Žalio mi se nedavno jedan kolega da za 14 godina vladavine naprednjaka nije dobio nijedan poziv za gostovanje u nekoj biblioteci ili kulturnom centru, pa čak ni poziv da napiše neki prilog za domaći časopis. I to sve donedavno, kada mu je stigao prvi poziv iz uglednog Senta, ali sa vrlo specifičnim zahtevom. Naime, trebalo je da napiše tekst o konjima, i to onim rasnim književnim atima, kao recimo o Šarcu Marka Kraljevića, ili staroj bedeviji Đurđa Senkovića, ili đogu Strahinića bana. Ili o konjima u Seobama Crnjanskog, ili pak o konju Draganu kod Dobrice Ćosića koji je na Kolubari ostao bez glave, o čemu znaju da pišu samo prekaljeni akademci. Obični pisci jedva dobace do Rosandićevih konja vranih ispred Skupštine ili u njoj. Zato mi je kolega predložio da ja napišem taj tekst za časopis, ali sam ga brzo odbio sa izgovorom da u poslednje vreme pišem isključivo o magarcima, jer su mi oni mnogo draži od konja, koji su ne samo politički podobni već i ekonomski isplativiji. Naime, jedan temat o konjima u prestižnom časopisu može biti idealan projekat koji će oberučke podržati kako ministar kulture Nikola Selaković, tako i gradska sekretarka za kulturu Jelena Medaković, čije su tajne komisije na poslednjem konkursu nagradile sve same konjičke projekte.
Pristajući na naprednjačku diktaturu, domaći časopisi se uglavnom drže konja i eventualno volova u književnosti, o čemu će se uskoro govoriti i na Harvardu, kako najavljuje Književna istorija, koja ima specijalni ugovor s tim univerzitetom. Jedna grupa tamošnjih studenata već je obišla gradilišta EXPO. Naposletku, ako ne bude američke promocije, solidna prezentacija se uvek može održati u Biblioteci grada Beograda, kojom od novembra prošle godine nezakonito upravlja kadar ministra Selakovića – Nenad Milenović, bivši direktor Doma učenika srednjih škola „Milutin Milanković“.
Ukoliko se može verovati njegovoj hvalisavoj biografiji, reč je o istoričaru koji je diplomirao na beogradskom Filozofskom fakultetu sa prosekom 10,00, kao što je i Školu rezervnih oficira završio sa prosečnom ocenom 9,71. U leto 2025. Milenović je svršio i jednu malu školu za velike operativce – Visoke studije bezbednosti i odbrane (VSBO) kao i Generalštabno usavršavanje (GŠU) pri Ministarstvu odbrane, što je krunisano svečanošću dodele replike „srpskog srednjovekovnog mača“ svim polaznicima, koji će to svijetlo oružje poneti u nove bitke. Neki u simbolične, a neki u prave, kada ih stranka bude pozvala. Milenović je, razume se, krenuo baš tim posebnim putem – Sonderwegom, markiranim i u njegovoj doktorskoj disertaciji („Carska Nemačka 1871–1918: u svetlu Sonderweg debate“) koja je u izradi već dvadesetak godina. Međutim, kada neko krene tim putem kojim je davno krenuo njegov vođa Aleksandar Vučić, onda ta posebnost vodi samo na jedno mesto – na front.
Ali gde je taj front povesničara Milenovića, visokog funkcionera SNS-a i predsednika Zajednice učeničkih domova Srpskog sveta + (Mađarska i Bugarska; s tim da sada Mađarska postaje upitna nakon Orbanovog pada)?
Poznavaoci lokalnih prilika navode da se konačna forma tog naprednjačkog Sonderwega prepoznaje u Ćacilendu, koji je Milenović posetio jednog martovskog jutra odmah po njegovom formiranju. Verovatno je u paramilitarnom kampu prepoznao neku vrstu frontovskog doma za studente koji bi hteli da uče. Pa šta, reći će neko – tamo je i predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov podučavao studente ustavu, Branislav Lečić je tamo držao lekcije iz glume Crvenim beretkama, ubeđujući ih da bi ih danas Zoran Đinđić sve odveo na piće zbog posla koji su napravili 12. marta 2003. U tom pervertovanom svetu, sve je moguće, pa čak i to da takvi kadrovi zauzmu najviše funkcije u državi.
