Slobodni izbori i sloboda za uzbunjivača

Gledam kako prirodne katastrofe ovih dana odnose čitave plaže, prevrću brodove, potapaju gradove i prave ogromnu štetu. Prirodne stihije se mogu predvideti, ali se retko mogu sprečiti. Kada se dešavaju nepogode u društvenom polju, koje stvara ljudska volja, ponajviše onih ljudi koji su u društvu najuticajniji, primetila sam da se one često izjednačavaju sa prirodnim nezgodama. Spoljašnji posmatrači, mislim na predstavnike Evropske unije zadužene da analiziraju i komentarišu situaciju u Srbiji, već godinama de-subjektivizuju uništavanje institucija u Srbiji, kao da je takvo stanje nekakva prirodna stvar, bez delovanja ljudi i bez potrebe njihovog imenovanja. Čujem kako prozivaju Orbana, Erdogana, Kačinskog i još neke lidere u zemljama takozvane iliberalne demokratije, zapravo autokrate, ali ih ne čujem da kažu kako u takve lidere spada i Aleksandar Vučić.

Slušam Tanju Fajon, tu je u Beogradu, inače poslanicu Evropskog parlamenta zaduženu za Srbiju, kako govori o svojoj posvećenosti procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji, upozoravajući pri tom da se na tom putu zemlja „suočava sa problemima u pogledu nivoa demokratije, slobode medija i vladavine prava“. Ko poimence svojom političkom voljom proizvodi te probleme i taj nivo demokratije, ostaje nejasno. EU posrednici veruju da se problematični izborni uslovi mogu popraviti, pa ako ne mogu da budu baš demokratski, onda neka se bar odigra predstava u kojoj su oni prihvatljivi. Popravke promašuju stvarnu situaciju, jer se u Srbiji ne radi o popravkama izborne demokratije (mada načelno ona može da se unapređuje), već o tome da ona tek treba da se iznova uspostavi. Demokratija u Srbiji je ukinuta, ostale su samo neke oaze slobode, i to zahvaljući Evropskoj uniji od koje Srbija u velikoj meri zavisi. Ko je ukinuo slobodne izbore niko od uvaženih posrednika ne pita, niti pita vladara Srbije da li će ih vratiti u Srbiju. Njegovi ljudi, odnosno egzekutori demokratije, sede za istim stolom sa evropskim posrednicima i raspravljaju o „popravljanju izbornih uslova“, a niko da te egzekutore demokratije upita zašto su ukinuli slobodne izbore, kada se zna da je Srbija praktikovala izbornu demokratiju tokom svih izbora koji su se održavali posle pada Miloševića.¹ Stiče se utisak da evropski posrednici taj „problem“ ne pripisuju svojim sagovornicima iz vlasti, nego sa njima, protivnicima demokratije, vode „popravljačke razgovore“ i epohalno promašuju glavnu temu.

Tanja Fajon je dobronamerna i kaže kako Srbiju doživljava kao ravnopravnu članicu EU i deo evropske porodice, a da brzina rešavanja problema („nivo demokratije, sloboda medija i vladavina prava“) i napredak ka glavnom cilju – pristupanje Srbije Evropskoj uniji, zavisi od posvećenosti vlasti Srbije tome da te probleme reši. Tu mi staje knedla u grlu. Vlast u Srbiji ne da nije posvećena rešavanju tih problema, nego ih stvara tako što gotovo svaki santimetar društva i države osvaja za sebe i lične interese. Zato joj demokratija, slobodni mediji i vladavine prava samo smetaju. Pretpostavljam da dobronamerna Tanja Fajon zna situaciju, ali i ona mora da igra već dosadnu društvenu igru koja se zove „Vučić rešava pitanje Kosova“, od koje zapravo nema ništa, ali se njenom glavnom akteru još uvek podilazi za svaki slučaj.

Prisećam se da su tokom devedesetih uticajne ličnosti iz Evrope dolazile kod Miloševića da traže da pusti na slobodu uhapšenog Vuka Draškovića. Tada je u Srbiju došla velika humanistkinja Daniel Miteran, bivša žena predsednika Francuske, s ciljem da izdejstvuje slobodu za Draškovića, a isto je učinio i Dejvid Oven, pregovarač za rešavanje ratne krize u BiH. Kako se to sada zaboravlja? Poslanicima EU parlamenta i posrednicima oko izbornih uslova, koji danima sede sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem zaduženim da ispred vlasti vodi dijalog o demokratskim izbornim uslovima – ni na pamet ne pada da traže slobodu i puštanje iz kućnog pritvora Aleksandra Obradovića, našeg uzbunjivača i heroja, koji je izašao u javnost i ukazao na zloupotrebe vlasti koje čini upravo čovek s kojim evropski predstavnici pregovaraju o demokratskim izborima. Apsurdne li situacije! Baš šef vladine delegacije za slobodne izborne uslove javno je prozvan da je upleten u zloupotrebu vlasti radi sticanja novčanih sredstava i otimanja javne (državne) svojine građana. Ako bi Tanja Fajon i ostali poslanici EU zahtevali slobodu za uzbunjivača, time bi gurnuli u stranu prazne razgovore sa Stefanovićem i Đukanovićem i suočili ih sa njima samima. Time bi i evropski pregovarači izašli iz svojih birokratskih uloga i stekli kredibilitet da organizuju stvarne pregovore o uspostavljanju demokratije u Srbiji.

Zahtevom da se Aleksandar Obradović pusti iz pritvora naterali bi vlast da prizna da u kućnom pritvoru drži nevinog čoveka, protiv koga su iz „ne sasvim slobodnih medija“ izbacivali salve uvreda i grozomorne izmišljotine. Sramota me je da gledam evropske pregovarače kako sa predstavnicima naše vlasti ulaze u Skupštinu Srbije da bi vodili dijalog o izbornim uslovima, a da ne zatraže slobodu za Aleksandra Obradovića. Ne može se pregovarati o slobodnim izborima, a da čovek, koji u naše zapušteno društvo vraća elementarni moral, sedi iza brave. A ti koji ga tamo drže i koji su uhvaćeni u teškim zloupotrebama vlasti pregovaraju o demokratiji! Ne može tako, čak ni kao tragična komedija.

Peščanik.net, 15.11.2019.

KRUŠIK

1. Videti opširno o procesu uspostavljanja izborne demokratije posle 5. oktobra u knjizi Nebojše Vladisavljevića „Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra“, Arhipelag 2019.