Vanredne okolnosti u vreme epidemije ogolile su probleme sa kojima se redovno suočavaju zaposleni u prosveti, učenici i njihovi roditelji. Oni su rezultat: štetnih strateških odluka (odustajanja od usvojene Strategije obrazovanja do 2020. godine, urušavanja institucija – poput Nacionalnog prosvetnog saveta, politizacije rada Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, podređivanja prosvetne delatnosti potrebama tržišta, kopiranja raznih rešenja iz različitih sistema bez adaptacije i provere); zanemarivanja obaveza investicionog ulaganja i održavanja sistema obrazovanja i vaspitanja; neadekvatnog upravljanja obrazovanjem i usavršavanjem zaposlenih u prosveti; nestručnog i netransparentnog odlučivanja o nastavnim programima, izboru i kvalitetu udžbenika; negativne selekcije i postavljanja partijski podobnih (i najčešće samo sa tom preporukom) direktora ustanova; zabrane zapošljavanja, desetina hiljada ugovora na određeno vreme, smanjenja broja stručnih saradnika u predškolskim ustanovama i školama; koruptivnih radnji za izvlačenje finansijskih sredstava iz republičkog i lokalnih budžeta kroz nameštene tendere, fiktivne ugovore, nenamensko i netransparentno trošenje novca; jačanja centralizacije i politizacije u oblasti finansiranja i upravljanja sistemom…
U periodu za nama vlast je i u upravne odbore naučnih instituta postavila sebi lojalne ljude kreirajući tako uslove za sistematski napad na autonomiju naučne zajednice. Istovremeno, Univerzitet u Beogradu iz godine u godinu je sve niže na Šangajskoj listi najboljih svetskih univerziteta. Zbog narušavanja nezavisnosti Nacionalnog akreditacionog tela Zakonom o visokom obrazovanju iz 2017. godine Srbija je izgubila članstvo u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju. Nosioci najviših državnih funkcija godinama unazad tolerišu plagijarizam i sami krše pravila akademske čestitosti.
Nova Vlada Republike Srbije je najavljivana kao najbolji tim koji će moći da se izbori sa brojnim izazovima sa kojima se suočavamo i koji se usložnjavaju, a onda se u Narodnoj skupštini čulo da će to biti „Vlada kontinuiteta“. Na ovom mestu kontinuitet u oblasti obrazovnih politika sagledaćemo prvo iz ugla političkih odluka na nivou zakonodavne vlasti kojoj je Vlada Republike Srbije odgovorna za politiku koju sprovodi. Prva sednica Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo održana je 26. oktobra 2020. godine. Članovi Odbora su jednoglasno (sa 16 glasova Za, bez glasova Protiv i Uzdržanih) za predsednika Odbora ponovo izabrali narodnog poslanika dr Muamera Zukorlića (tu funkciju je obavljao i u prethodne četiri godine), dok je za zamenika predsednika izabran prof. dr Marko Atlagić iz Poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Predsednik odbora je obrazložio predlog za zamenika predsednika Odbora samo jednom rečenicom, navodeći da je predložio „uvaženog profesora Atlagića… koji je bio veoma aktivan u radu prethodnog saziva odbora i u raspravama u samoj skupštini“. Bratislav Jugović iz Poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – za našu decu“ predložio je za zamenicu predsednika odbora Milicu Dačić, svoju sugrađanku (Čačanku) iz iste poslaničke grupe. Kada je na pomolu bilo otvaranje diskusije i argumentacija predloga, što bi ovu sednicu odbora neočekivano učinilo interesantnom, poslanica Milica Dačić se javila za reč i saopštila da podržava kolegu Atlagića i ne prihvata predloženu kandidaturu. Protiv izbora stranačkog kolege Atlagića glasao je samo poslanik Bratislav Jugović.
Dr Muamer Zukorlić, reizabrani predsednik Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, za one koji nisu upoznati, u javnosti se predstavlja kao akademik od osnivačke skupštine Bošnjačke akademije nauka i umetnosti (BANU), održane 2011. godine na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru (privatnom Univerzitetu čiji je osnivač i dugogodišnji predsednik bio Zukorlić). Osnivanjem ove institucije je prekršen zakon naše države o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU). Tadašnji ministar prosvete prof. dr Žarko Obradović (koji je 26. oktobra 2020. godine kao zamenik člana skupštinskog Odbora glasao za izbor dr Zukorlića za predsednika Odbora) o tome se nakon osnivanja BANU izjasnio sledećim rečima: „To je čin koji je nesporno suprotan pravnim propisima Republike Srbije i nema nikakve veze sa nazivom te takozvane institucije, koja je očigledno plod želja i ambicija Muamera Zukorlića, kako bi sebe prikazao kao zaštitnika bošnjačke etničke zajednice. Te ambicije očigledno imaju političku dimenziju“ (Radio Slobodna Evropa, 10. jun 2011). Danas se na zvaničnom sajtu Narodne skupštine, na stranici gde je prikazana biografija dr Muamera Zukorlića, može pročitati da je njegovo zanimanje akademik. Ili je reč o nerazumevanju razlike titule od zanimanja, ili o prikrivanju podatka o njegovom zanimanju.
