Schmitt ili Habermas

Šta se to dogodilo između 1999. i 2022. pa da Jürgen Habermas stubokom promeni svoje stavove? Jednostavan odgovor glasio bi: dogodio se Putin. Nešto složeniji odgovor bio bi: Putin u Ukrajini. Potpun odgovor glasio bi – Putin, s atomskom bombom u džepu, u Ukrajini. Čitalac, moj vršnjak, sigurno se seća tog čuvenog Habermasovog teksta o „specijalnoj operaciji“ Natoa protiv Srbije iz 1999. Habermas je taj tekst naslovio parafrazirajući notornog Carla Schmitta „Humanost i bestijalnost“.¹ Prizvavši Schmitta već u naslovu, Habermas tekst sklapa kao polemiku s njim. A čitavu tu intelektualnu konstrukciju podiže da bi opravdao bombardovanje Srbije. Ako se nekim čudom tog teksta i ne seća, čitalac sigurno nije zaboravio, na to nas ovde redovno podsećaju, da je Nato 1999. bombardovao Srbiju, bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, da bi od progona i uništenja zaštitio Albance na Kosovu.

Ove 2022. Habermas piše novi tekst i poziva na oprez. Zapad se ne sme neposredno umešati u rat u Ukrajini. Pored toga, Zapad se mora ponašati tako da ostavi prostor da Putin iz rata izađe neporažen. U ovom novom tekstu nema ni traga od Schmitta, možda i zato što je on napisan sasvim u šmitovskom duhu, pa nije bilo razloga za eksplicitnom referencom. Na to ćemo se vratiti. Dakle, novi tekst Habermas je naslovio „Zapadna dilema“, a samu dilemu je predstavio ovako: Zapad ima da bira između dva zla – poraza Ukrajine i eskalacije sukoba u Treći svetski rat. Poraz Ukrajine ne samo da bi bio „političko-moralni skandal“ – neobičan izbor reči, nimalo habermasovski, sasvim tabloidan – „već bi to bilo i u suprotnosti s interesima zapada“. Pored toga, „ruski rulet nastavio [bi se] u Gruziji, Moldaviji i ko zna gde sve ne“. S druge strane, pak, imamo rusku nuklearnu pretnju.

Što je dovoljan razlog da se traži kompromis koji „obema stranama daje časni uzmak“, tako da nijedna od njih ne bude „prinuđena da prihvati poraz“. Tako Habermas 2022. A 1999?

E, to je sasvim druga priča. Te 1999. Habermas piše da je došlo vreme da se konačno stavi tačka na Schmittovo shvatanje da bi „na međunarodnom lovištu, nezavisne nacionalne države trebalo… da se kreću po mogućstvu neometano, poštujući sopstvene interese i po svom nahođenju, zato što su sigurnost i opstanak kolektiva, sa stanovišta onih koji mu pripadaju, vrednosti o kojima se ne može pregovarati, i zato što, iz perspektive posmatrača, imperativi svrsishodnog samopotvrđivanja još uvek najbolje mogu da urede odnose između kolektivnih aktera“. Tačka se sastoji od realizacije politike ljudskih prava. U ime zaštite ljudskih prava, verovao je Habermas 1999, ne samo da se može narušiti suverenitet država, kao u slučaju ondašnje Jugoslavije i njenih ugroženih žitelja – kosovskih Albanaca, nego se i „međunarodno lovište“ mora preurediti u kosmopolitski zabran ljudskih prava.

Između „univerzalnosti prosvetiteljstva“ i „samovolje političke sile, koja neminovno ima poriv za kolektivnim samopotvrđivanjem jednog partikularnog kolektivnog bića“, ne samo što Habermas bez oklevanja bira prvo, nego na stranu „univerzalnosti prosvetiteljstva“ spremno postavlja i ondašnji Nato. Nato bombarduje Srbiju da bi zaštitio kosovske Albance od razornog nasilja koje nad njima sprovodi upravo sama njihova država.

Pored toga što opravdava Nato, Habermas istim argumentima sasvim izričito opravdava i prvo vojno angažovanje Nemačke posle 2. svetskog rata.

Ništa od te ratoborne Habermasove odlučnosti nije ostalo u 2022. Da li to znači da Ukrajincima nisu ugrožena ljudska prava i ne preti im smrtna opasnost kao onomad Albancima na Kosovu? Da li Putin u Ukrajini ne demonstrira „samovolju političke sile, koja neminovno ima poriv za kolektivnim samopotvrđivanjem jednog partikularnog kolektivnog bića“, a na štetu drugog kolektivnog bića (kad smo već kod kolektiva)? Naravno da ne. Habermas sve lepo vidi: i da je Putin zločinac i da Ukrajincima preti uništenje, ali za razliku od 1999, danas poziva na oprez. On pozdravlja odluku Zapada da se ne uključi neposredno u rat, jer se time izbegava eskalacija sukoba u Treći svetski rat. Šta nam to govori o Habermasu iz 1999?

