Sa jezičkog stanovišta, izraz „krvave ruke“ zasnovan je na metonimijskoj vezi između KRVI i NASILJA i (potencijalno) ZLOČINA i UBISTVA, pa je prema tome krvavi trag u određenim kontekstima moguće tumačiti kao trag zločina. Povezivanje po logičnoj vezi „krvavih ruku“ sa zločinom – kako već metonimija radi, za razliku od metafore koja povezuje pojmove po sličnosti – očituje se u nizu srpskih frazeoloških izraza: pored „(imati) krvave ruke (do lakata)“, koriste se i izrazi „(o)krvaviti ruke“, „uprljati ruke (tuđom, nevinom) krvlju“ u značenju „biti odgovoran za povređivanje ili smrt drugih osoba, bilo kao nalogodavac, saučesnik ili izvršitelj“; „krvav posao“ u značenju „posao koji uključuje povremeno ili stalno fizičko ranjavanje ili ubistvo drugih“; „ogreznuti u krvi“ u značenju „počiniti niz ubistava ili ranjavanja ili snositi odgovornost za njih“. Slična idiomatika je raširena i u drugim slovenskim jezicima, kao i u germanskim, romanskim, i šire: eng. to have blood on one’s hands; nem. Blut an den Händen haben; fr. avoir du sang sur les mains; šp. tener las manos manchadas de sangre; it. le mani insanguinate; mađ. vér tapad kezéhez („krv se lepi za tvoje ruke“) i dr. Diskurzivno pripisivanje „krvavih ruku“ nekom akteru uspostavlja jasnu liniju moralne i političke odgovornosti između označenog počinioca i onoga ko je percipiran kao njegova žrtva.
Protestni slogan su prvo upotrebile opozicione stranke na samom početku protesta. Dan nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, 2. novembra 2024, pripadnici Zeleno-levog fronta (ZLF) organizovali su protestnu akciju „Krvave su vam ruke“. Tada su na trotoaru ispred Vlade ostavili crvene otiske šake, poručivši da su „naprednjačkoj vlasti krvave ruke“, te da je „odgovorna za stradanje ljudi u Novom Sadu, ali i na drugim mestima gde zbog korupcije i loše izvedenih projekata ljudi gube živote“. Pritom, adresirali su Vladu direktno: „Zbog vaše zarade, muljanja i prevare ljudi stradaju i umiru … Više nigde nismo bezbedni.“ Tom prilikom su tri odbornika ZLF-a privedena na informativni razgovor. Kopredsednik ZLF-a, Radomir Lazović je istakao da „to vidi kao policijsku represiju, koja onemogućava ljudima da iskažu nezadovoljstvo stanjem u državi“. Građani i građanke su se 3. novembra okupili na Savskom trgu u Beogradu, u „pet do 12“, a onda zaputili do Ministarstva građevinarstva, ispred koga su šake obojene crvenom farbom pokazivali policajcima; na pločniku ispred zgrade Vlade i na zgradi Apelacionog suda ostavljeni su crveni tragovi šaka i poruke „štitite ubice“. Opozicioni aktivisti i aktivistkinje Pokreta slobodnih građana (PSG) okačili su 5. novembra transparent na velikom belom platnu, na kojem je crvenom farbom ispisano „Krvave su vam ruke“, na Gradskoj kući i fasadi jedne zgrade u centralnoj pešačkoj Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu.
Sledeće nedelje, 12. novembra, u Beogradu je održan protest pod nazivom „Korupcija ubija“, koji je okupio oko 10.000 građana i građanki, a na kome je razvijen ogroman crni transparent s natpisom „Korupcija ubija“, dok su na pozadini stajali otisci crvenih šaka. Na akciju „Bulevar krvavih tragova“ pozvale su građanske opozicione organizacije Stav i SviĆe, 24. novembra, u Novom Sadu. Učesnici protesta su najpre blokirali raskrsnicu kod Železničke stanice i zatim posuli kolovoz crvenom farbom i ostavili otiske šaka obojenih u crveno, razvivši ogromni beli transparent sa ovim sloganom crvene boje i beli transparent s velikim otiskom crvene šake. Na Bulevaru oslobođenja ispisan je crvenom bojom natpis „Bulevar krvavih ruku“. Mnogi građani i građanke su svoje šake obojili crvenom farbom, zatim su duž bulevara nosili „krvavu“ zastavu Novog Sada i transparente s porukama „Odgovornost, sloboda, pravda“ i „Svi smo mi pod nadstrešnicom“, uzvikujući „Robija, robija!“ i „Ruke su vam krvave!“ Sutradan, 25. novembra, izvedena je protestna akcija u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kada su opozicioni poslanici i poslanice istakli male plakate s natpisima „Korupcija ubija“, „Krvave su vam ruke“ i veći baner s likom predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, kojem su šake obojene u crvenu boju, s natpisom „Niko nije kriv“. Kada je poslanik ZLF-a, Radomir Lazović, pokušao da ostavi nalepnice sa otiscima „krvave šake“ na klupama gde sede ministri, došlo je do tuče poslanika u skupštini. U organizaciji Stava i SviĆe, na tržnom centru „Promenada“ u Novom Sadu, 29. novembra, okačen je transparent „krvave šake“ od osam metara, a unutra je bačeno 5.000 flajera s natpisom „Krvave su vam ruke“.
Organizacije Stav i SviĆe pozvale su na obeležavanje mesec dana nakon tragedije u Novom Sadu, 1. decembra, kada je prosuta crvena farba na centralnom gradskom Trgu slobode, a istog dana su aktivisti građanskog pokreta Bravo u blizini zadnjeg ulaza u zgradu suda i tužilaštva u Novom Sadu nacrtali mural s „krvavom šakom“ i natpisom ovog slogana. Tokom narednih meseci, niz protesta sa ovakvom simbolikom organizovala su opoziciona i građanska udruženja, uz sve veće učešće studenata, među njima i Valjevski pokret otpora, 7. decembra 2024; zatim u Novom Sadu, 8. decembra, kada je ispred Skupštine grada Novog Sada prosuta crvena farba uz poruku „Ruke su vam krvave“ i nošen veliki beli transparent s krvavom šakom, a građani i građanke su nosili crvene rukavice i bojili šake u crveno; u Novom Pazaru, 24. januara 2025, uz performans „krvavih ruku“, kada su ispred zgrade osnovnih i viših sudova i tužilaštava, na stepeništu ostavljena imena svih poginulih u Novom Sadu i crveni tragovi šaka; 28. januara 2025. godine u Nišu, kada su crvenim šakama obeležene prostorije Srpske napredne stranke, i dr. Sve nabrojane akcije pokazuju da je kao prvenstveno odgovoran akter za smrt u padu nadstrešnice označena Vlada Republike Srbije, a zatim i državne ustanove – posebno tužilaštvo i sudovi – zbog percipiranog izostanka transparentnosti istrage i rastuće sumnje da bi i ovaj slučaj mogao biti zataškan, bez pravosnažnog sudskog epiloga.