Akademik Dušan Teodorović, predsednik Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti za visoko obrazovanje, pisao je povodom prvog izbora Muamera Zukorlića za predsednika parlamentarnog Odbora za nauku, obrazovanje, tehnološki razvoj i informatičko društvo („zvanično prvog čoveka Srbije zaduženog za razvoj nauke i obrazovanja“) da je to šamar srpskoj nauci i obrazovanju, jer je reč o osobi koja je nekoliko meseci ranije bila verski vođa, bez naučnog obrazovanja, bez ijednog objavljenog naučnog rada (Politika, 1. jul 2016). Akademik Teodorović je tada pretpostavio da razloge za Zukorlićevo angažovanje u ovom Odboru treba tražiti u njegovim pokušajima da reši višegodišnje probleme sa akreditacijom programa na privatnom Univerzitetu u Novom Pazaru koji je osnivao i njime predsedavao do septembra 2016 (tri meseca pošto je izabran za predsednika Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo). U tom trenutku Univerzitet je imao šest departmana (fakulteta) i ukupno 37 nastavnika (prema podacima sa zvaničnog sajta univerziteta). Univerzitet i dalje ima šest departmana (fakulteta) i ukupno 69 nastavnika i 39 asistenata i saradnika u nastavi (prema podacima sa zvaničnog sajta univerziteta). Povećanje broja zaposlenih direktna je posledica odluka donetih samo nekoliko meseci od izbora Muamera Zukorlića na čelo skupštinskog Odbora. Konkretno, na osnovu stava Ministarstva prosvete donet je zaključak Vlade Republike Srbije da se sve diplome ovog privatnog univerziteta (od osnivanja 2003) smatraju validnim, odnosno da na sva tri nivoa studija Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru može da izdaje diplome za programe čija je akreditacija u toku, kao i da se one mogu koristiti za zasnivanje radnog odnosa i vršenje izbora u zvanje na univerzitetima. Tako je studentima koji plate školarine ovom univerzitetu omogućeno da završavaju osnovne, master i doktorske studije na neakreditovanim programima, a potom i da se zapošljavaju kao pravnici, ekonomisti, nastavnici… (ili da konkurišu za poslove koji zahtevaju odgovarajuće javne isprave i napreduju u službi), ali i da rade kao profesori u nastavnim zvanjima na ovom univerzitetu (i drugim univerzitetima) dok se ne ispune uslovi da se svi programi akredituju.
Tako, student može na nekom od departmana da završi neakreditovane programe osnovnih, master i/ili doktorskih studija, da se zaposli na istom departmanu kao profesor i da Univerzitet uvrsti u akreditacioni materijal podatke o nastavnicima sa takvim kvalifikacijama (diplomama). U prilogu je sličan primer sa Departmana za pedagoško-psihološke nauke Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru:
Među onima koji su doktorirali na ovom univerzitetu od donošenja pomenutog zaključka Vlade je i sam osnivač Univerziteta, Muamer Zukorlić. On je u septembru 2017. godine, odbranivši doktorsku disertaciju na temu „Akademija – nastanak, razvoj i značaj sa posebnim osvrtom na Bošnjačku akademiju nauka i umetnosti“ stekao titulu doktora nauka i time (i zaključkom Vlade) priliku da se prijavi na konkurs za nastavno zvanje na bilo kom univerzitetu u Srbiji. Prof. dr Refik Šećibović (član komisije za odbranu doktorata dr Muamera Zukorlića zaposlen na neakreditovanom Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru) na predlog Ministarstva prosvete je izabran 5. aprila 2018. za člana Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju (upravo je zbog ovakvog zakonskog rešenja, postavljanja članova UO NAT-a od strane izvršne vlasti, što je dozvolio skupštinski Odbor kojim je predsedavao Muamer Zukorlić, Srbija izgubila članstvo u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju). Dr Muamer Zukorlić je u medijima izrazio uverenje da će nakon kadrovskih promena u telima koje odlučuju o akreditaciji Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru uskoro biti akreditovan, nakon odlaska „oligarhije koja ga je tendenciozno opstruirala“ (Blic, 13. april 2018).
