Robotizacija: propast ili spas

Da li je robotizacija spas ili propast za čovečanstvo? Baviti se ovom temom danas u Srbiji, kad ima mnogo prečih i prizemnijih briga liči na onu narodnu: videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. A opet, nije da se i u našem medijskom prostoru s vremena na vreme ne pojave i takva (belo)svetska pitanja. Štaviše, sve je više apokaliptičnih vizija sveta u kome je ljudski rad zamenjen mašinskim. Poslednji takav napis – eh da je stvarno poslednji, što bi rekao Đole Balašević – pod više nego indikativnim nazivom „Surovi novi svet“ delo je neposustajućeg protivnika liberalizma, „poslovnog konsultanta“ Nebojše Katića (Politika, 12. oktobar). U najkraćem, Katić kao i mnogi njegovi saborci tvrdi da je „potpuna automatizacija i robotizacija industrije“ dovela do toga da „ogroman broj ljudi postaje višak – apsolutni, neuposlivi, nepotrebni višak“, tj. da za njih nema i neće biti posla ili da će to biti slabije plaćeni poslovi. „Umesto pristojno plaćenih industrijskih radnika koje nije lako zameniti, stvorena je armija slabo plaćenih i lako zamenjivih radnika… Nezaustavljivi hod robotizacije sada ugrožava i te loše plaćene poslove… Donedavno, ljudi su konkurisali ljudima i svako je imao kakvu-takvu šansu. Koliko sutra, ljudi će biti u konkurenciji sa neumornim robotima, u borbi bez šansi.“

Otprilike u isto vreme, u jednim drugim novinama (Danas, 10. oktobar), pojavio se tekst pod takođe znakovitim naslovom „Neopravdani strah od robota“ Martina Feldštajna, profesora ekonomije na Harvardu. Opet u najkraćem, Feldštajn tvrdi da „nema razloga za zabrinutost da će doći do masovne nezaposlenosti. Pre bi se moglo reći da će tehnološki napredak omogućiti ekonomski rast, odnosno unaprediće životni standard stanovništa“. Kao argument harvardski profesor navodi primer SAD gde je gubitak radnih mesta u industriji nadoknađen zapošljavanjem u tzv. tercijalnim delatnostima, tj. uslugama, gde sada radi preko 80 odsto Amerikanaca.

Još ranije, baš na Peščaniku, objavljen je tekst Branka Milanovića „Strah od robota“ gde se najpre kaže da „pretnja da će roboti zameniti ljude uopšte nije nova, već postoji još od industrijske revolucije“, a zatim, slično Feldštajnu, da su „nove tehnologije stvorile nove poslove, to jest više novih i boljih poslova od onih izgubljenih“. Socijalno vrlo osetljiv – jer, kao što je poznato, svetski je ugled stekao radovima o društvenoj nejednakosti – Milanović priznaje da „to ne znači da u ovom procesu neće biti gubitnika“, jer će „neke radnike zameniti nove mašine zvane ’roboti’ ili će doći do smanjivanja zarada“, ali zaključuje da „iako će ovi gubici biti tragični za pojedince, oni neće imati negativan uticaj na društvo u celini“.

Ova tema, međutim, ima još neke dimenzije na koje bih, ma koliko to neskromno zvučalo, hteo da ukažem. Najpre, industrija nije baš tako idilična delatnost kakvom je Katić predstavlja. Daleko od toga. Posao u industriji, naročito na fabričkoj traci, kao što sam već pisao, u stvari je izuzetno težak. On s jedne strane zahteva gvozdenu disciplinu i veliku koncentraciju, a s druge je često vrlo monoton i jednoličan. Jednom rečju dosadan. Sve u svemu, to su poslovi koji po pravilu ubijaju ljudski duh i kreativnost. Roboti ljude zamenjuju pre svega na takvim poslovima. Žaliti zbog toga što njih više neće biti prosto je – nehumano.

Takođe, to su često opasni poslovi. Rizik od povređivanja pa i gubitka života, uprkos svim merama zaštite, nemoguće je sasvim otkloniti. Mnogi ljudi ostanu i invalidi ili poginu na radnom mestu. Previđajući ovu činjenicu, protivnici robotizacije svesno (ili nesvesno – svejedno) poručuju da im ljudski život, mada tvrde suprotno, nije najvažniji.

Naredni aspekt ovog problema još je možda važniji. Robotizacija nije posledica nikave zavere kapitala da se oslobodi ljudskog rada. Naprotiv, robotizacija je posledica inovativnosti na koju nagoni tržišna konkurencija. A izumiteljstvo, da upotrebimo našu reč, zapravo je oduvek bilo – danas više nego ikad – osnov ekonomskog i svakog drugog razvoja. Vilijam Bomol, američki ekonomista, to ubedljivo pokazuje i dokazuje u poznatoj knjizi „Inovativna mašinerija slobodnog tržišta“. „Čak ni najimućniji potrošači u društvu pre Industrijske revolucije praktično nisu na raspolaganju imali nijednu robu koja nije bila na raspolaganju u starom Rimu“, primećuje na jednom mestu Bomol da bi malo kasnije zaključio: „Praktično sav ekonomski rast koji je nastao od 18. veka naovamo može na kraju krajeva da se pripiše inovacijama.“

Biti protiv robotizacije dakle znači biti protiv inovativnosti, a to opet znači biti protiv ljudskog duha i kreativnosti. Drugim rečima – zalagati se za njihovo gušenje i zatvaranje. To je pak moguće samo državnom silom, prinudom. A to znači biti protiv slobode i ljudskog prava da tu slobodu, u sferi duha, iskazuje i (u konkretnim pronalascima) ostvaruje.

Peščanik.net, 18.10.2016.

Srodni linkovi:

London Review of Books – Plata za nerad

Branko Milanović – Strah od robota