- Peščanik - https://pescanik.net -

Smrdljiva basna

Foto: Predrag Trokicić

Marka Đurića nema, ali tapšači rade. Dužina aplauza se više ne meri, on je neprekidan. Šta god im predsednik kaže, čuje se pljesak. Sparno je! – ovacije. Biće kiše sto posto – delirijum. Niko ne može ponižavati Srbiju – kolektivni zanos. Za dve godine pretičemo Nemačku – trans bez kontrole.

Vladalac je nemaran prema obožavanju. Ne vidi sasvim dobro prikaze koje mu se ulaguju, mereći u svojim reptilskim mozgovima je li to dovoljno.

Nikad nije dovoljno!

Predsednik ne ustaje sa svog mesta, osim kad govori. Ne jede, ne pije vodu. Ne priča ni sa kim. Ne ide u toalet. Malu nuždu prezire, velika mu ne pada na pamet.

Svi koji ga vide kao boga, ne veruju da on ide tamo. Ma hajte, molim vas! Ne mogu da ga zamisle kako žuri, zatvara vrata, spušta dasku, skida gaće i obavlja nužnu radnju.

Ne, on to ne radi! To nije moguće niti zamislivo, takav bi prizor bio bogohulan. Iz njega ne izlazi ništa, ni dole ni gore, ni po sredini. Sve osim reči ume beskrajno da drži u sebi. Odvikao se od tih odvratnih stvari, shvatio je da mu takve mirisne senzacije ne gode, pada pred njima u svojim očima, pa ih se kloni godinama. Njegovi govori zamenjuju sve.

Čovek koga bilo koja viša sila primorava da potrči, i bude u neskladu sa slikom o nirvani pred kretanjem materije koja ga čini – lišen je poštovanja prema sebi.

Zbog toga su počeli da mu se dive. Zoran Babić je 2015. merio vreme, sve se nadajući da car negde ide peške. Ali, đavola! Punih 14 sati, dok je trajala nekakva sednica, taj čovek nije mrdnuo sa svog mesta. Ako je obavio tu nedostojnu radnju dok je čitao ekspoze, izlazi mu na isto. Ama nije, primetio bi Babić, u takvim telesnim iskustvima čovek menja grimase, pokazuje napor. Uzdahne, psuje tvorca koji ga je takvim napravio, ispusti olakšavajuće „uuuh“. A ovaj ništa, miran kao Buda, sve dok ne progovori.

Ja vam se divim i mentalno i fizički, rekao je Babić javno, priznajući da je računajući isto mereno vreme, on, Babić, lično trčao tamo, dva puta za veliku i četiri puta za malu stvar.

Divili su se i drugi, ali Babić je samo jedan. Njegova oda ušla je u političku istoriju Srbije na mala vrata.

Ta stvar sa tajnom sranja na vrhu, kasnije je upadljivo prećutkivana. Nema šta o tome da se priča. Kakav poseban čovek nam zapadnuo, tako je jednom prilikom, u užem krugu oduševljeno rekao Atlagić. To nije čovek, niti piša niti sere, lebac ti se ogadio!

Pre dva dana vladar je imao izlaganje u skupštini. Lično je rekao da ima četiri sata kako se nije pomerio s mesta. Još je veliki govor trajao oko pet sati, tačno da odletiš od Pariza do Havane! A iz klupa svaki čas neko poskakuje i trči negde. Poslaničke, ministarske prostate i creva nisu vam ni za k. Inkontinencija kod svake druge od ovih nafrakanih dama. Strpite se bar šest sati, toliko možete, pripretio je vlasnik svih organa.

Čuo se aplauz. Skoro svaka rečenica prekidana je oduševljenim pljeskom.

Ali niko nije smeo da mrdne.

Joj, mene seljačine, ko me natera da pijem pivo sa kornišonima, stiskao se Rističević.

I drugi predstavnici naroda su smirivali svoje urogenitalne i gastro traktove.

Aplaudirali su gospodaru koji je lako trpeo sve u sebi. Šta taj čovek jede? Pije li uopšte nešto? Malo preteruje s tim asketizmom, i od svih nas traži uzdržavanje. Nema hedonizma bez velikog praska! To je filozofija trpljenja. Dok se može, a onda stvar ide svojim tokom.

Jedan Dačićev je probao da šmugne usred suštine govora, dok je besednik jecao kako nas pritiskaju oko nečega, ali mu je redar nadomak blaženstva podviknuo: đeš ti?!

I mučenik se vratio, uvijajući se kao crv.

Ja više ne mogu – prosiktao je Martinović. Ovaj neće da stane!

Drži to u sebi, kao što držim ja, smirivao ga je Palma. A ne možeš ni da pomisliš šta sve držim.

Gde sad da odložim špricer iz bešike, šapnuo je Jovanov Bakarecu.

U flašu, kao i ja!

Predsednik je stigao na pola govora, i onako stasit bio je pouzdan za govornicom. Aplauzi su bili jaki, ali uzdržani.

U, jebem ti mene alava, pola odojka sam izio, žalio se Atlagić Kebari.

Oće to deda!

Ej, ljudi, ovde nešto gadno zaudara… viknuo je neko iz centra elite.

Na šta?

Šta misliš, na šta?!

Gde to, čuo se glas sa vrha sale.

Ne mere se dihat! – rekao je neko.

Gde se ne može disati? Auuuu!

Ovde. Tačno kod govornice! Na vrhu stvari!

Dajte aplauz, ljudi!

E vala ga je održao, svaka mu čast!

Peščanik.net, 25.06.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)