Za zaključivanje o razlozima da se na ključna mesta u vlasti (u ovom slučaju zakonodavnoj) postave političari kakav je dr Muamer Zukorlić važno je znati i pojedinosti o zameniku predsednika Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo. I on je doktor nauka, akademski radnik, kako ga je oslovio predsednik Odbora: „uvaženi profesor Marko Atlagić“. Narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić je doktorirao 1996. na Filozofskom fakultetu u Prištini. Zaposlen je na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde je šef Katedre za istoriju. Sve deluje „na mestu“. Ipak, ko je pratio rad Narodne skupštine u prethodnom sazivu, makar i usputno, jasno mu je šta obećani kontinuitet znači u ovom slučaju. U prethodnom sazivu skupštine, uz narodnog poslanika Marijana Rističevića, bio je istaknuti govornik (mada je najčešće čitao govore) koji je bez obzira na temu dnevnog reda koristio svako obraćanje za omalovažavanje i vređanje političkih neistomišljenika, kako opozicionih političara, tako i univerzitetskih profesora koji u javnosti kritikuju rad funkcionera vladajuće stranke. Reakcije i osude nastupa narodnog poslanika Marka Atlagića u Narodnoj skupštini su bile brojne. Izdvojiću otvoreno pismo građanima pokretača inicijative #105 od 5 miliona Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, povodom njegovih izjava u skupštinskom domu (Peščanik, 4. jul 2019).
U tekstu se navodi da je u nastupu nedostojnom jednog narodnog poslanika, na skupštinskom zasedanju od 3. jula 2019, Marko Atlagić, pripadnik predsednikove univerzitetske elite, nastavio svoju seriju napada na pojedine profesore Filozofskog fakulteta u Beogradu. Otvoreno pismo bila je reakcija na njegove izjave da profesorka Dubravka Stojanović spada „u red najvećih falsifikatora“ i da bi zbog stava prema pitanju Kosova i Metohije i Republike Srpske, „trebalo da završi u buvari, to jest zatvoru… a da ne kažem po zakoniku Knjaza Miloša kako bi završila“. U pismu se precizira da u Kaznenom zakoniku za Kneževinu Srbiju iz 1860. glava 9. glasi: „Izdajnik otačestva kazniće se smrću“. O kakvom profilu političara je reč javnost je obaveštena i navođenjem da je tom prilikom, tokom skupštinskog zasedanja, poslanik za profesora Jova Bakića rekao da je „najobičniji govnar Bila Klintona, Dragana Đilasa i Vuka Jeremića“, kao i da ulogu Filozofskog fakulteta u Beogradu vidi „u stvaranju i reprodukovanju kulta neznanja, intelektualnog prostakluka i diletantizma“. Zaključak otvorenog pisma je sažet i precizan: „U svom pokušaju da na profesionalno neprihvatljiv način unizi društveni dignitet naučnih radnika i profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu ovaj narodni poslanik je samo demonstrirao nedostatak elementarnog moralnog dostojanstva i vaspitanja“. Sasvim je moguće da je ovakav zaključak bio ključna preporuka za unapređenje prof. dr Marka Atlagića u Odboru za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo u sadašnjem sazivu Narodne skupštine.
Vratiću se na pomenuti tekst akademika Teodorovića u kome je napisano da izbor Muamera Zukorlića na čelo Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo predstavlja šamar srpskoj nauci i obrazovanju. Vreme je potvrdilo sve tada izrečene pretpostavke o razlozima Muamera Zukorlića da se bavi radom ovog Odbora. Ali, kako tumačiti razloge zbog kojih oni koji odlučuju o resorima i funkcijama, ovakvima omogućavaju odlučivanje o resoru prosvete i nauke? Sve što se godinama unazad dešava u ovom resoru na nivou zakonodavne i izvršne vlasti (uz ovaj „šamar“ prosvetari, akademska i naučna zajednica dobili su ozbiljne „batine“ od kojih su potpuno iscrpljeni) drugačije tumačim nego što je to uradio akademik Teodorović u zaključku pomenutog teksta: „Možemo, takođe, da zaključimo da gospodin Vučić smatra da su nauka, prosveta, tehnološki razvoj i informacione tehnologije trice i kučine koje samo opterećuju budžet Srbije i da može da ih vodi bilo ko“. Mada se često u medijima može čuti da je za stranke na vlasti resor prosvete i nauke nebitan, da se na funkcije postavljaju kadrovi daleko od epicentra moći, da otuda u tom resoru ima dosta lutanja, improvizacija, nestručnosti, smatram da sve rečeno o fenomenima akademika dr Muamera Zukorlića i prof. dr Marka Atlagića ukazuje na sistemsku nameru vladajuće oligarhije i osnovne principe njihove ideologije i načina vladanja.
