Spinovanje zločina

Retke su zemlje u kojima se javnost spinuje zločinima. Teško je razumeti šta bi mogao biti razlog tome. Jedno vreme je, gotovo neprekidno, spinovana žvaka ko je ubio Ćuruviju. Posle svakog novog spina pojavljivala se u uglovima novina, kao da odnegde viri, velika glava Zagorke Dolovac, ili Miljka Radisavljevića (oboje tužioci), da bi javnost umirili: „istražićemo, sve će se istražiti”. Tu su još i Malović i Homen, mlada garda, čiji su mozgovi sveži, i dobro se sećaju šta piše u udžbeniku. Da, da, sve će se istražiti, ko god kriši zakon biće kažnjen. Jer niko nije jači od države, kaže mlada garda.

Kad je Ćuruvija dosadio, spinovala se Dada Vujasinović. Kao i kod Ćuruvije, odmah se takmičarski upliću i dva novinarska udruženja, koliko da još neko uđe u igru i da čorba bude gušća. Da, da, stvarno, ko je ubio Dadu. Nećemo odustati, nećemo se predati dok se ubistvo Dade ne rasvetli. Opet se pojave one glave i obećaju kako će i to biti istraženo i kako je istraga već pokrenuta. Čuveni predkrivični postupak je pokrenut, a svi znamo da tu leba nema, od tog posla ništa biti neće. Ali nije u tome stvar. Nekome je poslata poruka. Ako pitaš za Ćuruviju, i gađaš me na to mesto (a zna se koje je to mesto), ja ću tebe da gađam za Dadu, a i tu se zna koje je mesto. Onaj nesretnik Milan Pantić iz Jagodine, pao je u zaborav, jer nikoga nije gađao, i kad se pomene nikakve poruke nema. Da bi se otresli tog nepotrebnog imena, na kraju je ministar Jočić, za vreme Koštuničinog vakta, objasnio stvar i rekao da je Pantić ubijen greškom. Niko više ništa nije pitao, zašto greška, kakva greška. Ma nema veze. Greška.

Spinovanje zločina nema neko naročito objašnjenje, sem da se naše podzemlje svađa i deli na ove i one grupe, a ponekad ulete u neki klinč i tad kreće dovikivanje preko novina: ako si rešio da me daviš sa Ćuruvijom, ja ću tebe malo da opalim sa Dadom. To isto rade i ministar spoljnih poslova i predsednik države lično. Dok ti mene Kosovom, videćeš ti kad te opalim baronicom Ešton.

Glupo je pitati otkud toliki zločini bez kazne, jer svi znaju da toga ima ko pleve. Niko nije kažnjen za pljačku, ni za one silne afere, ni za ubistva, ni za ratne zločine (svaka čast Hagu!). U političkom podzemlju najviše se gađaju zločinima, ne vole mnogo da pominju pljačke. Pare su pare, u to ne diraj. Toga je toliko da ljudi skloni filozofiji veruju da ovo realno zamešateljstvo zločina i pljačke ima metafizičke razmere. Kao kod Dostojevskog, kad ono nesvesno proradi savest, pa Raskoljnikov zvoni na vrata, i to više puta, a zna da se vrata neće otvoriti, jer je on ubio i opljačkao babu koja tu živi.

Uzmimo poslednje spinovanje o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića. Srđa Popović, advokat porodice Đinđić, već duže vreme insistira da se pozadina istraži, pa je krajem prošle godine u ime porodice podneo krivičnu prijavu protiv određenih lica za koja se sumnja da su umešani u pobunu Crvenih beretki (novembar 2001), kao prvog čina atentata. Rečeno je da je krenuo predkrivični postupak. Ministarka Malović dala je velika obećanja, pisane su peticije za spas Koštunice, koga je advokat Popović naveo da ga treba saslušati na neke okolnosti. Digla se i sva nacionalistička kuka i motika, na čelu sa Dobricom. Tek, prođoše meseci, a ono ništa. Niko nije saslušavan i izgledalo je kao da je stvar legla, duhovi se smirili, i sve je opet bilo lepo i po starom.

Kad odjednom, Blic obaveštava kako je Miloš Simović, kad je prešao granicu i bio uhvaćen, pre godinu dana, u istrazi „napisao na parčetu papira” ime nalogodavca za ubistvo premijera! Učinio je to pred tužiocem Miljkom Radisavljevićem, koji taj papir ima i dan danas. Šta je pričao Simović o pozadini ubistva premijera nekako je stiglo samo u Blic, i pre neki dan čitamo kako je Simović rekao da je Ćoravi odnosno Ćoki, hteo da bude premijer, i da je on dao nalog da se Đinđić likvidira, a o tome su znali: Borisav Mikelić, Aco Tomić, Rade Bulatović, Vojislav Koštunica, Šešelj i Dragan Todorović. A na parčetu papira je napisao pravo ime Ćoravog Ćokija. Svako ko je to pročitao, morao je glasno da uzvikne: „E pa Ćoki je Nebojša Čović”.

Jedino me je začudilo što je Srđa Popović progutao žvaku. A Ćoki mu je baš glupo odgovorio. Kao da Srđa nema drugog posla nego da podgovara Simovića šta će da kaže, te gde je bio za vreme bombardovanja Beograda. I sve tako. Stvarno bez veze priča Ćoki.

E sad, zašto je pušten ovaj spin? Kome se šalje poruka? Očigledno je da neko treba da bude sateran u čošak i da na sledećim izborima nikako ne pređe cenzus. Ali na koga se cilja i zašto? Pa evo: Ko je stigao do zida na Kosovu? A nema kontrolu nad Srbima, onima sa severa i na barikadama, koji su takođe povezani u ono klupko pljačke i zločina i imaju svoje političke lidere i stranke. Ko se uopšte ne čuje na temu Kosova, nego sedi i gleda Devis kup? Kome oni dole mnogo smetaju? Pa jasno je, smetaju našem predsedniku. A zar vođe ovih dole sa severa Kosova nisu sve odreda na listi kod Simovića, zar nisu oni znali za atentat? Ama baš su svi tu. Koje su to dve stranke koje bi trebalo oterati ispod cenzusa, da ne bi više gušile sa tim Kosovom? Srpska radikalna stranka i DSS. A izvukli Ćokija kao nalogodavca, a već sutra može biti izvučen neko od onih koji su sve znali.

Igre su krenule, poruke samo lete, spin zločini su glavno oružje, a šta bi bilo drugo, kao da tu postoje neke političke ideje. Zato će i dalje prve stranice svih novina juriti neistražene zločine. Pa kom obojci, a kom opanci.

Peščanik.net, 21.09.2011.

Srodni linkovi:

Srđa Popović – Krivična prijava za oružanu pobunu

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU