Smrad u Beogradu

Badava nam industrijski miomirisi, osveživači prostora i dezodoransi koji menjaju strukturu skorelog znoja ispod balkanskih pazuha. Taj smrad, koji se probija sa svih strana nije moguće zaustaviti nikakvim sredstvima. Teško je priznati, ali Beograd smrdi na sopstveni leš.

U pokušaju da se nađe poreklo teškog zaudaranja, koje je danima ukotvljeno tačno na nivou otupelog čula mirisa, pojavile su se teorije prigodne za opravdavanje i prihvatanje svakog smrada. Proći će sigurno. Kako je došao tako će otići, ništa ne traje večno!

Po jednoj stručnoj zamisli, to što smrdi – smrdi jebi ga, i šta mu možeš. Da smrada nema, mirisi bi nas dotukli. „Cvijeće miriše, ostavljaš ga grobom, zadnjica ti kandi, vučeš je za sobom“ (crnohumorni epitaf nepoznatog kamenoresca).

Po još jednoj, teški zadah nastaje iz nesazrele koncentracije štalskog đubreta, koje se isparava sa plodnih njiva. Samo lajna svuda oko nas mogu da održe ovdašnju zemljoradnju da se ne uguši u korovu.

Tu u okolini Beograda, pa i u samom gradu, nikle su mnoge divlje svinjske farme. Od njih je sigurno! Niko ne ume da zasmrdi oko sebe kako to znaju svinje. Osim Tenisovih, naravno.

Ni ta svinjska hipoteza ne bi morala da bude konačna, jer je nedokaziva. Smrdi i na svinje, i na crkotine, na trulež i na raspad. I na sve što se može zamisliti. Ali i na nešto jako poznato. Eksperti za granicu gde se mirisi dele na zanosne i odvratne, uvereni su u neprijateljsku invaziju fekalija na Beograd. To je grad širokog srca, prihvata sve i ne brani se.

Ima mnogo otvorenih septičkih jama, iskopane su svuda gde se živi i jede. Gde ima protoka, ta se supstanca slobodno uliva u reke iz cevi koje izbacuju konačne proizvode ljudskog vitalnog hedonizma u vodu. To je prirodni put kretanja materije, u vodi je sve i započelo.

Iz nekog zavoda je stiglo utešno saopštenje. Smrdeće još neko vreme, ali to ne ubija. Prestaće kad prođe leto. Kad padnu temperature, počnu jesenje kiše, naročito kad zaveje sneg. Ništa se ne menja, sve ostaje na svom mestu, ali zamrznuto.

Ipak je sve stvar ukusa: „Više volim rusko govno nego američku pitu!“ Kusturičina je apologija apetitu fanatičnog staljiniste, koji je zbog svoje gastronomske ideje zaglavio na Golom otoku. Smrdofilija je uvek imala i svoju zavodljivu panslovensku dimenziju i svoje lucidne tumače.

Daleko je Rusija. Bratska ljubav nema granica, ali nama naše bolje miriše.

Beograd je razorena metropola. Grad koji je izašao, isteran iz svoje istorije. Smrad koji ga pritiska, nije samo ono nepodnošljivo što nam prolazi kroz nazalne senzore i ostaje u sinusima. To zaudara mrtvo telo negdašnjeg velegrada i sve ono što ga je ubilo. Njemu su iskopali utrobu, pokidali nerve, unakazili sve po čemu je poznat. Sve to – pogubljenje drvoreda, mržnja i prezir prema Beograđanima, uništavanje mira i spokoja, blokiranje života – širi nesnosan smrad.

Inventar smradova je zamašan i ne može biti okončan na svinjama i štalskom gnojivu. Smrad do neba dolazi od vrste i njene elitne kaste, koja se čudom i nesrećnim slučajem zatekla na vrhu ovdašnje evolucije krivotvorenog homo sapiensa.

Smrdi kanalizacija od tri milijarde, koja će biti izgrađena u svakom selu. Medijska mrtvaja iz koje izranjaju praznoglavi mutanti i slave svog pobesnelog tvorca, smrdi svima osim vlasnicima tog zverinjaka.

Ne miriše dobro mračna afera sa Jingluk Šinavatrom, koja je postala sestra Srpkinja u logičnoj ideji o Srbiji kao azilu za ugledne i bogate kriminalce.

Zaudara nešto u narodnoj vojsci, čiji su oficiri iz kobri pesnicama tukli građane okupljene ispred tirjaninovog ureda. To je delegirani, neotklonjivi vonj ministra vojnog A. Vulina, koji je otrovnom silom čuvao svog vrhovnog od pojačanog oblika upišavajuće panike.

Iza njegovih dnevih dramatičnih, praznih izlaganja, koja nas godinama drže na granici između inventara najgorih psovki i nervnog rastrojstva, nešto se mnogo gadno oseća. To je teški zadah okupacije jedinog vremena koje nam je dato, i negacije rezigniranog uverenja da smo ipak slobodni građani. Svi smo se usmrdeli od pokoravanja.

Ne smrdi Beograd tek tako. Suviše je malo stajskog gnojiva, krmača i obilne materije koja obelažava zlatno doba, za sve ono što nam ulazi u nozdrve i mozgove.

Moj slučajni poznanik sa mirijevske tržnice, prodavac robe koju niko ne kupuje, uveren je da imam bar neki pijačni stav o zaudaru koji nas je pritisnuo. Smatra da je najvažniji deo odgovora već sadržan u njegovoj ozbiljnoj paraboličnoj nedoumici: Komšija, gušim se, nemam gde da se denem. Ova govna su mi sasvim oduzela dah.

Koja govna?

Znaš ti koja!

Peščanik.net, 14.08.2019.

Srodni link: Saša Ilić – Druga petoletka