Multimodalni protestni diskurs „krvave ruke“, koji kreće od političkih aktivista, dešava se sinhrono s protestnom ćutnjom, kao samoniklom, „odozdo-na gore“ protestnom akcijom, čija je osnovna uloga poziv na nenasilni protest. Kada se građanskom protestu priključuju studenti u blokadi, organizovani putem plenuma – počev od 21. novembra – oni postepeno preuzimaju vođstvo i razvijaju novi protestni jezik. Središnja komponenta svih protesta postaje protestna ćutnja, a novi stalni elementi protestnog jezika postaju, pored ostalih: neologizam ćaci i njene izvedenice i složenice, koji indeksira pristalice režima; skandiranje uz skakanje „Ko ne skače, taj je ćaci!“ sa ulogom mobilizacije demonstranata i istovremeno uspostavljanja i održavanja opozicije između „nas“ i „njih“; slogan „Nisi nadležan“, kojim se direktno adresira predsednik Srbije, a koji indeksira i delegitimizuje njegovo prekoračivanje ustavnih i zakonskih nadležnosti, odnosno upućuje poziv institucijama – nadležnima da rade svoj posao; skandiranje „Pumpaj!“ sa ulogom mobilizacije i ohrabrivanja demonstranata, indeksirajući poziv na intenziviranje i nastavak protestne aktivnosti; te baneri i skulpture koji se stalno smenjuju u živom dijalogu sa aktuelnom političkom i društvenom situacijom, među kojima se posebno izdvojio baner studenata Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu „Mašinci protiv mašinerije“, koji se zasniva se na kombinaciji metonimijskog (Mašinci – studenti mašinstva) i metaforičkog prenosa (mašinerija – koruptivni sistem), indeksirajući zalaganje za stručnost nasuprot koruptivnim strukturama. „Krvave ruke“ ostaju i dalje u repertoaru protestnog jezika – pojavljuju se redovno na banerima, bedževima, majicama, plakatima, crvenim otiscima po ulicama grada – ali gube svoju središnju poziciju.
Potiskivanje „krvavih ruku“ ide paralelno i s kampanjom provladinih medija protiv protesta i ovog simbola posebno, koji se dovodi u vezu s „obojenom revolucijom“ i presudnim uticajem stranih faktora na unutrašnju politiku, te sa distanciranjem studenata od opozicije i drugih građanskih opozicionih organizacija. Distanciranje studenata na početku protesta zaslužuje posebnu analizu i ne tiče se samo opozicionih stranaka i nevladinih organizacija, već znači odricanje prava nestudentskim organizacijama da govore u ime studenata, ne osporavajući javno njihov politički nastup. Tada se profiliše i zahtev da se na studentskim protestima nose isključivo državne zastave i zastave fakulteta, ali ne i zastave političkih stranaka, stranih zemalja i međunarodnih pokreta, koje su procenjene kao mogući izazivači ideoloških sukoba i podela. Na studentskim protestima se pojavljuju i dopuštaju verski hrišćanski simboli i simboli nacionalnih manjina, koji uključuju i verske simbole drugih konfesija, npr. islamskih simbola na zastavi bošnjačke nacionalne manjine.
Uprkos marginalizaciji, „krvave ruke“ ostaju važan simbol protesta – najizravnije povezan sa shvatanjem pada nadstrešnice kao državnog zločina, odnosno korupcije kao zločina. Ovaj protestni diskurs uključuje višestruke modalitete za komunikaciju političke poruke: verbalni („Ruke su vam krvave“), vizuelni (crvene šake, crvena boja) i performativni (bacanje crvene farbe, nošenje crvenih rukavica ili farbanje šaka u crveno, skandiranje, ostavljanja nalepnica i otisaka).
***
Vlast, koja je ovim protestima direktno prozvana i povezana sa smrću ljudi u Novom Sadu zbog sistemske korupcije, razvija vrlo brzo svoj kontradiskurs. U slučaju protestne ćutnje i blokada raskrsnica, dolazi do niza nasilnih napada na demonstrante, na koje pripadnici vlasti i njihovi simpatizeri mahom reaguju s razumevanjem i, neretko, podsticanjem. Politički i medijski kontradiskurs je, pak, najviše usmeren na delegitimizaciju „krvavih ruku“ i njihovu atribuciju kao simboličkog sredstva stranih interesnih grupa koje rade protiv dobrobiti države. Ovaj kontradiskurs se zasniva na široj strategiji konstruisanja moralne panike, koja proteste uramljuje kao pretnju celom društvu i državi, a ne korumpiranoj vlasti, pritom koristeći „reči – bauke“, koje služe da odvuku pažnju javnosti sa imenovanog problema i usmere ga u pravcu koji provladini mediji sugerišu.1 U ovom slučaju, ta „reč – bauk“ je „obojena revolucija“, koja u svesti građana i građanki treba da indeksira uvod u rat, razaranje i rušenje države zarad spoljnih interesa.
