Ružičasti cvet

Ružičasti cvet potući će do nogu jedinu preostalu svetsku vojnu velesilu – tako je, slikovito, pre pet godina Alfred McCoy, profesor istorije na Univerzitetu Viskonsina u Madisonu, najavio poraz Sjedinjenih Država u Avganistanu. U februaru 2016. on je napisao da su SAD na ivici poraza u toj zemlji. Ove 2021. SAD su se konačno survale u tu provaliju. Ali, da je samo do SAD, spokojno bi se moglo reći da je to zasluženi ishod jedne nepromišljene vojne pustolovine pokrenute s jakim povodom (teroristički napad na Kule bliznakinje u Njujorku 11. septembra 2001) ali s vrlo sumnjivim razlozima. Stvar je u tome da već par decenija SAD u istu provaliju gura i sam Avganistan. Cenu pada, pak, platiće gotovo isključivo Avganistanci.

Zapravo, plaćaju je već decenijama oskudnim životom pod razobručenom vlašću takozvanih gospodara rata s obe zaraćene strane: na strani talibana, ali i na strani takozvane avganistanske države koja to zapravo nije. Što je – dakle da države nema i da je nije bilo ni u tragovima – postalo bolno očigledno proteklih dana kada su pred talibanima padale redom oblasti i gradovi, a da ih nisu branile regularne jedinice avganistanske vojske, koja ne postoji, nego upravo gospodari rata sa svojim plaćeničkim milicijama. Pa se postavlja pitanje da li je u svim tim (tobožnjim) mesnim okršajima zaista reč o pobedi/porazu ili su samo sklopljeni novi (finansijski) aranžmani. Tek, to da država za dve decenije nije postavljena ni na klimave temelje u skladu je s ciljem s kojim je SAD ušao u taj „prljavi, mali“ (kako se nekada opisivala intervencija u Vijetnamu) rat.

Čitalac se seća, američki cilj bio je da se na teritoriji Avganistana spreči obuka novih terorističkih grupa, te smišljanje i organizovanje novih terorističkih napada. Iako vrlo usko definisan, cilj je ipak dozvoljavao da se podizanje pristojne države i jačanje pristojnog društva vidi kao sredstvo za njegovo ostvarenje. Na stranu što su i jedno i drugo ciljevi vredni sami po sebi. Ako i prigrlimo naopaku instrumentalnu logiku vojne velesile, i dalje je moguće zamisliti povoljne ishode i za velesilu i za žitelje Avganistana. Umesto toga, sve se svelo isključivo na kontrolu i na sprečavanje (potencijalnog terorizma), a ne na podizanje (potencijalno pristojne države).

Stoga zvuče ne samo licemerno nego i krajnje bezobrazno i bezobzirno komentari iz redova američke administracije kako nije na žiteljima Sjedinjenih Država da se staraju za dobrobit Avganistanaca. Bidenove reči s mesta predsednika SAD-a u najmanju ruku su neumesne – „Neka se Avganistanci bore za sebe.“ Tako se obraća žiteljima Avganistana predsednik zemlje koja im je uništila živote.

Jer upravo ih je američka administracija svojim pogrešnim politikama i vojnom intervencijom osujetila da pristojno rade i pristojno žive od svog rada. Ružičasti cvet o kome govori ovde na početku pomenuti McCoy jeste cvet opijumskog maka. McCoy podrobno objašnjava da su zbog pogrešnih politika ne samo SAD-a nego i Ujedinjenih nacija i evropskih država Avganistanci bili gurnuti da uzgajaju mak i trguju opijumom i heroinom jer je to bio jedini način da prežive. U ekonomiji ratovima i građanskim sukobima opustošene zemlje jedino je uzgajanje maka i trgovina opijumom i heroinom garantovala dovoljnu i dovoljno brzu zaradu. McCoy daje podatak da je 60 odsto heroina na tržište Sjedinjenih Država stizalo iz Avganistana upravo u vreme kada tamo stoje/sede raspoređene američke vojne jedinice. U Evropi pak, taj procenat skače do 80 odsto.

To međutim nije sve što treba reći o ružičastom cvetu. Uzgajanje maka, te trgovina opijumom i heroinom postaju unosne delatnosti pod kontrolom talibana i izvor za njihovo finansiranje u vreme kada američka administracija preko pakistanskih službi podstiče i pomaže borbu talibana protiv sovjetske okupacije Avganistana u osamdesetim godinama 20. veka. Tako se rešilo finansiranje otpora talibana sovjetskim okupacionim jedinicama: uz pomoć Amerikanaca i Pakistanaca, talibani su razvili duž granice Pakistana i Avganistana infrastrukturu za proizvodnju i transport opijata. Kamioni koji su iz Pakistana u Avganistan prebacivali oružje i municiju za talibane, vraćali su se nazad nakrcani opijumom i heroinom.

