- Peščanik - https://pescanik.net -

Reforme na bolovanju

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Sudeći po ovonedeljnim novinskim napisima, „socijalni dijalog“ o platama u javnom sektoru pretvorio se u „bitku za bolovanje“. Umesto da se glavna pažnja posveti primeni načela – hajde da se poslužimo tom soc-samoupravnom terminologijom – „nagrađivanje prema rezultatima rada“, svedoci smo borbe za ono u šta se taj princip beše pretvorio u praksi: „radio ne radio – svira ti radio“. Dok su, naime, sindikalci zahtevali da naknada za bolovanje bude 65 odsto prosečne plate u prethodnih 12 meseci, ministar finansija je tražio da se tih 65 odsto obračunava u odnosu na osnovnu platu. „Kvaka“ je, naravno, u tome što je prosečna plata, koja uključuje prekovremeni rad, dežurstva i slične vanredne prihode često i znatno veća od osnovne plate.

Ovu suštinu je, mora se priznati politički vešto, prikrio predsednik Sindikata „Nezavisnost“ Branislav Čanak gurnuvši u prvi plan lekare, na šta je politički očigledno manje vešti ministar finansija nespretno naleteo. „Vi gledate samo ono što piše u digitronu, a nas interesuje i koliko će lekara napustiti Srbiju“, rekao je Čanak, ne objasnivši otkud je ta briga posao sindikata, ali je to bilo dovoljno da Dušana Vujovića izbaci iz takta pa je, navodno, lekarima „poručio“ da mogu da „potraže drugu državu“.

Tako su lekari izbili u prvi plan, pa se po odjeku ove rasprave u javnosti mogao steći utisak da u javnom sektoru Srbije rade sve sami „beli mantili“. Što, naravno, nije ni blizu istine, jer 23.000 lekara predstavlja tek jednu petinu zaposlenih u zdravstvu Srbije (128.000) i jedva dvadesetinu (pet odsto) od oko 500.000 ukupno državnih činovnika, u užem i širem smislu, ne računajući javna preduzeća.

Sasvim naivno, međutim, na suštinu stvari ukazala je Čankova koleginica, predsednica Sindikata zdravstvenih radnika, Radmila Obrenović. „Pogotovo je nepravedno što Nacrt zakona o sistemu plata u javnom sektoru ne obuhvata i javna preduzeća, pa će oni koji rade u njima ostati privilegovani, dok će lekari i profesori biti kažnjeni“, rekla je žaleći se na „diskriminatorni karakter“ novog zakona Obrenović.

Nije, međutim, u celoj ovoj priči ni Vlada Srbije nevina, naprotiv. Nema sumnje, naime, da je platni sistem u javnom sektoru neodrživ. O tome najbolje svedoči nedavna studija Svetske banke, koja je otkrila da u javnom sektoru postoji čak 2.200 različitih naziva poslova, oko 900 različitih koeficijenata i tačno 71 elemenat za određivanje plata. Ali, smanjenje plata (i penzija) – čak i ako su bili neophodni da se izbegne bankrot zemlje, što nije baš sasvim izvesno – nisu reforme.

Uzmimo, kad smo već tu, zdravstvo i pomenutu studiju Svetske banke. Prema tom dokumentu, pored navedenog broja lekara, u zdravstvu radi 67.000 medicinskih sestara i tehničara i 38.000 tzv. nemedicinskog osoblja. Dok u prvim dvema grupama možda i postoji manjak zaposlenih, u trećoj postoji ogroman višak. Po međunarodnim standardima, naime, od ukupnog broja zaposlenih u zdravstvenom sistemu jedne zemlje, nemedicinsko osoblje trebalo bi da čini 15 odsto. U Srbiji ih je, kao što podaci pokazuju, tačno dvostruko više. Svođenjem broja zaposlenih na potrebnu meru, stvorio bi se prostor, čitaj novac, da (znatno) bolje budu nagrađeni oni koji faktički nose zdravstveni sistem. Pa kad bi se još uredio način nabavke medicinske opreme i materijala, pa unapredila organizacija rada i slično, gde bi nam bio kraj.

A to, naravno, ne važi samo, pa ni pre svega, za zdravstvo, nego za ceo javni sektor (državna uprava i lokalna samouprava, socijala, prosveta…) uključujući, ovog puta, i javna preduzeća. To bi, dakle, bila Reforma, sa velikim „R“.

Od toga, međutim, nema ništa. Time se maše, to se obećava i nagoveštava, ali se praktično ništa ne dešava. I stalno se odlaže. I sad će biti izbori pa će ponovo biti odloženo. A posle? Posle ćemo da vidimo.

Po svemu sudeći i reforme su otišle na bolovanje.

Peščanik.net, 29.01.2016.

The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)