Posle odmaranja od zimske pauze, Srbija nastavlja svoje redovne poslove – jedan od njih je i rešavanje pitanja nestalih u sukobu na Kosovu, kako se eufemistički naziva potraga za sekundarnim masovnim grobnicama u kojima se nalaze kosti albanskih civila.
Pitanje Rudnice, naselja uz samu granicu sa Kosovom, zvanično se rešava još od 2007. godine, kada su počeli prvi izleti na teren po indicijama koje je Beogradu saopštila međunarodna uprava u Prištini. Do tada je ovo naselje bilo poznato samo kao kontrolni i carinski punkt na srpskoj strani, uz kosovsko Jarinje prekoputa, toponim patriotsko-kriminalne rute za transfer heroina, lomljenog zlata, mesa bez deklaracije, cigareta i ostale zanimljive robe.
Tim putem se 1999. godine, kada je Milošević pobedio NATO a vojska i policija krenula u strateško povlačenje sa Kosova, kretala bela tehnika i na hiljade grla žive stoke opljačkanih sa napuštenih albanskih imanja. Tim putem su prevožena tela ubijenih Albanaca u već poluraspadnutom stanju, prikupljena da bi se sakrile razmere zločina na Kosovu i prebačena na neku od lokacija u Srbiji, sve do Beograda pa i dalje na sever. Surove egzekucije vršili su pripadnici vojske, policije i raznih paraformacija.
Prema nezvaničnim saznanjima iz istrage, u prebacivanju posmrtnih ostataka iz primarne grobnice u okolini Drenice maja ili početkom juna 1999. učestvovali su pripadnici vojske.
Vađenje kamena iz majdana kod Rudnice prestalo je još kasnih osamdesetih, jame su u međuvremenu postale jezerca ispunjena kišnicom i podzemnim tokovima u kojima su se kupali meštani. Za vreme bombardovanja čitav prostor je ograđen a za prazan majdan i napuštenu zarđalu mehanizaciju odjednom je zadužen noćni čuvar. Prvi objekat izgrađen je između 1999. i 2002. godine, za potrebe „Kosmet-puta“, akcionarskog društva ili tako nekog preduzeća sa ograničenom odgovornošću za izgradnju i održavanje puteva.
Kosmet-put će u drugoj polovini 2000-ih postati jedan od lokalnih partnera javnog preduzeća Putevi Srbije, koje narednih godina značajnim sumama novca iz budžeta plaća ne samo održavanje putne signalizacije u okolini već i izgradnju tzv. alternativnih puteva, u vreme kada je Kosovo rešilo da učestvuje u kontroli graničnih prelaza prema Srbiji.
Preduzeće je registrovano u srbijanskoj agenciji za privredne registre, sedište mu je u kosovskom selu Lešak kod Leposavića – sa firmom u Rudnici koja je pod sadašnjim nazivom februara ove godine upisana kao ogranak matičnog preduzeća.
Prvu istragu lokaliteta tužilaštvo za ratne zločine najavilo je 2007, uoči posete haškog tužitelja Serža Bramerca, što je u beogradskim medijima dočekano kao primer sramnog dodvoravanja i lažnog optuživanja sopstvenih ratnih heroja. Fond za humanitarno pravo upozorio je da se kopa na pogrešnom mestu – majdan Rudnice nije mali prostor – da izjave svedoka ukazuju na sasvim drugi kraj lokacije, ali tužilaštvo je imalo svoju agendu.
Posle neuspeha, pričalo se da su prilikom istrage otkriveni komadi stare odeće i obuće ali se „nije znalo“ da li je garderoba slučajni otpad ili je pripadala ubijenim civilima. Neće se saznati ni 2010. kada se tužilaštvo opet angažovalo oko Rudnice, ovog puta na boljem mestu – u blizini upravne zgrade Kosmet-puta i obližnjeg parkinga. Tada su obznanjene i zvanične sumnje da sekundarnu grobnicu u Rudnici, zatrpanu zemljom i zalivenu betonom, zapravo čini više odvojenih jama u kojima bi se moglo nalaziti i do 300 žrtava. Jedna od njih se gotovo izvesno nalazi ispod zgrade u majdanu, tvrdili su u tužilaštvu.
Udruženje porodica nestalih Srba najavilo je protestno okupljanje kako bi sprečilo istragu kamenoloma u Rudnicu, ukoliko se na Kosovu istovremeno ne započne pretraga lokacija za koje se sumnja da bi mogle biti masovne grobnice Srba. Za protestom, pokazaće se, nije bilo potrebe.
