Skica kolektiva

Hajde da zajedno nacrtamo jednu mrežu. Nazovimo je mrežom saučesnika. Mrežu ćemo crtati oko događaja od subote uveče. Jeste, oko notorne konferencije za novinare Vučića i Vulina i neme Brnabić. Dobro, Brnabić je progovorila već sledeće veče, sve isto što i Vučić i Vulin. Ali nije to sad bitno. Ona je već odavno deo mreže. Dakle, imamo njih troje, kao prve očice u mreži. Na njih ćemo dodavati sledeće petlje.

Na konferenciju su došli novinari i snimatelji. Bilo ih je najmanje 13 parova, ako računamo samo televizije što su direktno prenosile konferenciju i posle upozorenja da se sklone deca. Dakle, pored ovih troje, još njih najmanje 26 bilo je u sali i nisu spakovali mikrofone i isključili kamere kada je Vulin upozorio – sklanjajte decu. To „sklanjajte decu“ uopšte se nije odnosilo na decu. To je bila šifra, najava, da sledi najuzbudljiviji/najgnusniji deo konferencije.

Svih 26, recimo da ih je bilo toliko, a znamo, bilo ih je više, medijskih radnika je tačno znalo šta sledi posle tobože roditeljskog upozorenja, i ostali su u sali da i dalje kao rade svoj posao. Sa tri, mreža je tako porasla do 29 očica. Na tih 29 treba dodati još 13 glavnih urednika TV stanica uključenih u direktan prenos pada u varvarstvo. Došli smo do 42. Ispod svakog glavnog urednika morao je biti barem još jedan urednik zadužen baš za informativni program – 55.

Znamo, 13 televizija prekinulo je svoje programe da bi prikazale uživo konferenciju. To znači da su u njihovim sedištima/studijama sedeli tehničari, novinari, urednici, zaduženi za program po redovnoj satnici date televizije. Recimo da je bilo barem 3 takve osobe u svakoj TV stanici. I nijedna nije rekla – ne dam da mi se neko meša u posao i prekida program ogavnim glupostima Vučića i Vulina. Sve zajedno, njih 39. Sa onih pobrojanih 55, dolazimo do 94.

Do sad je bilo jednostavno. Na 94 se mogu dodati novinari i redakcije dnevnih novina što su sutradan, u nedelju, jedva dočekali da ponove sve isto što su dan ranije uradile njihove televizijske kolege. Tako dolazimo na preko 100. Ne bismo pogrešili ako bismo rekli – najmanje 150. Nadalje će međutim ići teže, ali neće biti nemoguće zamisliti ko sve još čini mrežu. Jedan broj tužilaca, svakako svi oni koji tobože rade na utvrđivanju činjenica u vezi sa zločinima o kojima je bilo reči na konferenciji.

Ako su pristali na to da se materijal iz istrage predstavi na nedozvoljen način žiteljima Srbije, to ih čini delovima mreže. Ako nisu pristali, ali se nisu ni pobunili, to ih opet čini delovima mreže. Zatim, policajci koji su materijal iz istrage dali osobama koje sa istragom ne bi smele imati nikakve veze. Pod pretpostavkom da taj materijal nisu dali tužioci. Zatim sudije koje su eksplicitno ili implicitno pristale da se gonjenje kriminalaca pretvori u pučku zabavu za Vučića i Vulina.

Možemo samo nagađati o brojevima, ali opet – ne bismo pogrešili ako bismo rekli da broj sad uveliko ide preko 200. Nadalje, mrežu čine i funkcioneri i članovi Vučićeve stranke. Konačno, po obodu mreže, tankim nitima vezani za središnje očice, nalaze se žitelji Srbije koji su u subotu odgledali konferenciju do kraja. Možemo se samo nadati da ih nije bilo previše. Kada se sve to poređa, koliko je ljudi u mreži? Više stotina, više hiljada, više desetina hiljada, više stotina hiljada…

Zašto je to uopšte važno, koliko ih je bilo? Razlog je jednostavan. Kada jednom sve ovo prođe, a proći će, za pad ispod civilizacijskog praga nećemo moći da kažemo – sve nam je to Vučić uradio. Jer, nije. To mi samima sebi radimo, pristali smo na to. Razlozi za pristanak mogu biti razni. Većina će možda reći – egzistencijalno smo ucenjeni. Ali, onda bi se morao dati precizan opis ucene – kako smo to tačno ucenjeni?

Ali, svrha crtanja mreže nije bila samo to da se prebrojimo. Mreža nam pokazuje kako izgleda ovde omrznuta – kolektivna odgovornost. Vučić je svakako kriv za niz konkretnih zloupotreba. Odgovornost nije isto što i krivica. Krivica se može sankcionisati a krivac sudski goniti. Odgovornost nije stvar suda. Ona je deo objašnjenja. Kada se pitamo kako smo ovako pali kao zajednica, a pad je, videli smo to u subotu, dubok, odgovornost je središnji deo odgovora.

Kao i malopre pomenuta ucena. S jedne strane, ucena bi mogla biti tako velika da naprosto ne bi imalo smisla govoriti o odgovornosti. Ili bi se mogla pokazati samo kao privid ucene, kao izgovor za olako dati pristanak. Zato je važna skica mreže i svake očice u njoj – kod svake imamo s jedne strane pretnju, s druge strane slobodnu volju. I onda se gleda šta preteže. To bi trebalo pitati urednike i novinare iz subotnje mreže – šta ste izmerili?

A može se i sve zaboraviti, kao što smo iz pamćenja bez mnogo oklevanja izbrisali sećanje na devedesete.

Peščanik.net, 09.03.2021.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Estetika malja