- Peščanik - https://pescanik.net -

Šovinističke orgije

Foto: Predrag Trokicić

Dok je gledao fudbalsko nadmetanje između Rusije i Hrvatske, tobožnji predsednik je morao da utiša ton. Njegov atonalni pristup igri, koja je nezamisliva bez navijačkog urlanja i neopisive buke, nije bio sasvim bez razloga. Naprotiv, taj je čovek bio na granici očaja, zbog osnovane visoke sumnje da je komentator državne televizije navijao za Hrvate.

Zbog toga je gledao igru, kao u predzvučno doba, u kome su junaci bili Čaplin, Baster Kiton, Harold Lojd, Braća Marks, Hedi Lamar, Zvonimir Rogoz… Tobožnji predsednik je navijao za Rusiju, što je čak i u njegovom slučaju legitimno.

Javni servis je imao puno razumevanja za duševni bol, čak bolest vrhovnog, koju je pacijent obznanio javno, te je za utakmicu Hrvatske sa Engleskom, na komentatorsku šamlicu metnuo inače verbalno razgranatog Aleksandra Stojanovića.

Delikatni zadatak da zadovolji svog predsednika Stojanović je shvatio kako dolikuje, i uglavnom je odćutao ili promumlao hrvatske golove. Kao da ih nije ni bilo, a čovek se osećao lično krivim što su se stvari ipak odvijale mimo vođine volje.

Aca Stojanović ume raspaljeno da nam objasni koje boje dresova vidimo, ko tera onu naduvenu stvar na levu, a ko na desnu stranu. Znao je da dramatizuje izbacivanje lopte iz auta u šesnaesterac, posebno je podvikivao kod kornera, imao je sve podatke o igračima, kome, na primer, krsna slava pada na dan utakmice. Voleo je da u uvodima podigne paniku do nivoa neizbežnog međudržavnog sukoba.

Kad je Hrvatska davala golove Engleskoj, Aca to skoro da nije ni primetio, a čak i da jeste, nije smeo da vikne, mogao bi predsednik da se rastuži i poludi od tuge, pored tolikih briga koje ima. Kad se postigne gol za komentatora je to vrhunac uzbuđenja, neprevaziđena vrsta fudbalskog orgazma. Aca je lišio sebe te ekspozije sportske radosti, ne bi li u skrušenosti uživao i patio samo jedan.

U Srbiji nisu svi predsednici, ima tu mnogo normalnog sveta. Vole sport, ne mrze nikoga. Predsednik je već pokazao svoja neotuđiva šovinistička osećanja prema Albancima u dresu Švajcarske. Ali, Hrvati su ipak fenomen na koji je valjalo obratiti posebnu pažnju i oživeti neugasle radikalske atavizme. U švajcarskoj ekipi samo je nekoliko Albanaca, a u hrvatskom timu, zamislite tu skandaloznu zaveru, svi su Hrvati.

Posle nove afere sa reglerom u javnom servisu, vrhovnik je mogao mudro da zaćuti, jer su njegovi seizi trkom počeli da zatiru svaku najavu naklonosti prema fudbalskoj ekipi Hrvatske. Za predvodnika čopora, koji je morao da očisti Srbiju od bilo kakvih dobrih emocija prema susedima, određen je izvesni Đukanović, sa nadimkom šarmantnog preživara koji ne pase na srpskim livadama.

Njegove ekspresije o izdaji bile su antologijski tupave, prepune neodrživih teza i paralela, maloumnih predloga i mržnje: prema onima koji nisu poput njega, prema onima koji ne žele da mrze. Prema svakom razumu, prema bilo čijoj pameti, prema svemu što nije sveto prostaštvo.

Bila je to kategorička prozivka, popis i istraga nevernih šovinizmu nacističkog tipa, zastrašujući flešbek u radikalsku prošlost, koja nikako da ode odavde, niti sa ovima može da prođe dok i oni ne nestanu. Taj je preživar nazvao Novaka Đokovića idiotom, jer se on javno izjasnio da navija za Hrvate. Svi koji navijaju za one koji su pod hipotekom zvanične mržnje, imaju biti obeleženi. Skoro da je Đuka, tako mu tepaju, prišio protivnicima zvaničnog nacifašizma simboličku žutu traku oko ruke, da se zna ko je ko. Kad dođe najgore vreme, koje nas izgleda neće mimoići.

