Sa smrtnom kaznom u Evropsku uniju!

Udbosaurus sa šalom (Blažo Marković) opet je udario, i u glavnom vučimediju objasnio da je smrtna kazna jedino rešenje, posebno zbog povećanog kriminala među mladima – što ga ranije ubiješ, manje su šanse da ponovi zločin. U istom terminu nastupajući predsednik Ustavnog suda Petrov zvani Polenta, ističući svoju uzdržanost i objektivnost, tipski je napao sve što nije diktatorsko i mrdićevsko a u zaštiti evropskog, i nijednom nije obratio pažnju na ovo flagrantno napadanje osnovnog uslova za ulazak u EU.

Nije ni prvi ni poslednji put: pre dve godine diktator je izražavao žaljenje što ne može da uvede smrtnu kaznu, a baš bi želeo, za njim dakako imenjak Vulin, bez žaljenja, i mnogi drugi, uglavnom iz vrste udbosaura. Vučimediji bez komentara, a često i sa vidnim simpatijama, daju prostor takvim ispadima. To je samo jedan, no najgroteskniji dokaz da srpski diktator misli da se pomoću čivijaških podmetačina može ući u EU. Nije izvesno da se ne može… Niti je u centru, u institucijama EU neka sigurnost koja štiti građanina i razum, niti je na rubovima neka kritička alternativa. Slabi, ponekad baš bezumni stavovi EU – kao povodom upada desetina hiljada nesrećnika iz Maroka u špansku eksklavu (a pod dirigentskom palicom Trampa i Netanjahua) – događaju se skoro svakodnevno. Jedini pozitivni pedagoški efekat koji EU još može da ima za one spolja je naprosto to da se mora biti u EU, jer je sve drugo gore.

No, jedna od stvari koje stoje i više se ne mogu menjati jeste ukidanje smrtne kazne. Dovoljno je dokaza da to više nije dozvoljeno čovečanstvu i nedopustivo je, osnovni uslov članstva u EU je ukidanje smrtne kazne, tačka, nikad više. „Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše tek kada joj rebra puču“ ostaje lokalno razumljivo objašnjenje. Zato je pitanje smrtne kazne nešto što se ne sme rešavati glasanjem i referendumom, jer ne sme doći u kontakt sa većinom – pučinom. Zakonodavstvo ne sme da se dotakne te stvari. Katolička crkva već dugo vremena stoji na braniku pokreta protiv smrtne kazne. Pravoslavna crkva licemerno ćuti i sledi (svakom) diktatoru. Ostatak sveta većinom održava smrtnu kaznu, uključujući i SAD. EU je jedino rešenje.

Zato je medijsko tolerisanje promovisanja smrtne kazne zločinačko, kao što je i pravi dokaz potpune podređenosti vučimedija. Ni u skupštini, ni u sudstvu niko nije opomenuo diktatora ni niže rangirane političke glavešine da ni na koji način ne smeju odobravati, podsticati ili hvaliti smrtnu kaznu, jer time podrivaju osnovni uslov ulaska u EU. Reč je o praktičnoj politici i o etičkom merilu, ali nije zakonski regulisano. Smrtne kazne nema, ali bi u ključajućem populizmu neko mudar morao predložiti zakon o zabrani propovedanja smrtne kazne u javnosti. O smrtnoj kazni i stavovima o njoj ima još mnogo da se istražuje i proučava, i to u potpunosti treba prepustiti interdisciplinarnom spletu naučnih disciplina koje se time bave. Smrtna kazna mora ostati isključivo u akademskom području, i u kulturi.

Diktatoru ona fali. Batinanje nije rešenje, ni suđenja za rušenje poretka, sa druge strane pretnje izluđenih, bolesnih, frustriranih: sve to treba da pomogne dizanju pučine, usmeravanju u nasilje, pa su tu još obećanja da nema krivice u tome što se želja da se uništi drugi delegira na nešto apstraktno… Reč je o pumpanju populizma, što je jedino što diktatorov režim može da proizvodi stalno i u velikim količinama. Možemo to okvirno i simbolički nazvati nacifašizmom, mnogo tačnije ohlokratijom, vladavinom ološa. U prvom slučaju nedostaje ubilačka struktura sa mašinerijom, u drugom upravo nedostaje ubilački element. A smrtna kazna ostaje nepogrešivi kod prepoznavanja, čak i ako termina nema.

Peščanik.net, 08.08.2026.