Serije naše nasušne

Oj vojvodo šubaru nakrivi
Ima tvojih još četnika živi.
Stara pesma

Ne, neće ovo biti o seriji Ravna gora, jer smo već na samom početku odustali od gledanja – ugasili smo televizor jer ne ide nikako.

Teško da bismo i počinjali da nas nije prenuo telefonom dragi glas kolege, inače simpatičnog čoveka. Zar ne vidite kako pobeđujemo, kao da je došlo neko novo vreme – kod njega niste sigurni kada se šali kada pak ozbiljno govori. Već u prvim sekvencama smo sredili ne samo Hitlera nego i prvog lorda Admiraliteta V. Čerčila. On nas je navodno ukopao i u crno zavio. Nije nas razumeo i to godinama slušamo kako ga kunu da bude proklet kad „leže i kad ustaje“, kao ono rabini nesrećnog B. Spinozu. Ove propagandne serije nikako da izađu iz klišea, i to je u poetici serija stajaće mesto, i traje decenijama. Ovih dana vojvoda Toma N. govori kako smo uvek bili  „na ravnoj strani“ i to među pobednicima, i što se vojvode Tome N. tiče to je uglavnom tačno, ali s narodima je drugačije: bezmalo polovina Francuza je bila do kraja uz maršala F. Petena – i tako dalje. Mi smo onu pesmicu – uzeta je za moto ovde – čuli još pre dvadesetak godina ispred hotela Mažestik kada se osnivao neki SČP sa Šešeljem i V. Draškovićem uz masu pesnika i popova. Tvorci serija – posebno političkih – imaju danas ulogu starih guslara. To vam je i u ovoj seriji i u onoj recimo o Sulejmanu Veličanstvenom. Tu činjenice nikog ne obavezuju, važno je da bude šareno i skupo plaćeno. Glamurozno – ne volimo tu reč koju su i Francuzima podmetnuli kasno – i uglavnom dosadno. Čak su i stari guslari imali predaha i trenutaka iskrenosti da svojim slušaocima kažu da su preterivali, kao neku vrstu izvinjenja:

Od nas pesma a od boga zdravlje.
Nas lagali mi polagujemo.

U serijama toga nema nikad i sve teče prema zakonima „poetike“ koja je sama suština njihova – i oduvek je tako bilo jer to „narod voli“.

Nas muči ovde prvi lord Admiraliteta Vinston Čerčil, na čiju glavu idu psovke i dok je bio živ i sada kada već decenijama počiva u katedrali sv. Pavla u Londonu. Niko da se zapita – nismo čuli ni istoričare – ko je bio čovek koga ćemo do sudnjeg dana mrzeti. Niko da zaviri u njegove memoare za koje je dobio Nobelovu nagradu – mnogo je to: pet debelih tomova – i da vidi šta se to dogodilo 1941. Tada se desilo nešto što veliki istoričari znaju, pravo čudo – zapadne demokratije i velika komunistička Rusija su se ujedinile i uspele da slome Hitlera, mada je vođa Rajha u Parizu sa Trijumfalne kapije zahtevao od Evrope da klekne pred njim. Taj V. Čerčil je – ostavimo na stranu viski i ostalo – bio heroj koji je i nama poručio nakon 27. marta da krenemo u borbu protiv fašizma. Poslao je čak sina jedinca Randolfa da se pridruži antifašistima, pa neka su i komunisti Titovi. U normalnim zemljama to znaju i deca već u osnovnoj školi – mi teramo cirkus sa serijama i govorimo kako nas je Čerčil uništio, jer da nije bilo njega mi bismo uz kneza P. Karađorđevića srećno prošli. Mi smo tada imali i patrijarha Gavrila Dožića koji je sa balkona crkvenoga dvora poručivao da se ne klekne „pred hitlerovskom nemani“. A sadašnji nam patrijarh poručuje da je Evropa ništa – sadašnja EU koja se temelji na antifašističkim temeljima – i da nam je bolje da ostanemo tu gde smo. Nema smisla o tome više govoriti, jer serije su praznik u svakoj kući i zavetni dan, a to se ne sme propustiti.

Govori vojvoda Toma – i onako i ovako – zvona zvone da uši probiju, a patrijarh govori.

Setili smo se jedne ljupke anegdote koju su svojevremeno pominjale ruske i evropske novine – o B. N. Jeljcinu koga ovde niko ne voli.

Vratio se Jeljcin posle dužeg izbivanja u Kremlj i seo za sto da vodi državne poslove velike zemlje. Odjednom su počeli da se tresu zidovi kabineta i da stolovi igraju, buka nesnosna. Upaničeni šef države je izleteo na hodnik i počeo da viče – Časovoj! Dozivao je obezbeđenje. Brzo je pritrčao pukovnik i umirivao predsednika, nije to ništa, zvona zvone. Pukovnik ponavlja – Ništa to nije, to je Agitprop – Kakav sad Agitprop, zar nisam ukazom ukinuo tu ustanovu – Da, mi jesmo – odgovara pukovnik – ali oni u crkvi nisu ukinuli.

I kod nas zvone zvona, a mi gledamo serije i to u nastavcima, a dokle će u Srbiji to da traje niko ne zna – serije su ritual, one su nasušne kao hleb svakdanji.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 14.11.2013.