Predsednikova izjava povodom akcije „krvave ruke“, koju su započeli aktivisti Zeleno-levog fronta, da bi se tokom proteklih nekoliko nedelja, spontano i organski, proširila na građanske proteste i studentske blokade, pokazuje duboko nerazumevanje trenutka i optužbe koju je javnost uputila njegovom režimu i njemu lično. Da se podsetimo, Vučić nam je iz Frajberga poručio da „krvave ruke“ spadaju u „najjeftinije trikove… kao što su bile krvave košulje, iz najjeftinijih priručnika zapadnih obojenih revolucija“. Manje je bitno što se on sada u potpunosti vratio na šešeljevsku retoriku o stranim plaćenicima, važnije je to što jednu smrtno ozbiljnu optužbu otpisuje kao puki propagandni trik, na taj način odbijajući da se suoči sa težinom novosadske tragedije i sopstvenom odgovornošću za nju.
A da li ta odgovornost zaista postoji i u čemu se ona sastoji? Šta zapravo znači kada predsedniku i njegovim najbližim saradnicima uputimo poruku „ruke su vam krvave“?
Prvo, da raščistimo šta ta optužba ne znači. Ona sasvim sigurno ne znači da je bilo ko iz ove vlasti namerno izazvao novosadsku tragediju. Niko iole priseban to ne misli. Izvesno je da je svima, od Gorana Vesića i Tomislava Momirovića, preko Miloša Vučevića, pa do samog Vučića, iskreno žao što se ona desila, i da bi najiskrenije voleli da se nije desila. Takođe, izvesno je da niko od njih nije zaista očekivao da će se ova nesreća desiti, niti je verovao da će korupcija i nemar koji su obeležili projekat rekonstrukcije novosadske železničke stanice rezultirati bilo čijom smrću. Međutim, to je upravo ono što se na kraju desilo – sistemska korupcija je odnela živote petnaestoro nevinih ljudi.
Pitanje je da li se tako nešto moglo očekivati. Ne mislim u ovom konkretnom slučaju, rekonstrukciji novosadske železničke stanice, sa kojom ovi političari možda nisu bili detaljno upoznati, niti su baš svi za nju bili neposredno odgovorni, nego u naprednjačkom modelu ulaganja i izgradnje kao takvom. Zaobilaženje pravila, podređivanje ozbiljnih i odgovornih poslova zahtevima političkog marketinga i konstantne predizborne kampanje, te sistemska korupcija i podmirivanje klijentelističke mreže interesa, a sve na račun javnog dobra, stručnosti i bezbednosti, u ovom modelu nisu eksces, već njegov temeljni princip. A feature, not a bug.
Naprednjačka elita izgradila je na ovom modelu uspešne političke karijere, cementirala svoju dominaciju nad konkurentima, a sasvim sigurno i napunila sopstvene džepove i džepove svojih poslovnih saradnika, pritom zamazujući oči javnosti realnim (mada i realno skromnim) rastom BDP-a. Vrlo je verovatno da su se pripadnici ove elite nadali da se ovako može ako ne baš unedogled, ono barem do 2028. (dok ne prođe EXPO), a da pritom nijedna nadstrešnica ne padne nikome ne glavu, to jest, nadali su se da njihova politička i lična finansijska dobit i kakav-takav ekonomski napredak mogu srećno koegzistirati sa bezbednošću i zdravljem građana. Ali nadanja i lepe želje su jedno, a realnost je nešto sasvim drugo. U svetu kojim vlada, kako to (istina, u nekom drugom kontekstu) voli da kaže i sam predsednik, logika gvozdenih determinizama, korupcija, nemar i nestručnost, moraju pre ili kasnije dovesti do katastrofe.
Kada lepimo nalepnice sa krvavim rukama na mesta na kojima sede ministri Vlade Srbije, kada crtamo grafite ili nosimo transparente sa porukom „Krvave su vam ruke!“, time poručujemo: prihvatite ono što sada već vide svi, da ste odgovorni za tragediju u Novom Sadu. Prihvatite da je to posledica vaše politike, vaše sistemske korupcije, vašeg izbora da žrtvujete bezbednost građana Srbije zarad političke i finansijske dobiti. To nije izmišljotina stranih službi, nego činjenica proistekla iz vaših sopstvenih postupaka. Tek kada to prihvatite, život u Srbiji može početi da se vraća u normalu, a politička utakmica u svoj relativno normalni tok. Za sada, međutim, dobijamo sve samo ne to. Vlast, prepadnuta neočekivanim gubitkom kontrole nad situacijom, sada nudi sve ono za šta se prethodno pravila da ne postoji ili da ne predstavlja problem ili da je izvan njene moći: tajne dokumente, oslobađanje nepravedno uhapšenih, a izgleda i krivičnu odgovornost sopstvenih nižih ešalona, sve samo da bi nekako sprala sa sebe krvave mrlje u obliku ljudske šake. Ali uzalud, jer te mrlje ne potiču iz udžbenika zapadnih obojenih revolucija, nego iz njene sopstvene nepriznate odgovornosti.
Peščanik.net, 13.12.2024.
NADSTREŠNICA
