SNS Kockica

Dečji kapilarni glasovi

Te davne 1974. godine, kada je emitovana pilot emisija obrazovne serije za decu „Kocka, kocka, kockica“ u produkciji Televizije Beograd, današnji predsednik Srbije imao je četiri godine, sadašnji gradonačelnik Beograda – dve, dok je aktuelni gradski menadžer bio u petoj godini života. Ono što ih je u tom trenutku najviše povezivalo, dok su sedeli ispred „kockastih tv ekrana“ i kopali noseve, učeći od simpatičnog voditelja i glumca Branka Milićevića, koji je tada još uvek bio samo Branko, kako se briše nos, bila je upravo ova obrazovna serija. Četrdesetak godina kasnije, nevolja je u tome što ovu trojicu odraslih ljudi, koji čitavo građanstvo vuku za nos, povezuje još uvek Kockica. Samo ovoga puta se ne radi o obrazovnoj seriji za decu, jer takve se više i ne snimaju, niti bi država uložila dinara u tako nešto. Reč je o onom, nekada simpatičnom mladom čoveku, koji je snimajući obrazovne emisije u beogradskim vrtićima postao zaštitni znak odrastanja više generacija. Naravno, radi se o glumcu Branku Milićeviću, koji se danas predstavlja kao Kockica, direktor je Pozorišta „Puž“ i jedan je od selebriti kandidata na listi Srpske napredne stranke „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd“. U ovoj novoj konstelaciji, ona trojica slinavih derana predstavljaju uzurpatore najvažnijih institucija sistema, dok je Kockica postao samo klovn u njihovim rukama, predizborni lutak koji iskače iz kutije, podeli deci bombone i karte za pozorište, izbaci neku naprednjačku parolu i odlazi dalje.

Jedan od ove trojice političara, po svedočenju Branka Milićevića Kockice, bio je jedan od klinaca iz vrtića u kome je snimljena jedna od epizoda ove obrazovne dečje serije. Bila je to emisija o glasu, artikulaciji glasa i njegovom prenošenju. Kao i obično, voditelj je demonstrirao razne eksperimente, a deca su postavljala pitanja. Na kraju su istraživali u kakvoj sredini se zvuk najbolje prenosi i ustanovili da je to najbolje u vodi. Svako od prisutne dece je izgarao od želje da zaroni glavu u korito sa vodom i oslušne zvuk koji je Milićević proizvodio udarajući čekićem u metalni disk uronjen u vodu. Deca su bila oduševljena, a budući predsednik među njima, možda najzadovoljniji. Svakako mu tada ništa nije bilo jasno, ali četrdesetak godina kasnije, tu konfuziju u glavi je artikulisao na način kako je jedino i mogao. Za njega je „glas“ bio samo „izborni glas“ a prenošenje glasa u stvari njegovo osvajanje ili još važnije, njegovo uzurpiranje tokom predizborne kampanje. Ideja da se Branko Milićević iskoristi kao generator sigurnih dečjih glasova mora da je bila njegova, jer ni Siniša Mali kao ni Goran Vesić toga nisu mogli da se sete. Oni su kao fanovi Kockice i predsednika oberučke prihvatili ideju i sproveli je u delo.

Tako je Branko Milićević Kockica postao provodnik SNS-a do glasova bivše dece, njegovih „tata-ta-tiraca“, danas odraslih ljudi čija deca su postala plen političkih prevaranata, koji bi se u nekoj dečjoj predstavi mogli prikazati kao lisac i mačak iz Pinokija koji idu unaokolo i prodaju maglu. Cilj totalne kampanje SNS-a je da upravo tu političku maglu preko dece proda roditeljima, pozivajući ih najpre na „besplatnu“ predstavu u Pozorištu „Puž“, da bi potom sa dasaka koje život znače agitovali za listu „AV – Zato što volimo Beograd“. To se upravo i dogodilo proteklih dana u vrtićima na Vračaru, gde su Vučićev mačak i lisac, odnosno Branko Milićević Kockica i gradski menadžer Goran Vesić, sproveli naprednjačku kampanju među decom. Time je gradska vlast ozbiljno narušila autonomiju obrazovnih i vaspitnih institucija u Beogradu, kršeći odredbe Deklaracije o pravima deteta koje se tiču zaštite deteta od zloupotrebe svake vrste, naročito političke, što se ovde zapravo i dogodilo.

Kako je došlo do toga da Branko Milićević postane deo ovakve prljave kampanje? Svakako je sve počelo sa nepristojnom ponudom koja je došla sa vrha. Vučić je kao ekspert za medijsku manipulaciju, s jedne strane, penzionere „pokrio“ aktiviranjem voditelja Živorada Nikolića i njegove emisije „Žikina šarenica“, čiji je transfer na televiziju Pink upravo u toku, dok je s druge strane Milićević trebalo da „pokrije“ predškolski uzrast, a preko njih dečje roditelje, koji su trenutno u punoj radnoj snazi. Iako je došlo do reakcija iz redova opozicije, gradski menadžer Goran Vesić je stao u odbranu ovakvog tipa kampanje, optužujući opoziciju za pokušaj „širenja laži kako bi se sprečilo da beogradska deca besplatno gledaju predstave“, kao i da se „dezavuiše gest jednog dobrog čoveka (Milićevića) koji je ceo život posvetio deci“. Takođe, naglasio je Vesić, oni koji kritikuju ovakvu kampanju „ne razumeju kada neko nešto poklanja, jer su naučili samo da otimaju“. Zbog toga je SNS organizovala miting podrške Milićeviću ispred Pozorišta „Puž“, čiji je on dugogodišnji direktor. Očigledno je opstanak na takvom mestu bio jedan od glavnih razloga za učestvovanje u kampanji, kao i privilegije koje će uslediti nakon uspešno završenih beogradskih izbora. A te privilegije nisu male, jer se takvim pojedincima otvaraju široke mogućnosti, kao i nesmetano finansiranje u uslovima katastrofalnog stanja u budžetu za kulturu. To čak ide dotle da ljudi koji su „ceo svoj život posvetili“ produkciji kulturnih sadržaja za decu dolaze do tačke kada na najgrublji mogući način zloupotrebljavaju istu tu decu u političke svrhe. Slučaj Branka Milićevića Kockice, koga je njegov „tata-ta-tirac“ povukao za nos i upregao u kola naprednjačke kampanje, govori upravo o tome.

Kada su Branka Milićevića novinari pitali zašto se prihvatio takve uloge, on je odgovorio da su mu obećali ponovno repriziranje „Kockice“ na RTS-u. To je, naravno, samo vrh ledenog brega u privilegijama koje su obećane. Isto tako, Milićević pokazuje odsustvo svake odgovornosti, jer se na mitingu podrške, koji mu je organizovala Vučićeva stranka, pojavio kao zbunjeni „tata-ta-tirac“, rekavši da ne bi da komentariše „svoju nevolju kao i nevolju nekih drugara“, svakako misleći na prvog čoveka na listi, dr Zorana Radojičića, koji je sebe, posle napisa Krika o manipulacijama imovinskom kartom, video kao Jozefa K. Niko od njih, kao ni Aleksandar Vučić, ne misli da je uradio bilo šta loše i veruje da biva prozivan samo „zbog toga što voli Beograd“. Istina je, međutim, u tome da su u jednom trenutku prestali da budu profesionalci u svojoj struci i postali političari, podredivši svoj ugled i struku svom političkom lideru. Za sve to vreme, isti taj lider nas sa „kockastog ekrana“ podučava o marljivosti, demokratiji i otimanju glasova, čak i preko dece.

Peščanik.net, 19.02.2018.