Predsednik Vučić, 10. decembra 2024, poručuje iz Frajberga da „krvave ruke“ spadaju u „najjeftinije trikove… kao što su bile krvave košulje, iz najjeftinijih priručnika zapadnih obojenih revolucija“. On zapravo referiše na građanske i opozicione proteste „Stop krvavim košuljama“, koji su počeli 30. novembra 2018. povodom fizičkog napada na opozicionog poslanika Borka Stefanovića, a kasnije prerasli u širok građanski, antivladin protest „Jedan od pet miliona“, koji je trajao sve do marta 2020, odnosno do izbijanja pandemije korona virusa; jedan od središnjih simbola je bila „krvava košulja“, koju su demonstranti kačili na vladine zgrade, kao simbol nasilja pristalica vlasti nad neistomišljenicima.
Nakon toga, provladini mediji su počeli kontinuirano da (re)produkuju narativ o povezanosti „krvavih ruku“ sa „obojenim revolucijama“, pre svega, a i sa hamasovskim terorizmom – ma kako to kontradiktorno bilo – proglašavajući ovaj simbol za „franšizu“, koju su smislili „oni kojima su ruke najcrvenije“. U tom medijskom diskursu, „obojena revolucija“ se određuje kao „destabilizacija vlasti i otvaranje puta za političku rekonfiguraciju koja odgovara stranim interesima“, a čitav protest se dovodi u vezu sa stisnutom pesnicom omladinskog pokreta Otpor i rušenjem Miloševića, što se implicitno (a neretko i eksplicitno) ocenjuje kao neupitna nesreća koja je zadesila i unazadila Srbiju.2 Navodi se sledeće: „Upotreba krvave ruke i crvene boje nije samo simbolična – ona je deo subverzivnog delovanja koje ima jedan cilj: rušenje legalno izabrane vlasti i stvaranje haosa. Ovde nije reč o iskrenim protestima građana, već o izvođenju tuđih planova pod maskom ’borbe za slobodu i demokratiju’. Nije slučajno ni to što se iste scene ponavljaju sada u Srbiji, gde opozicija koristi tragedije za mobilizaciju pristalica, stvarajući atmosferu straha i podela.“
Provladini mediji su, u januaru 2025, u nizu emisija i članaka nastojali da objasne ono što je, kako su istakli, važnije od simbolike – ko je osmislio ovaj simbol, ko ga je finansirao i naložio njegovu upotrebu, s kojim ciljem i šta je uzrok. Naglašavali su da su upravo „krvave ruke“ dokaz da je čitava pobuna pažljivo osmišljena strategija „koja dolazi direktno iz inostranih centara moći, pre svega iz Sjedinjenih Američkih Država – preko Albanije!“ RTV Pančevo sažima ovaj narativ u tekstu slikovitog naziva „Soroševa krvava ruka ruši Srbiju?“: „Tako smo u Rusiji imali delovanje protiv Putina kada su nezadovoljni građani crvenom bojom farbali ruke i pisali ’Ubica’. Zatim u Severnoj Makedoniji, čiji je trg u Skoplju bio ofarban crvenom farbom, baš kao i nedavno trg Svetozara Miletića u Novom Sadu. Interesantno je da se identičan simbol krvave ruke koristi i u Albaniji. Tamošnja nevladina organizacija pod nazivom ’Dosta!’ (MJAFT!) delom se finansira iz SAD-a počela je sa radom davne 2003. godine kada su studenti digli svoj glas protiv korupcije u obrazovnom sektoru … Međutim, iza navodne borbe za demokratiju nalazila se jasna agenda: destabilizacija vlasti i otvaranje puta za političku rekonfiguraciju koja odgovara stranim interesima. Na snimku albanske televizije ’KLAN’ Džordž Soroš govori o samom pokretu, ’krvave ruke’, pa nije teško zaključiti odakle je sam pokret.“ Vaseljenska TV daje i objašnjenje zašto „zapadne agenture“ podržavaju ovakve proteste u Srbiji: „Postavlja se pitanje: zašto Srbija? Odgovor je jednostavan – kao država koja se odupire spoljnim pritiscima i koja ne želi da prihvati diktate koji vode ka urušavanju suvereniteta, Srbija je prirodna meta. Krvava ruka je samo deo mozaika, čiji je krajnji cilj slabljenje institucija, uvođenje haosa i nametanje tuđih interesa pod izgovorom borbe za slobodu i demokratiju.“