Ako kao učenici, studenti, roditelji, nastavnici, profesori, istraživači u obrazovanju i nauci ne vidimo nadu izvesno je da živimo u državi u kojoj se moć i dugotrajnost režima obezbeđuje manipulativnim mehanizmima, koji su okosnica ekonomskih i političkih vizija i projekata kojima se i prosveta i demokratija sistematski banalizuju i obesmišljavaju. Prosvetni sistem je sa jasnom namerom stavljen u službu ostvarivanja ekonomskih interesa i interesa političke oligarhije sa autoritarnom tehnologijom vladanja. Kritičko mišljenje i autonomija pojedinaca (kojima bi težilo društvo u kome o pitanjima od javnog značaja brinu ljudi sa profesionalnim integritetom, nesumnjivo moralni i vaspitani) ne uklapaju se u koncept ekonomskog razvoja vladajućih struktura. Da politička oligarhija sistemski razvija i promoviše manipulativne prakse očiglednije je u medijima, kroz gušenje medijskih sloboda i sveprisutno vulgarizovanje kulture, rijalitizacije svakodnevice, obesmišljavanja politike i aktivizma za javno dobro, zastrašivanja zasipanjem scenama brutalnosti i nesreća, lažnog prikazivanja stvarnog stanja i trenutnih perspektiva. Uz brojne strahove, nesigurnosti, neizvesnosti, vrednosnu dezorijentaciju, koje inače odlikuju individualne percepcije mnogih u Srbiji, država nas još jednom postavljenjima Zukorlića i Atlagića („šamaranjem“) stavlja pred izbor: s jedne strane su konformizam i apatija, a sa druge odlazak iz zemlje. Svejedno je onima koji donose odluke o ovakvim imenovanjima šta ćemo mi odabrati, bitno je samo da sistem odradi svoj posao.
I nije ovde kraj. Neka i na ovom mestu ostane zabeleženo da su članovi Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo u prethodnom sazivu razmatrali više predloga zakona (predlog Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, predlog Zakona o dualnom obrazovanju, predlog Zakona o visokom obrazovanju, predlog Zakona o nauci i istraživanjima…), u načelu i podnete amandmane. Njihova nadležnost je bila i da „prate sprovođenje politike koju vodi Vlada“ i da razmatraju plan rada i izveštaj nadležnog ministarstva i drugih državnih organa, organizacija i tela. Kompetencije izabranih članova trenutnog saziva Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Narodne skupštine Republike Srbije, njihova partijska lojalnost (neupitna, iz iskustva rada prethodnog saziva) dovešće do toga da Odbor bukvalno samo „prati sprovođenje politike Vlade“ umesto da se koriste mehanizmi kontrole iz njihove nadležnosti i proverava zakonitost rada ministarstva i drugih državnih organa, organizacija i tela u sistemu prosvete. Svi članovi Odbora u prethodnom sazivu (pa i predsednik Odbora i njegov sadašnji zamenik) bili su saučesnici u jačanju centralizacije odlučivanja u prosvetnom sistemu ministra Mladena Šarčevića, koji je nastojao da koncentriše svu moć u sopstvenim rukama i u Ministarstvu prosvete. Saučestvovali su u razvlašćivanju i marginalizaciji Nacionalnog prosvetnog saveta, u podrivanju autonomije obrazovnih institucija i pedagoške autonomije nastavnika. Politizacija i centralizacija odlučivanja svoje štetne efekte jasno su pokazale u okolnostima u kojima smo se našli tokom pandemije. Prethodnim reformama započeta decentralizacija odlučivanja, koja je podrazumevala prenošenje odlučivanja o bitnim stručnim pitanjima na odgovarajuće stručne institucije čime bi se jačala njihova uloga, obesmišljena je razvlašćivanjem i marginalizacijom Nacionalnog prosvetnog saveta i instrumentalizacijom Zavoda za unapređivanja vaspitanja i obrazovanja (na čelu sa bivšim direktorom prof. dr Zoranom Avramovićem i aktuelnim direktorom dr Zlatkom Grušanovićem). U takvom ambijentu bivši ministar Mladen Šarčević je sebi obezbedio sigurnost i zaštitu za niz proizvoljnih i neutemeljenih odluka koje je donosio (među kojima su i one o digitalizaciji i uvođenju dualnog obrazovanja).
