Smrt gospodina Goluže

Sećate li se novele Branimira Šćepanovića „Smrt gospodina Goluže“? Nije ni čudo ako se ne sećate, objavljena je zaista prilično davne 1977. godine. Malo kasnije (1982) Živko Nikolić je, po Šćepanovićevom scenariju, snimio istoimeni film, ali je meni, iako obožavam Nikolića, naročito „Beštije“, draža književna verzija.

Priča je zaista bizarna, nisu Šćepanovića uzalud zvali „pesnik apsurda“. Elem, u malo, zabačeno mesto, izvesno negde na Balkanu, dolazi nepoznati čovek sa namerom da u njemu izvrši samoubistvo. U stvari, on nije mislio da to zbilja uradi, nego je u jednom trenutku samo tako rekao da bi se otresao dosadnih i nepoverljivih varošana. Ali, ta njegova izjava je potpuno preokrenula situaciju. On odjednom postaje neobično popularan, lokalno stanovništvo se prosto utrkuje u izražavanju divljenja i poštovanja. To važi ne samo za muškarace, već i za žene, za njih zapravo naročito – što nam je u filmu dočarala lepa Savina Geršak – život mu postaje lep i bogat. Zahvaljujući žrtvi, na koju se navodno sprema, on stiče ugled i moć kakve nikakda nije imao.

Vreme, međutim, prolazi, a sa vremenom rastu očekivanja, koja prerastaju u pritisak na našeg junaka da ispuni dato obećanje. I on se našao pred problemom kako da ljudima čije je divljenje zadobio, objasni da je odustao od svog nauma. Dovijao se na razne načine, ali za te njegove pokušaje niko nije imao razumevanja. Naprotiv, nestrpljenje je raslo. Nazad prosto više nije imao kud. I, na kraju, tražeći do poslednjeg časa izlaz iz situacije u koju je sam sebe uvalio, gospodin Goluža se praktično slučajno oklizne i sa ograde mosta strmoglavi u bezdan ispod sebe.

Što bi rekao Lane Gutović, ne znam zašto sam vam sve ovo ispričao, ali mislim da ne šteti. A čim ne šteti, znači da koristi.

Peščanik.net, 04.11.2016.