Priča je filmska, ili barem stripovska. U toj su meri iskvarene politike SAD-a prema drugim zemljama postale opšte mesto popularne kulture. Slične priče o sličnim mučnim događajima čiji je glavni protagonista bila vojska SAD-a, ispričao je, a Goran Parlov upečatljivo nacrtao, popularni scenarista crtanih romana Garth Ennis u stripu „Fury: Svi moji ratovi“. Pošto taj crtani roman – sažeti prikaz istorije američkih vojnih intervencija iz druge polovine 20. veka kao niza prljavih malih ratova – pročita, čitalac se ne bi začudio da je umesto Ennisovog, u potpisu priče pročitao imena, recimo, Noama Chomskog ili Howarda Zinna.

U 21. veku taj se niz loših intervencija samo nastavio. Pa bi se za političku i egzistencijalnu katastrofu u Avganistanu moglo samo slegnuti ramenima i zaključiti – ništa novo pod suncem. Ali, svejedno iznenađuje kako je intervencionistička polovina sveta (SAD, Kanada i njihovi zapadnoevropski saveznici) brutalno ostavila na cedilu žitelje jedne nesrećne zemlje, pogotovo kada se ima u vidu da je u toj nesreći i sama imala veliki udeo. Posebno je poražavajući i ponižavajući odnos prema žiteljima Avganistana koji su se iz raznih razloga – naivno idealističkih (izgradnja pristojnog društva), egzistencijalnih (borba za goli opstanak) ili oportunističkih (spekulantsko priklanjanje jačem) – stavili u službu (obrni-okreni) okupacione strane administracije. Procenjuje se da ima oko 20.000 takvih osoba, a sa njihovim porodicama, broj ljudi koji s pravom strahuju od odmazde talibana raste na oko 80.000. Iako im je obećano da će svi biti zbrinuti, sada se ispostavlja da to ipak neće biti moguće.

Što se Sjedinjenih Država tiče, za to se daje jedan besraman razlog – moraju se poštovati procedure za ulazak u SAD, za šta sada, pred munjevitim napredovanjem talibana, naprosto nema vremena. Čitava ta stvar izgleda još gnusnije kada se zna da je već pre pola godine sklopljen dogovor o povlačenju američkih trupa ovog leta pod uslovom da se talibani uzdrže od nasilja. Kako god, kao rešenje je iskrslo da se svi ti ljudi rasporede po nekim trećim zemljama (pošto su Uzbekistan i Tadžbekistan to odbili, sada se kao „treće“ zemlje javljaju Kosovo i Albanija), gde će se dobiti vreme da se završe propisane procedure. Ovaj gest ne pokazuje samo krajnju bezočnost prema dojučerašnjim saradnicima: njime se jasno demonstrira i to kako američka administracija zemlje sveta razvrstava na one prvog i na one drugog reda – u potonjima nije nužno da se poštuju procedure, pogotovo kada ih na nepoštovanje pozove jedina preostala vojna velesila.

Tako američka administracija šalje ovih dana svetu katastrofalne poruke. Ako sovjetsku intervenciju u Avganistanu iz osamdesetih neki vide kao početak kraja SSSR-a, onda bi se moglo pomisliti da je američka intervencija u istoj zemlji s početka dvehiljaditih početak kraja SAD kao jedine preostale imperije. Nema osnova da se o tome razumno spekuliše, ali ako se ispostavi da je tako, sudeći prema ponašanju američke administracije ovih dana, to neće biti nikakva šteta. Naprotiv, to će biti pravedan kraj. Mala je uteha što Kanada i neke zapadnoevropske zemlje najavljuju da će njihov pristup izbeglicama iz Avganistana biti iz temelja drugačiji. Nova talibanska vlast, poput one iz druge polovine devedesetih, sada se praktično vidi kao neminovnost. I već se spekuliše kako bi se na nju moglo uticati da se ne ponovi nasilje s kraja 20. veka. Poluvekovna tragična istorija te zemlje kao da šalje jasnu poruku – treba stvoriti alternative drugačije od ružičastog cveta.

Peščanik.net, 17.08.2021.