Strategija stvaranja moralne panike uz pomoć „reči – bauka“ – „obojena revolucija“ potpomognuta je radikalnom, populističkom strategijom „crvenog srednjeg prsta“, koja je imala za cilj da simulira spontani i prkosni odgovor naroda koji ne pristaje na podvalu. Na nalozima zvaničnika SNS-a, 20. januara 2025, okačene su objave „Što se tiče njihovih pobuna, crvenih šaka i obojenih revolucija, poruka srpskog naroda im je sledeća“; objavu prati fotografija crvene šake sa isturenim srednjim prstom kao simbolom falusa. Pažnju javnosti je posebno privukla takva objava na Instagramu Predraga Terzića, gradonačelnika Kraljeva i funkcionera SNS-a. Dan posle toga, 21. januara, Beograd je osvanuo išaran crvenim šakama sa isturenim srednjim prstom; ovi falusni simboli su se pojavili i na fasadama i u dvorištima osnovnih škola i gimnazija, pa i na uličnim kantama za smeće. Veliki transparent „Odgovor srpskog naroda na pokušaje obojene revolucije“ i vizuelnog znaka crvenog srednjeg prsta osvanuo je na zaštitnoj ogradi iznad međunarodnog auto-puta u centralnom delu Beograda. Akciju su izvodili, kako izveštava Vreme, „ljudi sa kapuljačama na glavama i sa medicinskim maskama na licima“. Provladini mediji su propratili i ovu akciju s tekstovima koji opet referišu na Peti oktobar i rušenje Miloševića kao na najveću katastrofu koja je zadesila ovo društvo, poručivši: „Neće moći, poruka je koju im šalje srpski narod. Srbi se dobro sećaju katastrofe koja je zadesila zemlju nakon obojene revolucije 5. oktobra. Privredu su uništili marionete zapada instalirane na državne funkcije, nezaposlenost je otišla u nebo, a profiteri su napunili džepove.“
Građani i studenti su na ovu akciju odgovorili intervencijom, tako što su sprejevima crvene falusne simbole pretvarali u cvetove s laticama i leptirove. Tako je Osnovna škola „Banović Strahinja“ u Beogradu, 25. januara, organizovala akciju oslikavanja, kako bi se sa zidova i iz dvorišta uklonili simboli crvene šake koja pokazuje srednji prst. Slične akcije su preduzele i Trinaesta beogradska gimnazija i Viša škola elektrotehnike i računarstva, u kojoj su zabeleženi i napadi na učenike i portira, koji su prethodne večeri pokušali da spreče iscrtavanje crvenog srednjeg prsta na fasadi njihove škole.
„Krvave ruke“ su u provladinim medijima povezivane i s terorizmom, i to hamasovskim. Nakon što je u beogradskom Narodnom pozorištu, 25. decembra 2024, tradicionalno izvedena predstava „Krcko Oraščić“, veliki broj članova i članica ansambla se poklonio publici istakavši ruke obojeno u crveno. Sličan završetak predstava odigrao se i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Beogradskom dramskom pozorištu, i na mnogim drugim pozornicama širom Srbije. Portal B92 je, 8. januara 2025, objavio tekst na engleskom, koji adresira međunarodnu javnost, povezavši „crvene ruke“ s hamasovskom ideologijom, antisemitizmom i fašizmom: „Some Serbian actors, spearheaded by Dragan Bjelogrlić, predominantly under threats, concluded their performances in the final days of the year by displaying anti-Semitic and fascist symbols… [It] is questioning how Serbian actors have so readily embraced the Hamas ideology / Neki srpski glumci predvođeni Draganom Bjelogrlićem, većinom protiv svoje volje, završavali su izvođenja nekih predstava krajem ove godine uz isticanje antisemitskih i fašističkih simbola… Postavlja se pitanje kako su srpski glumci tako spremno prihvatili ideologiju Hamasa.“ Reagovao je, zatim, Efraim Zurof, izraelski istoričar Holokausta, u tekstu za The Jerusalem Post, upozorivši da je „krvava ruka“, u stvari, simbol Hamasa. Tekst su, u prevodu na srpski, preneli portal Euronews i RTS u Dnevniku 2.
