- Peščanik - https://pescanik.net -

Severna Srbija

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Računam, NIN su ozbiljne novine, takvi su valjda i ljudi kojima ustupa svoje stranice. Zato intervju sa Nebojšom Katićem, konsultantom iz Londona, šta god da su razlozi za njegovo objavljivanje, ne treba da bude ignorisan.

Ono što u njemu najpre privlači pažnju jeste to da se Katić otvoreno izjašava kao pristalica teorije zavere. Teoretičara zavere inače u Srbiji ima tušta i tma, ali se gotovo niko od njih ne usuđuje da se tako i javno deklariše. Katić, međutim, kaže: „Za razliku od prosvećenijih srpskih intelektualaca, ja sam, priznajem, pristalica teorija zavere. Srbija je tu gde jeste zato što su joj stranci zdušno pomagali da se baš tu nađe. Naravno, krivica je pre svega na domaćoj eliti.“

Ko su zaverenici, kako strani tako i domaći (izdajnici, plaćenici!), kad je zavera počela, pre pet, 10, 15 godina, ili možda još ranije, u čemu se ona najbolje očituje.., samo su neka od pitanja koja prosto naviru. Optužba, ili teza, kako hoćete, suviše je ozbiljna da bi se preko nje tek tako prešlo. Nažalost – prešlo se.

Ipak, idemo dalje, kaže Katić: „Ključni elementi neoliberalizma su pre svega privatizacija svega postojećeg, liberalizacija robnih i kapitalnih tokova i nemešanje države u privredne procese. Srbija je radila upravo tako…“

Privatizacija svega postojećeg u Srbiji? Gde u državnom sektoru radi 800.000 ljudi, gde se u vlasništvu države nalazi preko 3.000 preduzeća i gde državna privredna društva ozbiljno prete da unište i državu i društvo?

O kakvoj liberalizaciji robnih i kapitalnih tokova može biti reč u zemlji u kojoj caruju monopoli i privilegije, a birokratske prepreke za privrednike i investitore gotovo da su nesavladive?

Kakvo nemešanje države u privredne procese kad država kontroliše najmanje dve trećine bruto domaćeg proizvoda, kada se svake godine upravo na ono što kao rešenje predlaže Katić – „identifikovanje i podsticanje dobrih domaćih preduzeća“ – troše milijarde evra; ulupan je tako, između ostalog, i čitav jedan Nacionalni investicioni plan?

O tome da je sudstvo pod teškom dominacijom izvršne vlasti da i ne govorimo.

Očigledno, Katić je dobrano posvađan sa elementarnim činjenicama. Ipak, mene je, priznajem, posebno impresionirao njegov predlog šta bi u današnjoj situaciji trebalo da uradi Vlada Srbije. „Potrebne su neprekidne kampanje, pa i grubi pritisci da se kupuje domaće ili letuje u Srbiji, na primer“, kaže Katić.

Pokušao sam da zamislim kako bi to izgledalo. Najpre – kampanje. Da li bi one bile plaćene. Da li bi bili plaćeni ljudi koji bi radili te TV i radio spotove, novinske oglase itd, odnosno da li bi medijima bilo plaćeno da objavljuju te reklame? Ako bi – zar to nije novo opterećenje za ionako prenapregnut budžet? Ako ne bi – da li bi bilo u redu da toliki broj ljudi svoje vreme i energiju troši džabe. Doduše, sila Boga ne moli, pa nije teško zamisliti da se to na kraju i realizuje.

Još su zanimljiviji – „grubi pritisci“. Kako bi tek to izgledalo? Da li bi Skupština donela neki zakon koji bi propisivao koliko prodavnice smeju da drže domaće, a koliko strane robe? Ili, ni to nije nezamislivo, kad izađete iz samoposluge čeka vas uniformisano lice i tražu kesu na uvid. Višak nepodobne robe na licu mesta se pleni.

Ili, uđete u turističku agenciju, a tamo na aranžmanima za inostranstvo piše: letovanje je opasno po zdravlje (budžeta). A ako, uprkos riziku, uplatite Grčku, na vratima agencije čeka vas policajac i uzima podatke: br. LK, ime oca i poreklo majke, adresa stanovanja, razlog putovanja sa toplom preporukom da još jedanput razmislite. Inače će vam oduzeti pasoš.

Karikiram? Ni izbliza. Ovaj naoko „sitan detalj“ iz Katićeve reformske agende samo je vrh ledenog brega; on samo plastično pokazuje šta se krije ispod površine.

Mada, u stvari, možda Katićev predlog i nije tako nerealan. Jer, kaže on dalje, za njegovu realizaciju potreban je samo – „vrhunski kadar“. Pretpostavljam, bez imalo malicioznosti, da bi sam Katić bio jedan takav kadar. Ko su, i gde su ostali? Takvo pitanje, međutim, nije bilo postavljeno, pa nije bilo ni odgovora. Profesionalno, mogu da razumem Katićevog sagovornika, dragog kolegu Milana Ćulibrka – da su postavljena sva samonametajuća potpitanja, razgovor bi se otegao u nedogled – ali cenim i da bi baš bilo zanimljivo to čuti. Jer, ako takvih ljudi u Srbiji nema, džaba cela priča; a ako ih, pak, ima, na sunce s njima, Boga mu.

Blog Mijata Lakićevića, 18.01.2015.

Peščanik.net, 20.01.2015.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)