Bio je Dan policije. Ponet svečanošću, predsednik Srbije je samog sebe optužio, mada ne poimence. Postoje pokušaji, rekao je, da se policija ponizi, da joj se oduzmu sve nadležnosti, da ne bude servis tužilaštva. U pravu je samo što, nažalost, to ne važi za dan već za barem godinu i po dana policije. Nije ni pre bila za ugled, ali od početka ove bune na dahije policija se baš iskazala kao nenarodna, nezakonita i – nekažnjiva.
Višegodišnji i višemandantni ministar te iste policije je baš u isto vreme imao da izjavi kako se stavlja na raspolaganje svojoj partiji i svojoj policiji. Policiji ne kao osumnjičeni, a partiji kao predsednik. Kad me već bog nije uzeo, nek me uzmu država i partija, tako nekako je obrazložio svoju ponudu, čuj mene: predaju. Verovatno ponukan višednevnim hodočašćem pred pojasom presvete Bogorodice, osetio je potrebu da to što je pretekao tumači božijom namerom da ostane predsednik i ministar.
Doduše, pre nego što je zaključio da ga je bog dao, na sednici odbora u Skupštini je rekao „mene nije niko postavio, mene je narod izabrao“. Ne znam kako da mu kažem, ali u ministarske fotelje ne postavlja ni narod, već premijer ili, u našem neustavnom slučaju, predsednik Srbije. Biće da je pogrešno protumačio onu izreku: ili si pokojnik ili si pukovnik. Jer ne ide to po automatizmu, da, ako nisi pokojnik, onda mora da si pukovnik.
No svejedno je ministar policije uobrazio da mu je ovozemaljska misija doživotna služba u državi i partiji samo zato što smrt nije nastupila. (Uzgred, otkud uopšte ta fraza da smrt nastupa, kao da je, bože mi oprosti, smrt neki performer, stend-ap komičar ili pevač kao ministar pa da ima nastup?) Partija neka odluči kako hoće, ali iole ozbiljna država, pa čak i ova naša iole država, ne bi smela da se povodi za praznoverjem. To što ministar policije, nekada čak i tajno snimljen sa izvesnim Mišom Bananom i viđen u prisustvu izvesnog koferčeta (samo dva slučaja za koje je javnost saznala) sada negira ikakvu odgovornost, štaviše, zamera svom partijskom drugu što je zbog „Ribnikara“ podneo ostavku, ne bi smelo da ima bilo kakav uticaj. Možete misliti koliko tek prezire one evropske državne službenike koji su, da ne bi narušili ugled svojih partija i ministarstava, dobrovoljno odlazili sa pozicija samo zato što su prijavili krađu mobilnog a on zapao u kauč ili naplaćivali od države iznajmljivanje stana iako im je stalni boravak za kilometar bliži poslu od zakonom propisane razdaljine.
Posebno je bilo podlo što je na direktno pitanje o ostavci, odgovorio pitanjem „a ko je podneo ostavku kad je ubijen Đinđić?“. Zaboga, ako ništa drugo, a ono – kad je ubijen Đinđić je uvedeno vanredno stanje i tada se ne podnose ostavke, čak i kada bi neko hteo.
Očekivano podlo je i što Ministarstvo unutrašnjih poslova (digresija: znate li kako na znakovnom jeziku da sa dve šake pokažete „unutrašnji poslovi“? – mnogo je smešno), kao paraozbiljan argument navodi da je „ministar Dačić jasno i nedvosmisleno poručio da nema zaštićenih“. E, pa, ako je tako poručio, onda da se razilazimo, nema šta dalje da se tu gleda tim pre što je zagledanje „deo šire kampanje usmerene ka urušavanju poverenja građana u institucije države“.
Dakle, mi da se uzdržimo od pitanja i komentara u ono malo javnosti do koje još može da se dopre kako nas ne bi optužili da učestvujemo u zaveri u kojoj mi, a ne državni poslenici, urušavamo nepostojeći ugled državnih institucija?! Onda ništa, spalite ovaj tekst posle čitanja.
Srećom, proći će i ovi ne bogomdani dani ako se mi pitamo. A pitaćemo se.
Peščanik.net, 01.06.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Nadežda Milenković (see all)
- Zare ga još dava - 13/07/2026
- VARljivo leto - 06/07/2026
- Skup, a jeftin - 29/06/2026