Ideja je nastala na temeljima endemskog revanšizma: mrze oni nas, ali mi umemo to da uradimo bolje i jače. Naši su zločinci bolji od njihovih, njihovi su bili ustaše, a naši rodoljubi, prvi gerilci Evrope. Njima tamo peva Tomson, a nama niko.

Interakcija jakih desnih strujanja između Srbije i Hrvatske i postoji da se tom zlokobnom supstancom međusobno hrane zadrigli ekstremni šovinisti. Forma nije identična, ali je suština ista. Sa jednom malom razlikom: kod nas je firer lično stao na čelo najcrnjih mrzilačkih odreda.

To se dogodilo onda kad je fudbal dao nadu da na obe strane postoje klice normalnosti, da bi bez uplitanja smešnih vođa i njihovih ludačkih ispada, pomirenje nekako išlo mnogo lakše. Šovinističko orgijanje u Srbiji, sa manekenima koji su nepovratno mentalno, vrednosno i socijalno oštećeni, pretvorilo se u nešto što je suština ideje ovdašnje vladajuće klike u razmeni mržnje sa Hrvatima koji mrze: otvorena, odvratno mučna pretnja građanima Srbije koji ne dele njihova nakazna stanovišta. Prezir svake ljudskosti, jer u takvom ambijentu oni više ne postoje.

Tako je unutrašnji obračun sa normalnim i pristojnim ljudima u Srbiji, koji su neočekivano pružili dostojan građanski otpor uništavajućem ludilu, postao važniji od povoda. Nebitna je za njih hrvatska fudbalska reprezentacija i odnos prema njenom velikom uspehu. Mržnja režima prema građanima Srbije temelj je svake mržnje prema bilo kome.

Iz te bolesne emocije, čiji je osmi putnik začet u vođinoj glavi, rodila se ideja da je i Novak Đoković izdajnik, jer je javno poželeo uspeh Hrvatskoj u fudbalu. Isti Novak oko koga je optrčavala svaka vlast, kradući sve što se može od njegove slave, postao je simbolički apatrid Vučićevog režima pred slomom, čak idiot koji se nikako ne uklapa u najavljene nacističke orgije i festival jedinstva sa Brojem 1. u tom smislu. Vrhovnik, kao neizbežni pokretač svake sumanute ideje, tek kad je pustio pse, probao je da se izvuče iz pogane jame: „Uvek ću navijati za Đokovića!“

Hoćeš li, zaista? Čak i ako ne dođe na poklonjenje i lično ti zahvali na osvajanju svih 13 gren slemova! Jesi li slušao njegov govor o gajenju prijateljstva u sportu, o viteštvu, poštovanju protivnika i odsustvu mržnje. Veliki Novak nije udostojio pažnje nijednog od tvojih pajaca koji su predložili da mu se oduzme pasoš. Nikome se još nisi ispovedao, čak ni potčinjenom ti patrijarhu, da takvi uvek i svuda govore samo u tvoje ime i sa tvojim blagoslovom.

Pasoše valja odmah oduzeti svima koji su se javno izjasnili da navijaju za Hrvatsku, čulo se u kristalnoj noći Vučićeve Srbije.

Pred nepodnošljivim javnim radovima čuvara pomrčine, a nasuprot njihovoj arijevskoj i nacističkoj čistoti, priznajem da jesam navijao za Hrvatsku.

I šta mi je činiti? Da lično donesem taj papir? Ili da čekam još mrkliju noć, da osluškujem korake na stepeništu, kad krenu po pasoše i njihove slobodne vlasnike!

Peščanik.net, 16.07.2018.

Srodni linkovi:

Heni Erceg – Oluja u Moskvi

Viktor Ivančić – Zastave

Nadežda Milenković – Zoro pukni, kravo crkni

Viktor Ivančić – Bajka na kvadrat

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Budućnost roditelja

Viktor Ivančić – Život drugih

Branko Milanović – Sva moja svetska prvenstva

Ljubomir Živkov – Ogledalo, ogledalce

Dejan Ilić – Muk

Viktor Ivančić Bilježnica – Robija K.: Ostvarenje dna