Šarm koalicione potencije

Zbog nužnog kombinovanja mandata stranaka koje su prešle cenzus, proporcionalni izborni sistem (i nered u pogledu predizbornih koalicija) proizvodi nestabilan legitimitet jednoj od dveju polarizovanih politika – proevrospkoj i antievropskoj. Post-izborna traumatičnost se u punom intenzitetu pokazala posle majskih izbora. Izbori su percipirani kao “referendumski” za i protiv Evrope. Građani su, na opšte iznenađenje, veliku prednost dali Listi za Evropsku Srbiju nad glavnim rivalom – Srpskom radikalnom strankom. Do nogu je poražena i Koštuničina DSS. Dakle, obe stranke iz nacionalističkog bloka su pretrpele poraz. A onda je na scenu stupilo zbrajanje mandata na jednoj i drugoj strani. Ispostavilo se da je rezultat upravo suprotan ukoliko se ne pronađe koalicioni spasilac u nacionalističkom taboru. Uloga kolebljivog igrača, onog koji ima dovoljan broj glasova za formiranje vladajuće koalicije bilo jednog ili drugog tabora, pripala je koaliciji oko SPS: Dačić, Krkobabić i Dragan Marković Palma će odlučiti da li će Srbija u Evropu ili u izolaciju.

Pošto čiste pobede još uvek nema, bez stranke visokog koalicionog potencijala se ne može formirati vlada. Pošto su takve stranke naši presuditelji, vredi se zapitati šta ih karakteriše. Da li one predstavljaju samo igru brojki, ili simbolizuju ono realno tj. dokle je uspostavljen konsenzus za Evropu? Prethodni izbori gotovo paradigmatično odgovaraju na ovo pitanje. Najveći majstor koalicione potencije bio je Koštunica na prošlogodišnjim izborima. Četiri meseca je ucenjivao dok nije dobio premijersko mesto i “ministarstva sile”. Pretio je da će otići kod radikala ako ne dobije šta traži. I otišao je pa se vratio. Kada je dobio šta je tražio, veoma brzo se odmetnuo od famoznih Pet Principa, proglasio da za njega važi samo jedan – Kosovo, obelodanio da njegovu stranku Evropa ne interesuje i rasturio “izdajničku” vladu. Čim se opredelio, čim više nije mogao i na drugu stranu, koalicioni kapacitet ove stranke je ispario. Sveden je samo na jednu stranu, na radikale. Pri tom se Koštunica deklarisao kao ekstremista nacionalističkog bloka. Ovo poslednje može da mu obezbedi mesto premijera, pa ako se to dogodi, onda će Koštunicino “ludilo” postati razumljivo. Ali i o tome odlučuju potentni Dačić, Krkobabić i Palma.

Prošlogodišnje i ovogodišnje koaliciono potentne stranke imaju slične karakteristike: one mogu i sa jednom i sa drugom stranom. Kad se brojčano dobro nameste, ovakve stranke postaju koalicione namiguše za kojima čeznu i evropske i antievropske stranke. Mnogima se ovakva “nečista” situacija ne sviđa i za to imaju dobre argumente. Međutim, kako kod da se gleda, ona govori o tome da se rovovi ipak zatrpavaju tako što se Srbija kreće ka Evropi. Prebeg-spasilac dolazi iz nacionalističkog tabora, a u njega se vratio propali Koštunica. Zato sada i radikali hoće u koaliciju, ne sanjajući više da će vladati sami. Vide da im je odzvonilo, pa sad ili – nikad! Formiraće vladu koja više nema legitimitet tj. podršku birača.

Da li će biti proevropske vlade za koju je Srbija glasala, u ovom trenutku zavisi od stepena kolebljivosti SPS-a. Ako izračuna da je i njegova budućnost na evropskoj strani, put Srbije ka EU će biti brže nego ako se gubi vreme na radikalsku vladu. Ako se pokoleba i vrati svom jatu, kako je to prošle godine učinio Koštunica povodom Kosova, a Dačić može povodom Haga, onda nam sledi još jedna runda izbora. Ako se totalno pokoleba i već sada ostane u svom jatu, opet će se čekati sledeći izbori, s time što bi se tada dogodila “čista” pobeda proevropskih snaga tj. bez potentnog kolebljivca. Koji god od ovih scenarija bio na delu, biće utemeljen na činjenici da je na ovim parlamentarnim izborima ona odlučujuća Srbija iz sebe istresla da hoće u Evropsku uniju. A svi, makar intuitivno, znamo da taj put znači definitivni kraj Miloševićeve SPS politike i njegovih epigona.

E-novine, 23.05.2008.

Peščanik.net, 24.05.2008.