Sada se suočavamo sa tezom o kontinuitetu rada Vlade i Ministarstva prosvete pri čemu se najavljuje da će okosnicu obrazovnih politika činiti teme, problemi i rešenja koji nisu adekvatno postavljeni u prethodnom periodu. Novi ministar Branko Ružić o tome je izjavio sledeće: „Nastavićemo da radimo na ključnim temama, a neke od njih su digitalizacija sistema, dualno obrazovanje, novi obrazovni standardi i dalja ulaganja u nauku i tehnologiju. Ono što je bitno da u oročenom mandatu obezbedimo kontinuitet u odnosu na krucijalne stvari“ (Blic, 21. novembar 2020).
Profesor Ivan Ivić dao je značajan doprinos razvoju našeg prosvetnog sistema u prošlosti i spada među stručnjake koji ga najbolje razumeju. Spram iskustva i pristojnosti, optimistično i s merom je prokomentarisao izbor Branka Ružića za ministra prosvete (Danas, 30. oktobar 2020). Naveo je da to što je za ministra izabrana osoba koja nije specijalizovana za oblast obrazovanja ne mora da bude loše, da on pripada tipu ministara menadžera (sa iskustvom upravljanja u drugim resorima) i da to kako će organizovati i voditi resor obrazovanja zavisi od toga kakav će tim izabrati u Ministarstvu prosvete i kako će koristiti i ovakve falične institucije kao što su Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
Za sada o timu ministra znamo samo to da će novi državni sekretari biti Zoran Kasalović (funkcioner Socijalističke partije Srbije, bio je predsednik Opštine Žitište, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i član Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, obavljao je funkciju zamenika pokrajinskog sekretara za finansije i državnog sekretara u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave) i prof. dr Marijana Dukić Mijatović (doskorašnja potpredsednica Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i savetnica gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, kadar Srpske napredne stranke, doktorirala na Pravnom fakultetu privatnog Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu na temu „Zaštita poverilaca u stečaju“, na ovom fakultetu zaposlena u zvanju redovnog profesora, a početkom ove godine izabrana je u zvanje vanrednog profesora na Univerzitetu u Novom Sadu na Fakultetu tehničkih nauka). Značajno će biti i to da li će se promeniti način funkcionisanja Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, kako izbor i način rada stručnih komisija, tako i način izbora direktora ove ustanove (na čelu Zavoda od 1. avgusta 2017. je Zlatko Grušanović, danas još jedan doktor nauka koji je ovu titulu stekao u vreme vršenja odgovornih funkcija u prosvetnom sistemu, završivši trogodišnje doktorske akademske studije za svega godinu i po dana, uz istovremeno angažovanje na mnogim drugim aktivnostima poput pisanja stručne literature, realizacije seminara za stručno usavršavanje nastavnika, učešća u radu strukovnih organizacija, upravljačkih tela i radnih grupa).
Proteklo vreme od konstituisanja nelegitimne Narodne skupštine, izbor predsednika i zamenika skupštinskog odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo kao i postavljenje za državne sekretare stranačkih kadrova čije profesionalno iskustvo nije vezano za oblast prosvete nisu povoljne okolnosti za optimizam u pogledu dometa ministra Ružića i njegovog tima u pokušajima ispravljanja nepromišljenih poteza i štete koju je prosvetnom sistemu naneo prethodni ministar Mladen Šarčević. Uz to, obećani kontinuitet u oblasti prosvete i nauke značio bi nastavak produbljivanja brojnih problema. Urušavanje institucija u sistemu prosvete i nauke u prethodnom periodu gotovo je okončan proces. Naš prosvetni sistem zahteva suštinske promene i napuštanje koncepta koji karakteriše menadžerizacija prosvetne delatnosti, formalizam, davanje prioritetnog značaja obuci za razvijanje profesionalnih kompetencija potrebnih na tržištu rada, zastarela i neefikasna nastava shvaćena kao prenošenje znanja i priprema za testiranje. Bilo kakvo unapređivanje politike i prakse u ovoj oblasti zahteva profesionalizam i demokratizaciju, zahteva diskontinuitet.
Autor je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Odeljenje za pedagogiju i andragogiju.
Peščanik.net, 26.11.2020.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU