Slučaj radnice kompanije Jura

Otpuštanje Violete Petrović, radnice kompanije Jura izazvalo je vrlo negativne reakcije javnosti. Reč je, da podsetimo, o već poznatom „slučaju“. Krajem prošle godine mediji su detaljno izveštavali o radnici oboleloj od raka koja je usred bolovanja dobila otkaz. Posle pritiska javnosti, firma je povukla rešenje i Violeti radni odnos produžila za još šest meseci. Ali, ovih dana, kada je taj rok istekao – i nakon u međuvremenu uspešne operacije i bar za sada, a nadamo se zauvek, uspešnog oporavka – Violeta Petrović je dobila obaveštenje da ugovor o radu neće biti produžen. (Re)akcija je ovog puta dobila i šire društvene dimenzije, jer je niški Udruženi pokret slobodnih stanara (UPSS – koji se proslavio borbom sa gradskom toplanom, koju je, uzgred, izgleda dobio) državnim i gradskim organima poslao „otvoreno pismo“ sa zahtevom da se zlosrećnoj radnici „pod hitno“ pomogne, o čemu će kasnije još biti reči.

Nezadovoljstvo je usmereno pre svega i najviše na samu „Juru“, što se videlo i po tome da su mediji prvo od njenog rukovodstva tražili objašnjenje za donetu odluku. Zanimljiv je, a i poučan – ko je hteo da nauči – taj razgovor sa direktorom firme. Nam Đin Čoi, tako je izgledalo, gotovo da nije razumeo pitanja. Ako on po zakonu ima pravo da nekom radniku da otkaz – u čemu je problem. „Kompanija vrši evaluaciju svojih radnika i odlučili smo da u konkretnom slučaju njoj ne produžimo ugovor posle dve godine, na šta kao kompanija imamo apsolutno pravo“, rekao je Čoi. Na pitanje zašto fabrika nije pomogla bolesnoj radnici, odgovorio je: „Zašto mi moramo da damo novac za to… mi imamo 7.000 zaposlenih i ne možemo da pomažemo svakome od njih, a svako bi to mogao da traži“. Na kraju je prvi čovek Jure rekao: „Plaćamo za porez ovoj državi veoma mnogo, mi smo društveno odgovorna kompanija, dajemo donacije zdravstvenim ustanovama. Na taj način pomažemo.“

Zbilja, toga se niko nije setio. Mislimo na poreze. Dažbine na plate u Srbiji su vrlo visoke, oko dve trećine neto zarade. Jedan deo tih para ide u socijalne, drugi u fondove za nezaposlene, treći u zdravstvene. Dakle, država od privrede uzima pare – i to velike pare – da bi pomogla onima koji se nađu u nevolji. To je jedan od osnovnih zadataka države.

Zašto bi taj posao radila preduzeća? Preduzeća nisu socijalne ustanove, njihov cilj je profit. Međutim, niko nakon ovog događaja nije otišao u gradske socijalne službe niti u bilo koju drugu ustanovu socijalnog staranja, da pita kako će i kada pomoći Violeti Petrović. U stvari, bilo je normalno, i u skladu sa zakonom, da neki socijalni radnik, koji baš za to prima platu, ode kod Violete i pita kakva joj je pomoć potrebna.

Već pomenuti UPSS je u takođe pomenutom pismu, pošto je Jura očigledno „ispoštovala“ sve pravne norme, pokušao da slučaju da širu dimenziju. Ustvrdio je da „moralna i pravna odgovornost pada na teret i savest zakonodavca i na teret i savest državnih institucija koje predlažu, donose i sprovode nehumane zakone i druge nehumane propise.“

To sa humanošću, međutim, u najmanju ruku nije tako jednostavno. Najpre, zašto je humano naređivati kompaniji koga će da zaposli? Ko bolje od poslodavca može da proceni kakav mu je radnik potreban na kom mestu u firmi. Drugo, zar je humano da neko (mlad i zdrav) ko hoće i može mnogo da uradi sedi kod kuće da bi se čuvalo radno mesto nekome ko je bolestan? Na kraju, zašto je humano nekoga ko je bolestan terati da radi? Zar nije mnogo humanije da se posveti lečenju i porodici – u Violetinom slučaju sinu jedincu – nego da mora da trči sa terapije na posao ili obrnuto, nemajući vremena za ono što je najvažnije?

U stvari, ovako dobijamo da svako radi tuđi posao: preduzeća postaju socijalne ustanove, država se bavi preduzetništvom, partije postaju zavodi za zapošljavanje i tako redom. Što dovodi do rasipanja resursa, neefikasnosti i, u krajnjoj liniji, do manjka humanosti i na individualnom i na društvenom nivou.

Paradoksalno, iako su na rečima protiv takvog stanja stvari, kad dođe „stani-pani“, najljući kritičari postaju njegovi faktički zagovornici. Da uzmemo kao primer ponovo UPSS. U već citiranom pismu (adresiranom najpre, naravno, na predsednika Republike, a onda i na Vladu i Skupštinu Srbije te na rukovodstvo grada Niša i kompanije „Jura“) traži se da se Violeti Petrović „bez odugovlačenja ponudi stalni radni odnos na radnom mestu koje je primereno njenim kvalifikacijama, radnom iskustvu i zdravstvenom stanju.“

Zamislimo ovu situaciju: rukovodstvo Niša ne uspe da nađe posao Violeti Petrović; ne pođe to za rukom ni Narodnoj Skupštini, ni Vladi Srbije, pa tako taj problem dođe do Vučića. I on to na kraju reši. Da li je Vučić u tom slučaju dobrotvor ili diktator?

Peščanik.net, 05.06.2017.