***
U prethodnom delu pokazano je da se „krvave ruke“ u provladinom kontradiskursu povezuju i s „obojenim revolucijama“, te s Hamasom i terorizmom, stoga mala digresija o pokretima na koje se referiše i o upotrebi „krvavih ruku“ kao političkog simbola širom sveta.
Prokažena nevladina organizacija Mjaft! (’Dosta!’) je, pre 20 godina, na protestima 2003. pokrenula kampanju protiv korupcije i nasilja u Albaniji, a njen središnji simbol je bio „krvava ruka“. Među njenim donatorima su bile organizacije poput USAID-a, Soros fondacije i druge. Prvenstveno, Mjaft! je bio usmeren protiv vlade premijera Fatosa Nanoa i njegove Socijalističke stranke, raširene sistemske, državne korupcije. Ipak, do smene režima nije došlo ni nasiljem, ni prolivanjem krvi, kako se implicira, već na parlamentarnim izborima u julu 2005, kada je opoziciona Demokratska stranka, koju je predvodio Sali Beriša, porazila vladajuću Socijalističku stranku.
Stalno prozivanje Džordža Soroša kao zlog demijurga utihnulo je kada se predsednik Srbije, 2018. godine, srdačno sastajao sa Aleksandrom Sorošem – zamenikom predsednika Fondacije za otvoreno društvo – o čemu su vrlo blagonaklono izveštavali svi provladini mediji, a Soroš zahvalio na podršci koju Fondacija ima u Srbiji. Isto tako, u septembru 2022, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić predsedavao je jednom u nizu samita u okviru inicijative Otvoreni Balkan, na kojoj su učestvovali predsednici vlada Albanije, Severne Makedonije, uz prisustvo predsednika Vlade Crne Gore, predsedavajućeg Veća ministara Bosne i Hercegovine, ministra spoljnih poslova i trgovine Mađarske i ministra spoljnih poslova Republike Turske. Aleksandar Soroš je više puta prisustvovao skupovima inicijative, navodeći da njegova Fondacija podržava Otvoreni Balkan. Ipak, „reč – bauk“ – „Soroš“ ostala je u upotrebi za domaće prilike.
Makedonska „Šarena revolucija“ je naziv za proteste održane u proleće i leto 2016. godine u tadašnjoj Republici Makedoniji, a protiv vlade Nikole Gruevskog, korupcijskog skandala projekta „Skopje 2014“ i, uopšte, državne, sistemske korupcije. Za razliku od Mjafta!, Šarena revolucija je koristila razne boje (između ostalih i crvenu), stavljajući ih na državne ustanove i razne fasade, nasuprot neoklasicističkoj beloj i sivoj „Skopja 2014“. Boja se u tom slučaju ponašala kao multimodalni politički znak usmeren protiv estetike moći koja simulira neoklasicizam. Treba istaći da je provladin medijski diskurs u najmanju ruku ambivalentan kada su „obojene revolucije“ u pitanju, tj. da ih koristi prema svojim aktuelnim političkim potrebama. Tako je, na primer, Politika objavila tekst makedonskog profesora Nano Ružina, 2016. godine, koji vrlo pohvalno piše o „Šarenoj revoluciji“ kao odgovoru na „sivu korupciju, policijske racije, kriminal, demagogiju, populizam“ vlasti, koju podržavaju „centri moći na Zapadu“, kada Makedonija „naoružana šarenim balonima“ postaje „pozornica velike renesanse građanskog društva“. Šarena revolucija je uticala na političke i društvene promene u Makedoniji, između ostalih, na povlačenje pomilovanja za funkcionere na vlasti koji su obuhvaćeni istragom zbog korupcije i ostavku Gruevskog, koga 2017. smenjuje Zoran Zaev, opet bez nasilja i prolivanja krvi. Potonje razočaranje makedonskih građana i građanki Šarenom revolucijom proizlazi iz raskoraka između očekivane sistemske transformacije i stvarnog ishoda: promenjena je vlast, ali ne i način funkcionisanja političkog sistema.
