Slomimo kaveze

Naslov nije politička metafora. Ne referiše na represivne autokratske ili totalitarne režime. Na prvi pogled nema veze ni s Weberovim gvozdenim kavezom kapitalizma. Ne upućuje na tekuću političku i društvenu situaciju u zemlji. Nije reč o izbornom borbenom pokliču da se svrgne Vučićev režim pod kojim kao u (političkom) kavezu žive žitelji Srbije. Nije ni sindikalni poziv da se popravi položaj radnika u zemlji. Reč je o kavezima za kokoške.

Poziv iz naslova treba dakle čitati doslovno: slomimo kaveze i oslobodimo kokoške. U toku je potpisivanje peticije za oslobođenje kokošaka. Život kokošaka u Srbiji više je nego težak. Nepodnošljiv je. Dobri ljudi su se organizovali da pomognu kokoškama. Podsticaj je stigao iz takozvanog belog sveta – oslobođenje kokošaka traži globalni Savez Raširena krila. (Dobro, traži ga i administracija EU, ali to bi kod nas moglo značiti lošu karmu za kokoške, pa zato u zagradi.)

Da bi se olakšao život kokoškama, moraju se promeniti uslovi rada (kokošaka) u industriji jaja. Ti uslovi su sramni. Kokoške nosilje smeštaju se u kaveze – njih četiri do šest u jedan kavez. U tom kavezu one nemaju mesta da se pomere niti da rašire krila. Tako nepomične, drže ih u kavezima par godina.

Jedino mogu da jedu i da nose jaja. Da bi se jaja otkotrljala tamo gde treba (na neku pokretnu traku), kavezi su nagnuti. Nagnuta žičana rešetka na kojoj kokoške stoje povređuje im noge. Čak 95 odsto jaja u Srbiji stiže iz takvih kaveza. To znači da je sasvim verovatno da je svako (šareno) jaje koje ćete pojesti ovih dana stiglo iz jednog takvog kaveza. Kavezi s kokoškama naslagani su jedni na druge u halama bez dnevnog svetla. Olakšajmo život kokoškama: za njih se, kao i za ljude, tvrdi da su božja stvorenja.

Potpišimo peticiju i prisilimo vlast da ih oslobodi. Jer, kokoške (baš kao i domaći radnici) mogu raditi, to jest nositi jaja i u drugačijim, humanijim (ako se to tako kaže) uslovima. One se mogu držati izvan kaveza, istina i dalje u halama, ali na podu i s dnevnim svetlom. Još bolje bi bilo ako se nađu u organskom uzgoju ili slobodnom uzgoju. Tada bi imale i pristup dvorištu, mogle bi da šetaju, prave gnezdo i ponašaju se u skladu sa svojom prirodom.

Naravno, ni u tom slučaju ne bi sve bilo savršeno: i tada bi se zbog jaja ubijali muški pilići, a svaka koka bi posle dve godine završila u klanici. Inače, živela bi pet do deset godina. Ali, sve i ako joj se daje da živi samo dve godine, neka budu to godine života u slobodi. One nama jaja, mi njima slobodu – to bi bila pogodba. Kad već nismo u stanju da oslobodimo sebe, oslobodimo kokoške. Neka barem neko u ovoj zemlji živi dostojanstveno, makar i nakratko. Potpišite peticiju, slomite kavez.

Peščanik.net, 22.04.2022.