Sati je 20. vek i 5 minuta

Ne treba nam da gledamo na sat da bismo videli da je došlo zadnje vreme. Ali nam je potrebno da posle svakih odgledanih vesti bacimo pogled na kalendar. I proverimo koji je vek.

Ne samo da se vlast diči poduhvatima koji su prestali da izazivaju divljenje još sredinom prošlog veka nego čak i rokove za njihovu realizaciju predstavlja kao apsolutni rekord. Doduše, kad nam kažu da će rekonstrukcija (popločavanje) jednog beogradskog trga trajati čak godinu i po dana, dok rekonstrukcija (popravka vlastitog fušeraja) na drugom traje već godinu dana, onda zaista deluje kao podvig što su za „samo“ četiri godine uspeli da izgrade „čak“ dva solitera. (Dok su još sedamdesetih čak tri ista takva sagrađena na Konjarniku – za samo tri godine.)

I da stvar bude gora, ne samo da je vlast opčinjena rekonstrukcijama koje su dušu dale za pranje i krađu para – nego još i zahteva da njihove građevinske manifestacije „najbolje obožavamo“, ko Radovan III seriju o Džordžu i da im se „divimo do imbecilnosti“. I kažemo da je onaj lavor nasred Slavije – koji je odmah procurio a zbog kojeg je taj prometni kružni tok smanjen za jednu, preko potrebnu, saobraćajnu traku – najlepša fontana u Evropi.

Ali, za razliku od ružičaste televizije koja svoje gledaoce poziva da se „sami uvere“ da li je njihov budući program nešto neviđeno na svetu, vlast ne poziva građane da naše velepnosti uporede sa svetskim. Da se domaće velepnosti ne bi iskompleksirale kad vide kakva se čudesa, na kakvim sve visinama, dubinama i na kakvim sve terenima grade po svetu.

Da stvar bude još i gora (da, uvek može još gore) ne samo da vlast pokušava da nas fascinira građevinskim radovima koji su apsolvirani još u dvadesetom veku nego joj čak ni ti radovi ne idu od ruke. Pa ni običan potporni zid nije mogao da dočeka svečano (a da kakvo drugačije nego svečano) otvaranje deonice auto puta nego se urušavao – više puta. Ali resorna ministarka kaže da se nije rušio jedan isti zid nego svaki put neki drugi, kao da je to opravdanje a ne razlog za uzbunu. Na to je nadležni direktor koridora objasnio da je to urušavanje bilo predviđeno (zašto onda ne i sprečeno?), na šta je ministarka optužila loš projekat, ali pošto se predsednik države pred kamerama hvalio da je on sam, lično i personalno, crtao koridore, krivce su počeli da traže u terenu („najteži u Evropi“, stvarno?!), u izvođačima radova, u seči šuma (nisu čuli za pošumljavanje?)… A kad se objašnjenje toliko zakomplikovalo da se čak stiglo i do prokletstva koje je bačeno na koridor jer je posečen onaj „zavetni“ hrast, ministarka za infrastrukturu je pozvala Bezbednosno-informativnu agenciju u pomoć. Jer samo BIA, snajka, BIA može da otkrije razlog. Tačnije – da zataška ili proglasi vojnom tajnom nestručnost, fušeraj i korupciju. Kao da mi već ne znamo koliko je sati. I ne vidimo da je, nasuprot nazivu svevladajuće stranke, zaista zadnje vreme došlo.

Peščanik.net, 27.08.2018.