Počev od 2023,slogan „The blood is on your hands / Ruke su vam krvave“ i šake obojene u crveno, koriste Palestinci, propalestinski aktivisti širom sveta, kao i levo orijentisani izraelski antiratni aktivisti protiveći se izraelskoj agresiji i genocidu u Gazi.
Kao simbol, „krvave ruke“ se koriste i za „Dan Crvenih ruku“ (Red Hand Day), koji se obeležava svakog 12. februara od 2002. godine, kao međunarodni dan podizanja svesti globalne zajednice o regrutovanju i korišćenju dece-vojnika u oružanim sukobima širom sveta. Koalicija protiv upotrebe dece vojnika (Coalition to Stop the Use of Child Soldiers), osnovana u kasnim 1990-im, usvojila je otisak „krvave šake“ kao svoj međunarodni simbol. Aktivisti, posebno deca školskog uzrasta, prave otiske crvene šake na banerima, pismima i peticijama; ta slika se kombinuje s tekstom „Stop“ i „Ruke su vam krvave“. Na Dan Crvenih ruku, hiljade otisaka crvenih ruku se šalju vladama širom sveta, koje se percipiraju kao odgovorne za nesprečavanje ovakve prakse, i Ujedinjenim nacijama. Simbol crvenih ruku tako predstavlja globalni apel koji naglašava institucionalno prećutkivanje ove prakse kao saučesništvo u zločinu i poziciju dece – vojnika kao žrtava.
„Krvave ruke“ postaju univerzalni simbol samonikle, „odozdo-na gore“ kampanje Nestale i ubijene starosedelačke žene i devojčice (Missing and Murdered Indigenous Women and Girls – MMIWG), koje skreću pažnju svetske javnosti na rasizam i diskriminaciju starosedelačkog stanovništva u Severnoj Americi, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu, s jedne strane, i odgovornosti vlasti, s druge strane. „Krvavi trag“ ove diskriminacije je praksa ubijanja i otimanja žena i devojaka iz domorodačkih i aboridžinskih zajednica, a bez državne istrage i pravnih posledica. Američke atletičarke domorodačkog porekla, Džordan Mari Danijel i Rozali Fiš, stavljale su otiske crvene na lice od 2019. godine, dok su trčale ili javno govorile.
***
Simbolika ruku je veoma snažna i koristi se na razne načine u mnogim političkim i društvenim pokretima širom sveta i identitetskim iskazima, kao podignut jedan, dva, tri ili četiri prsta, istaknuti srednji prst, ispružena desna ruka, stisnuta pesnica, (crvena) otvorena šaka itd. „Krvave ruke“ u protestima u Srbiji upućuju na mnogo širu odgovornost od pada nadstrešnice, koja je tragični incident s kojim kulminira koruptivna praksa i bahat odnos prema ljudskim životima. U tekstu „Ru(bri)ke su vam krvave“, Saša Ilić ukazuje na promociju nasilja na stranicama Politike u kontinuitetu s Miloševićevim vremenima: „Ruke urednika i pojedinih novinara Politike odavno su u krvi. Još se nije sprala ni ona iz Miloševićevih ratova, a već se stiglo do nove. Ponovo su studentski protesti u toku, batinaši su na ulicama, režimski mediji u punoj borbenoj gotovosti.“ Rastislav Dinić podseća da te „krvave mrlje … ne potiču iz udžbenika zapadnih obojenih revolucija, nego iz njene sopstvene nepriznate odgovornosti“.
