Reketiranje Vučića

Badava je Koštunica, dok još beše u moći da o nečemu odlučuje, govorio kako želi dosadnu državu, ustrojenu na principima građanskog spokoja reda i opšte dokolice. U takvoj tvorevini ljudi bi živeli tako da ne moraju svakoga časa da se štrecaju, umiru od strepnje i šlogiraju se od uzbuđenja.

Ali ipak nije odoleo čarolijama vladarskih zabava i lično je organizovao onaj masovni otpor „otimanju Kosova“. Posle njegovog vatrenog govora gorele su ambasade, a rodoljubi su porušili centar Beograda i poharali elitne radnje, u tvrdoj veri da se tako dokazuje da je Kosovo „srce Srbije“.

Ima teorija, ma one bile i čaršijske, da su Koštuničina iracionalna „desna skretanja“, tvrdi salonski šovinizam i autistična evrofobija doveli do likvidacije Đinđića, nelogičnog uspona Tadića i dizanja iz političkog groba Šešeljevih radikala, koji su tamo, u plitkoj jami, zajedno sa danas „harizmatičnim“ AV, bez glogovog koca i venca belog luka, bili zatrpani oktobra 2000. godine.

Danas je Srbija zemlja puna smrtonosne dinamike. Uprkos Marku Đuriću, Kosovo ipak nije deo ove države, nego priznati provizorijum koji se vrlo uspešno opire logici srpske politike. A ona je inače zasnovana na upornom ignorisanju stvarnosti i zidanju temelja na mitovima: jedan je, naravno, kosovski, a drugi pogubna fantazmagorija sa velikim Putinom u centru pravoslavnog carstva.

U takvom ambijentu koji je u svakom smislu košmaran, novi srpski predsednik Vučić je započeo svoj mandat ispod falsifikovane proevropske trijumfalne kapije. Ni njemu samom, ni nama sa njim takvim nije nimalo dosadno; nedoumica je sadržana samo u količini strepnje: da li se on (Vučić) boji da na samom vrhu ne ostane prekratko, ili je građanstvu teže u neopisivoj životnoj klaustrofobiji i nerešivom strahu – ko bi ga znao, da možda nije večit?

I to je još jedna sasvim ruševna mitska hipoteza o roku trajanja nečega što inače nema prava da traje nimalo, te je ovlašna paralela sa vremenom Vojislava Koštunice nastala kao osvrt na vladajuće poglede o vitalnim funkcijama jednog društva: može li se živeti dobro sada, odmah, jer je odlaganje svega ljudskog za buduće vreme sporno po prirodi stvari, ili je ostvarivo samo u budućnosti koja je za sve nas nedostižna.

Nezavisno od Kosova i srpskih poternica koje zločincima UČK-a pomažu da postanu premijeri i šizofrene konfuzije u spoljnopolitičkoj orijentaciji, u Srbiji se živi strašno loše i sve veći broj ljudi se nalazi na granici očaja i opstanka. Mnogi od očajnika su uvereni da isti vođa koji ih je doveo do propasti može da ih odatle izbavi, jer ko bi drugi to umeo? Apsurdno jeste, ali oni su najpouzdaniji, skoro fanatični automati glasačkog aparata. Predsednikov agitprop funkcioniše na dve, logički nepouzdane i idiotski konstruisane premise: Nama je dobro i ide nam sve bolje, samo neprijatelji Srbije misle drugačije!

U biti, ništa se ovde nije promenilo od najpouzdanijih staljinističkih uzora. U nedostatku boljih ideja, Vučićeve kalfe spinovanja, sa malo pameti i bez pismenosti prepisuju starog dobrog Ždanova. Mada se, ipak, u ideološkom hegemonu apsolutne vlasti i krunisanog vođe pojavljuju pukotine, koje svedoče o neprekidnom huliganskom okršaju oko položaja ministra, sekretara, seiza, skutonoše, potrčka, sobara, dvorske budale ili nesnosnog parazita. Iznenada se pojavio kandidat za vođu opozicije, koji je sam sebe proglasio takvim. U redu, ima ovde mnogo smandrljanih ljudi, uverenih da u svakom od njih tajno živi bar jedan srpski Bizmark, kome malo treba da se rasani od plitke dremke i teškog mamurluka i spase sebe i nas neviđene bede.