Prvo, da je Habermas 1999. verovao u vojnu intervenciju Natoa ne samo zato što je ona mogla da se opravda zaštitom ljudskih prava kosovskih Albanaca, nego i zato što ta intervencija nije mogla da eskalira u Treći svetski rat naprosto zato što Srbija nije imala – na svu sreću – atomsku bombu.

Drugo, da je Habermasova vera u politiku ljudskih prava i na njoj izgrađene, po uzoru na ustavnu demokratiju, kosmopolitske zajednice održiva dok god neko ne posegne za atomskom bombom protiv tako zamišljenog sveta.

Treće sledi iz prvog i drugog – Habermasove ideje iz 1999. kada se gledaju iz 2022. pokazuju se kao bezvredne. Ismejan te 1999, Schmitt se trijumfalno vraća 2022. kao mnogo pouzdaniji tumač sveta od samoga Habermasa. A kao takvog vidi ga i vraća upravo Habermas.

Naravno, Habermas neće reći da se on promenio u protekle dve i po decenije. Raskol u sopstvenom razmišljanju on će predstaviti kao kolektivni raskol, kao generacijski jaz između onih u nemačkom društvu koji su preživeli 2. svetski rat i kasnijih tamošnjih generacija bez tog formativnog ratnog iskustva. Da stvari tako predstavi, naruku mu zaista idu i činjenice.

Istoga dana kada njegov tekst objavljuje Süddeutsche Zeitung, 28. aprila feministički magazin Emma u javnost pušta peticiju protiv odluke nemačke vlade da uveća budžet za vojsku i uputi ozbiljnu vojnu pomoć Ukrajini. Njihov argument glasi da se na taj način rat produžava i da će krv žrtava u njemu pasti i na nemačke ruke. Gotovo dva meseca pre ove peticije, s istim stavovima javno je izašao i inače izvrsni kolumnista Jakob Augstein. Nekoliko dana kasnije, 4. maja Die Zeit objavljuje jednu drugu peticiju: u njoj se kritikuje naivni pacifizam proglasa iz Emme i od nemačke vlade se traži još veća (vojna) podrška Ukrajini. Habermas će ovaj politički sukob protumačiti, da ponovim, kao generacijski. I još će reći da se mlađi potpisnici druge peticije pokazuju kao idealisti u odnosu na starije potpisnike prve. On će to i ilustrovati: mlađi traže da se Putin izvede pred sud zbog ratnih zločina. Ali, iskusni Habermas im objašnjava da to nije moguće, jer Putin to može da zaustavi u Savetu bezbednosti.

Tome će Habermas dodati i posebno zanimljivu priču o zrelim nacijama ili – kako ih je on nazvao – postnacijama (na primer nemačkoj) i nacijama u nastajanju (na primer ukrajinskoj) koje se zbog nepoklapanja faza u kojima su se našle jednostavno ne razumeju najbolje. Ovo je dakle posebno zanimljivo jer je upravo Habermas pisao o Nemačkoj kao naciji koja se mora ponovo izgraditi posle 2. svetskog rata, a onda je objasnio da i tri decenije posle ujedinjenja pred nemačkom nacijom stoji posao formiranja jedinstvene zajednice sa sveobuhvatnim kolektivnim identitetom (to zbog razlika u shvatanju uloge Nemačke u 2. svetskom ratu između žitelja bivše Zapadne [BRD] i bivše Istočne Nemačke [DDR]). Kako god, na sve to će još nadovezati i priču o zapadnim Evropljanima koji svi dele „postherojski mentalitet“, te su manje hrabri od Ukrajinaca motivisanih da naprave svoju naciju.

Šta bi na ovaj Habermasov argument iz 2022. odgovorio Habermas iz 1999? Verovatno nešto slično onome što je – pomalo neočekivano – nedavno napisao Slavoj Žižek. Na Žižeka se, eto zgodne veze, Habermas pozvao kada je pisao 1999. Ali je na njega zaboravio 2022. Što je u stvari šteta. Jer, Žižek bi ga podsetio na „univerzalnost prosvetiteljstva“, što je dovoljno da se pokaže da su Habermasovi stavovi iz 2022. neodrživi, barem unutar njegovog sopstvenog svetonazora, ako i dalje važe oni iz 1999. A ako ne važe, onda dilema iz naslova naprosto ne stoji, jer će ispasti da je oduvek bio samo Schmitt, makar i pod imenom Habermas. Što bi bila tragična spoznaja, ne samo za Habermasa.

Peščanik.net, 31.05.2022.

Srodni linkovi:

Adam Tooze: Zeitenwende – Habermas o krizi nemačkog identiteta

Jürgen Habermas – Zapadna dilema

Vladimir Gligorov – Eh taj Zapad

1. Jirgen Habermas, „Humanost i bestijalnost. Rat na granici između prava i morala“, prevela Jelena Kaspers, Reč br. 55 (1999), str. 91-96.