***
Jaka simbolika i ekspresivna snaga protestnih „krvavih ruku“ je očigledna. O tome svedoči nastavak upotrebe simbola na protestima u Srbiji. Još uvek se organizuju i protesti koji nose ovu simboliku kao središnju; takav je, na primer, nedavni protest 31. jula 2026. u Bačkoj Palanci grupe građana „Bačka Palanka uz studente“, povodom odluke da se vozač koji je 26. jula automobilom uleteo u kolonu građana tokom protestne šetnje brani sa slobode.
U alternativnoj kulturi – posebno na muzičkoj sceni – ova figura je u službi komuniciranja političke poruke. U tekstovima pank, rok i hip-hop bendova koriste se metonimijski nizovi, povezujući „krvave ruke“ sa obrazom (moralom), otrovnim rečima (propagandom), prodanim dušama (korupcijom), ukaljanim značkama (instrumentalizacijom institucija). Pank grupa „Odlazi“ 15. decembra 2024. peva: „Ruke su vam krvave / obraza vi nemate / lopovi i ubice / nevin narod hapsite / zemlja nama propada dok cveta korupcija. / Ništa vama nije sveto / Naša zemlja sad je geto… Ruke su vam krvave / Decu nam ubijate / milosti vi nemate /Ruke su vam krvave / Decu nam ubijate / da li mirno spavate?“ Hip-hop grupa Vitez, 22. januara 2025: „Ruke su vam krvave, / al vi niste kraj, / Narod je snaga, / istina je sjaj.“ Hip-hop grupa Didn’t Street 23. aprila 2025, u pesmi istog naslova peva refren: „I kaži: Reči su vam otrovne / Duše su vam prodane / Značke su vam prljave / Ruke su vam krvave!“ U diskursu alternativne kulture, očigledno je da „krvave ruke“ indeksiraju čitav državni sistem za korupciju i instrumentalizaciju institucija, koji se percipiraju kao odgovorni i krivi za žrtve sistemske korupcije, a čiji ishod je fatalan.
Bez obzira na to da li se ovaj simbol označava kao sredstvo domaćih političkih inicijativa, što potvrđuje njegova inicijalna upotreba u protestima, ili kao sredstvo političke borbe za strane interese, kako ga predstavlja provladin diskurs, njegova univerzalnost omogućila je da bude izdvojen iz užeg političkog interesnog konteksta i uklopljen u širi okvir društvene odgovornosti. „Krvave ruke“ (p)ostaju figura jezika krivice – simbol kojim se krivica javno imenuje.
Peščanik.net, 13.08.2026.
NADSTREŠNICA________________
- Bauk je mitska životinja zabeležena u srpskim narodnim verovanjima i frazeologiji. „U narodu se zamišlja kao strašilo u životinjskom obliku, koje svojom pojavom uliva strah maloj deci, pa i odraslima: ’Eto bauka!’ Bauk se danju krije po kutovima zapustelih kuća, rupama i mračnim mestima, otuda vreba žrtvu da je ugrabi, odnese, udavi i proždere… Bauk se goni vikom, lupanjem i svetlošću, a tako se gone i medvedi. Baukov onomatopejski izraz ’bau’, njegov trapavi hod ’bauljanje’, po kojima je i nastao naziv bauk, njegova mesta prebivanja, proždrljivost i druge osobine upućuju na to da se baukom nazivao medved, a ne vuk, kako misle neki pisci. Naziv medved nije se spominjao da se ne bi deca plašila, pa se mesto njega upotrebljavao hipokoristik bauk, kao što se upotrebljava za zmiju, lisicu, vuka i druge zverove.“ (Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd: Nolit, 1970, s.v. bauk, 27).
- O ambivalentnosti omladinskog pokreta Otpor, v. Slobodan Naumović, „’Otpor’ – a postmodern Faust: new social movement, the tradition of enlightened reformism and the electoral revolution in Serbia“, Filozofija i društvo 31 (2006), 147-194, dostupno ovde.