sa kakvim programom i „dinamikom“ za njegovo prelaženje? Jer, već smo to utvrdili, škole uglavnom nemaju opremu za „direktan“ prenos nastave iz učionice. Umesto odgovora, novo uputstvo. Ako se u jednoj od polovina pak opet razboli najmanje troje dece, ta grupa prelazi na nastavu online.

Udahnimo duboko i pokušajmo ovo da zamislimo. Imamo odeljenje podeljeno zbog troje obolele dece na dve grupe. Svaka grupa ima kombinovanu nastavu. U jednoj od grupa pojavi se opet troje obolelih učenika. Ta grupa prelazi na nastavu online. Pitanja za ministra: šta se događa sa drugom grupom istog odeljenja? Da li ostaje na kombinovanoj nastavi i dolazi u školu svaki drugi dan ili se vraća na redovnu nastavu? Ako se vraća na redovnu nastavu, kada nastavnici drže časove online grupi koja je ostala kod kuće? Ako ostaje za „zdravu“ grupu kombinovana nastava, opet pitanje: danima kada je ta polovina u školi, kada nastavnici drže časove za grupu online?

Mimo toga, da li se početnih troje obolele dece, zbog kojih je odeljenje i bilo podeljeno računa u obolele u polovinama? Ako da, kako se to troje deli između dve grupe? Ako ne, šta biva sa procentima? Jer, videli smo da se krenulo od procenata. Neko je tobože utvrdio da je za uvođenje jednog od tri moguća režima nastave bitan procenat obolele dece. Taj procenat je bio prvo 10 odsto. Pa je porastao na 20 odsto. Ali, sa podelom on sad može ići i do 50 odsto. Uzmimo za primer odeljenje sa 18 đaka. (Istina, malo ih je takvih u Srbiji, ali kad se može ministarstvu da operiše imaginarnim brojevima, dozvolimo to zarad argumenta i sebi.)

Troje dece se razboli. Ostalo ih je 15. Podelimo ih na grupe od 7 i 8. U grupi od 7 treba sad da se razboli još troje da bi ona prešla na nastavu online. To je uslov od gotovo 50 procenata obolele dece. Dobijamo sledeće: kako situacija sa zarazom postaje teža, uslovi za preduzimanje mera postaju labaviji. Za čitavo odeljenje važio je prag od 15 odsto. Za njegove polovine prag je skočio preko 40 odsto. A da bi čitavo odeljenje prešlo online, treba da se razboli 9 dece, to jest polovina od ukupnog broja đaka u razredu. Zdrava pamet kaže – što je više obolele dece, kriterijumi za preduzimanje oštrijih mera moraju postati strožiji.

U našim školama, što je veći broj obolele dece, kriterijumi, kako su ih osmislili ministar, ministarstvo i institut Batut postaju sve slabiji i praktično odlažu preduzimanje mera. A na sve to, sve vreme držimo po strani još jedno podjednako važno pitanje na koje ministar, ministarstvo i institut Batut uporno ne daju odgovor: šta kad se razbole prosvetni radnici u nekom (bilo kom) procentu? Kako se onda dele deca?

Može li se ovaj razobručeni, s brojevima razigrani nehaj objasniti, a da ne pretpostavimo da su ministar sa zaposlenima u ministarstvu i institutu Batut sve odreda idioti? Može, naravno. Jer, ako pretpostavimo da su idioti, onda istovremeno pretpostavljamo i da su čestite osobe. Jer čestita i dobronamerna osoba može osmisliti ovakve mere samo pod uslovom da nema ni grama mozga. Nema razloga da pretpostavimo da su ministar te zaposleni u ministarstvu i institutu Batut sve odreda glupaci i budale. Neka pamet, pa čak i znanje, svakako su bili potrebni da se uopšte nađu na tim mestima. Ostaje onda druga opcija, da su oni svi odreda hulje.

To praktično znači da im cilj nije dobrobit đaka i nastavnika, nego da po svaku cenu održe lažnu sliku ako ne baš „normalnosti“ a onda barem da stvari drže pod kontrolom i da tačno znaju šta rade. Otuda toliki brojevi i procenti, te komplikovane procedure: tri režima, pa još i slikovito: „semafor“ model; 10 posto; dvoje obolelih; troje obolelih; odeljenja do 16 (nepostojeća) i preko 16 učenika; podela na dve grupe; kombinovani pa online modeli. A kada se malo bolje pogleda, sve to ne znači apsolutno ništa. Iz čega onda mora slediti još jedan izvod – kada ministar na ovaj način hoće da nas uveri da je sve „normalno“ i pod kontrolom, on mora pretpostaviti da se obraća idiotima. Preovlađujući muk s druge strane mu daje za pravo.

Peščanik.net, 17.09.2021.