Oni oblikuju kulturni i književni život Srbije, bilo tako što određuju koji će se projekti raditi u kulturi, šta će se promovisati u bibliotekama i kulturnim centrima, kako će se govoriti o knjigama. Naposletku, koje će knjige biti nagrađene, kao što je to slučaj sa nagradom Beogradski pobednik, koju je osnovao Goran Vesić u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda. Tako su se na istom književnom poslu, dodele i promocije Beogradskog pobednika, našli Goran Vesić kao začetnik, Biblioteka grada Beograda kao softver za sprovođenje naprednjačkog nauma, i Nenad Milenović – v. d. upravnika pomenute institucije, koji ne bira posao koji mu stranka delegira. Radi predano na svakom mestu – u kabinetu, u stranci, na stranačkom štandu, na ulici – ne zaboravljajući da pripaše svijetlo oružje koje je dobio uz ruku kruševačkog keramičara u ulozi ministra odbrane – Bratislava Gašića.
Zamolio bih čitaoce da zastanu za trenutak nad tom scenom razmene čestitki i oružja između „jednog od najboljih studenata“ Filozofskog fakulteta i jednog od najgorih keramičara u povesti Rasinskog okruga. Stoje u Skupštini, naprednjaci i vojska frenetično pljeskaju, najglasnija je Ana Brnabić koja ispod oka merka mač. Nikome na pamet ne pada da u toj sceni postoji nešto neverovatno i nemoguće, zbog čega se čitav poredak stvarnosti raspada. Onda se kadar odmrzne, i Milenović prihvati oberučke vođinu sablju kao u filmu Kill Bill, samo što je ova domaća verzija, ispostavlja se, mnogo krvavija od Tarantinove.
Sa podrazumevanom radikalskom sabljom o pasu, Milenović nastavlja da obavlja sve svoje partijske dužnosti – pa tako i uručenje Beogradskog pobednika ovogodišnjem laureatu. On pritom govori o „umetničkoj vrednosti romana“ i „tematskim dubinama“, kao da najavljuje forsiranje Rakovičkog potoka kombijem „Srbija pobeđuje“ u akciji otmice studenta ili desant naprednjaka na Višnjičku ulicu, gde će uskoro biti snimljen kako komanduje napadom crnokapuljaša na Zbor Karaburma. Tom prilikom je jedan opozicioni aktivista dobio potres mozga i završio u Urgentnom centru. Ostali su pretrpeli lakše povrede. Milenović je pokazao visok stepen taktičke smirenosti u akciji brutalnog napada na ljude s druge strane ulice. Bio je to svakako deo VSBO obuke ali i očekivanja da policija neće reagovati, niti će privesti bilo kog učesnika napada sa SNS štanda. Upravo tako se sve i završilo, ni policija, ni tužilaštvo, pa ni književna zajednica nisu reagovali zbog ovog nasilja koje je podržao v. d. direktora Biblioteke grada Beograda, prijatelj novih književnih vrednosti. U poslovično maloj bari, mirovali su slobodarski krokodili. Ministarstvo kulture se pravilo mrtvo. Reagovao je samo Odbor za kulturu Demokratske stranke, upozorivši da smo stigli do situacije kada „direktori institucija kulture batinaju i građane, pored budžeta, programa i slobodnog glasa“.
Milenovićev slučaj nije usamljen, kao što ni naprednjački Sonderweg odavno nije poseban put samo Aleksandra Vučića. To je trasirani put u propast i gubitništvo čitave jedne generacije rođene pretežno sedamdesetih i šezdesetih godina, koja je svoju sudbinu vezala za naprednjački koruptivni projekat. I to se potvrđuje svakim novim nasilnim činom vlasti. Naprednjaci, čak i oni na najvišim funkcijama, uveliko se vraćaju na ulični vid borbe, mafijaške obračune po kafanama, kao što su se proteklih godinu i po dana masovno vraćali na radikalske postavke, sledeći svog dučea. Njihov poraz je istorijski neminovan na budućim izborima, a svi oni koji budu pretekli lustraciju i sudske procese, završiće sedeći na stiroporu, odakle su započeli svoj posebni put u slavu.
Peščanik.net, 21.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Beogradski gubitnik - 21/05/2026
- Kuliranje apokalipse - 12/05/2026
- Jedna bitka za drugom - 30/04/2026