Mada se pričalo tada da je masovna grobnica u Rudnici „javna tajna“ u čitavoj raškoj opštini, da postoje potencijalni svedoci i na srpskoj strani, da se istrage vrše specijalnim sondama a teren pomno snima iz vazduha i sa zemlje – „otkopane su samo masovne laži“, pobedonosno su objavili beogradski mediji posle još jednog neuspeha. Kao krunski dokaz poslužio je elaborat na 50 strana koji je izradio beogradski građevinski fakultet posle veštačenja uzoraka zemlje, kojim je navodno van svake sumnje utvrđeno da na lokalitetu nema nikakvih tela.
U martu 2012. posle sastanka radnih grupa Prištine i Beograda saopšteno je da je utvrđen godišnji plan traganja za nestalima na 36 lokacija – među kojima je i Rudnica.
Oktobra 2013. stari kamenolom stigao je na dnevni red i konačno su započete ozbiljne pripreme za iskopavanje. Na terenu su mešovite komisije, predstavnici radnih grupa, svetski forenzičari, članovi udruženja porodica nestalih sa Kosova. Medijima je, međutim, pristup onemogućen – njima su uostalom ionako dovoljna saopštenja. Vest o prvim nalazima usledila je decembra prošle godine, kada je saopšteno da su na lokalitetu pronađeni ostaci dva tela – za koja se ne može reći ni kog su porekla, pa čak ni iz kog su perioda, dok se ne obavi DNK analiza u Tuzli.
Kasnije će iz međunarodnih krugova istrage biti precizirano da je pronađeno mnogo više kostiju, delovi verovatno pet ili šest tela, ali da su samo dva skeleta kompletirana. Na potvrdu da je reč o Albancima sa Kosova koji se vode kao nestali od 1999. čekalo se do prošlog meseca. Tada je propao jedan od unapred zakazanih susreta radnih grupa Prištine i Beograda, koje prema agendi Briselskog sporazuma rade na utvrđivanju sudbine preko 1700 osoba sa Kosova koje se još uvek vode kao nestali. Za više od hiljadu njih, budući da su Albanci, sumnja se da se nalaze na nekoj od 26 tajnih lokacija u Srbiji ili na severu Kosova.
Na martovskom sastanku trebalo je između ostalog da se razgovara o budžetu i fazama istrage u Rudnici, ali je ostalo nejasno zašto je propao. Beograd je ćutao, Priština je suvo saopštila da se Srbija vraća u period bojkota i opstrukcije i najavila žalbu. Sada se ispostavlja da je Srbija od Kosova tražila 300.000 evra za „finansijsko pokriće“ istrage koja se vodi pod jurisdikcijom Beograda, uključujući i sredstva za rušenje objekta izgrađenog nad potencijalnom masovnom grobnicom.
Izgleda da je novac obezbeđen, jer se Beograd opet živo uključio u svoj „odgovoran i profesionalan“ posao. Održan je sastanak radnih grupa, započete su pripreme za rušenje zgrade nad grobnicom najavljeno za kraj aprila, a „detalji o identitetu žrtava“ predati su udruženjima kosovskih porodica nestalih.
Kao i 2007. godine i ovog proleća pitanje nestalih ljudi koji su „stradali tokom sukoba“ na Kosovu, kako egzekucije civila eufemistički naziva beogradska štampa, predstavlja se kao tehničko pitanje sredstava i pouzdanih operativnih saznanja. Za tehničke odgovore je i onda kao i danas nadležan šef radne grupe u okviru briselskih dogovora – ujedno i predsednik vladine komisije za nestala lica koja se proteklih godina, između ostalog, uspešno bavila istraživanjem zločina nad nevinim četnicima iz Drugog svetskog rata.
Pitanje o „političkoj volji“ za prekid zaveta ćutanja o zločinima koje je država počinila nad kosovskim civilima ni 2014. nema pravog odgovora. Kao, uostalom, ni pitanja o tome gde su danas ruke koje su nosile poluraspadnuta tela civila, šta rade vozači koji su upravljali kamionima i hladnjačama, kako spavaju meštani u čijem su komšiluku zatrpavane i betonirane žrtve. I šta će danas pisati mediji na zadatu temu.
Peščanik.net, 11.04.2014.
Srodni linkovi:
Milica Kostić – Pomagači udruženog zločinačkog poduhvata u državnoj službi
Nemanja Stjepanović – Velike oči
Nataša Kandić – Novinari Politike nemaju saosećanja za žrtve
Nemanja Stjepanović – Reakcija na tekst „Američki desant na Dikovića“
Vesna Pešić – Ništa bez naših izdajnika
Fond za humanitarno pravo – Tužilaštvo i Rudnica
Goran Miletić – Kampanja za nekažnjivost
Nataša Kandić – Zavera ili jačanje vladavine prava
Sandra Orlović – Zavet ćutanja
KOSOVO