Ali ovaj koji se kandidovao ima nekakvu medijsku imperiju čiji je temelj dnevna štampana stvar „Kurir“, i naslednik je nezaboravnog Radisava Raje Rodića. Aleksandar Rodić, dakle, pojava koja se u politici više puta orijentisala po vetru ili mahovini. Čas na strani naroda, ne znajući pri tome šta i gde se sve pod tim imenom nalazi, a onda uz vlast, pa tako iznova, nekoliko puta. Kandidat za vođu protiv vođe, onaj koji ne zna gde udara, kome pripada, koga vodi i šta od sebe očekuje.

Posle emotivne i skoro čulne veze sa Vučićem (susreti, grljenja, ljubljenja, uzajamni hvalospevi, tapšanja po ramenu i drugim delovima tela), ovaj raskol u kumovskoj Srbiji sasvim je logičan. Pobunjenik ne zna šta je sledeće što će učiniti, ali veruje da je pogodio tamo gde treba: opredelio se za narod, što će reći da ne može biti uz Vučića.

Naravno da je Rodića odmah sačekala narogušena medijska garda, štiteći gazdu nemaštovitim, ali vrlo gadnim porugama na račun nove političke kurirske zvezde. Obračun je brutalan, degutantan, ali nije preterano dosadan. Ima nekog šarma i u raspravama ovejanih bitangi, ali ovde su se otimale i dominirale dve ključne teze: prva, ima ljudi koji se guraju na premijersko mesto, što je nepoštovanje živog predsednika. On još okleva ali će uskoro lično odrediti tog srećnog pajaca. Druga, Rodić ima nameru da „reketira“ Vučića.

Tako smo iz neopreznog no agresivnog javnog govora saznali da ima sumnje u Vučićevu svemoć. A to je svetogrđe koje osokoljuje preplašene i ohrabruje ambiciozne bundžije. Ne bi smelo da se sazna kako je gospodar plašljiv kao zec. I da u visokoj srpskoj politici postoji „reket“, kao neupitna refleksija mafijaških kanona u upravljanju državom.

Kako bi Rodić mogao da reketira najmoćnijeg čoveka u državi? Tako što taj možda ipak nije najmoćniji, jer ga iza scene pridržavaju sile bez kojih bi se stropoštao poput klade. Ili Rodić ima nezgodne pisane ili uslikane stvari, odnekud dostavljene, koje bi kralja mogle da dovedu do bruke i abdikacije. „Ne postoji niko o kome nemamo ništa“ – to je omiljena dosetka o plebiscitarnoj uceni tajnih službi. Niko nije miran, čak ni šef svih tajnih političkih policija, zbog kojih ga opaki nemir i drži, jer ko bi od njega takvog, sa toliko prljavom biografijom mogao da bude grešniji? U zamenu za ćutanje ili nastavak podrške, na primer, Rodić ne bi platio porez, kao što mnogi veći i gori od njega nisu i neće.

Iz nekog razloga izgleda da je AR čvrst u odluci da se baci na politiku, pa dokle stigne. Ako ga vlasti uzapte, olisiče i prevezu u Bačvansku, bar će moći da kaže da je sve to iz političkih razloga. I to je sasvim dovoljno za početak karijere, jer nema velikog političara koga u svoje vreme nisu spopadale robijaške gnjide i stenice.

E sad, ko bi mogao da zna da li je Voji Koštunici, koji je upravo isplivao iz poznog medenog meseca, sve ovo zabavno? Ono jest, pocrkaćemo od dosade svaki dan gledajući istorijske podvige predsednika svega postojećeg. Ali, u tome ima i mnogo uzbuđenja; jasno vidimo kako golemi bilmezi iz SNS-a dave ljude u Pionirskom parku, one koji su protiv davljenja ustali. Ima u svemu tome i nekih klica otpora, mnogi se javno opiru predsedniku koji tako predano okreće sjebani, razglavljeni, skoro smrskani točak srpske istorije.

A sav taj labavi otpor i mlitava pobuna, sve nas to ometa u odlučnom nastojanju da opstanemo pognutih glava i rahitične kičme, pred svakim lajnetom i ubogim skotom, i odvraća od željene idile i pastorale spokojnog ovčijeg življenja.

Peščanik.net, 14.06.2017.