Spoljna politika kao lokalna okupacija

Od pada Miloševića, tokom poslednjih petnaest godina, nedoumice da li će Srbija stići do članstva u EU stalno su prisutne. Zato nije na odmet zapitati se na samom početku 2015. godine gde smo na tom putu. Pre godinu dana, 21. januara 2014, Srbija je dobila datum za pregovore o članstvu, ali do sada nijedno poglavlje nije otvoreno. Letonski ministar spoljnih poslova je krajem decembra rekao da se u ovoj godini očekuje nastavak procesa normalizacije odnosa sa Kosovom i primena svih postignutih dogovora. Rekao je i da Srbija treba da nastavi strukturne reforme i da postepeno usklađuje svoju spoljnu politiku sa evropskom.

Po svemu sudeći, Brisel će tražiti da se prvo otvori poglavlje 35 koje se odnosi na normalizaciju odnosa sa Kosovom, a zatim poglavlje 32 o kontroli javnih finansija. Tek kada se uspešno reši Kosovo i bude garantovalo vraćanje dugova, u drugoj polovini ove godine mogla bi biti otvorena poglavlja 23 i 24 koja se odnose na pravosuđe i osnovna prava. A to su poglavlja koja donose dobrobit građanima.

Agenda EU da se prvo završi normalizacija odnosa sa Kosovom, pa tek onda otvore druga poglavlja, upućuje na to da će glavni akcenat na putu ka EU biti stavljen na njene spoljašnje odnose, dok će poglavlja koja nazivamo razvojnim biti na čekanju. Takva agenda je već od ranije poznata i već je na delu. Priznanje Kosova kao susedne države s kojom su svi potencijalni sukobi rešeni, predstavlja preduslov bez čijeg ispunjenja neće biti otvarana „razvojna poglavlja“ (pravosuđe, prava i slobode itd). Za to vreme će usvajanje suštinskih vrednosti evropskog puta (tj. sve ono što bi uredilo naše društvo i državu u skladu sa njima) – biti odloženo.

Tvrda formula „prvo Kosovo pa sve ostalo“, u praksi znači da je „sve ostalo“ sekundarno i na čekanju, što se vidi po nezainteresovanosti EU za unutrašnje stanje u Srbiji. A stanje je takvo da se institucije i demokratske slobode urušavaju velikom brzinom. Da bi bilo jasno o čemu govorim, podsetiću koliko su specijalizovane EU službe temeljno pretresale Tadićevu reformu sudstva. Takva bliska kontrola stanja institucija u Srbiji je nestala. Više i ne znamo dokle se stiglo s tom reformom. Ali pouzdano znamo da se zbog protesta advokata koji traje više od tri meseca, blokirajući sudove u Srbiji, „doktor“ iz EU nije prijavio da posreduje u rešavanju tog problema. Utisak je da to što sud u Srbiji ne radi ne interesuje službe Evropske unije. Poručuju nam da se neće mešati i da takve probleme rešavamo sami. Tu skoro, u intervjuu Blicu, nemački ambasador nam je poručio da ne čekamo samo spoljne investitore, nego da se ekonomski razvijamo iz sebe samih – domaćim investicijama.

Tako bi trebalo da bude. Ali, u zemlju bez ikakve pravne sigurnosti slabo će neko da ulaže – bilo domaći bilo strani investitori. Oko uređivanja pravne države i institucija, očekivali smo pomoć Evropske unije. Umesto toga EU agenda sada kaže da se o tome uopšte neće razgovarati dok se do kraja ne ispuni kosovska agenda. Šta brine u ovom pristupu? Dok se kosovski proces dovede do kraja (što po pravilu teče sporo, a možda se neće ni dogoditi), Srbija će s ovom vlašću biti temeljno urušena, a to znači da će od EU biti udaljenija svetlosnim godinama. Srbija će se preko Kosova približavati EU, dok se po unutrašnjem propadanju od nje ubrzano udaljava.

Otuda i pitanje: Zar dobrosusedski odnosi Srbije i Kosova ne mogu napredovati istovremeno sa forsiranjem razvojnih komponenti (nezavisno sudstvo i pravna država, demokratija i sloboda medija), bez kojih nema privrednog napretka. Zašto prvo samo Kosovo, pa sve ostalo, kada može i jedno i drugo, kao jednako važno za Srbiju, region i EU. Razumljivo je da se priznanje Kosova (neformalno kao „normalizacija odnosa“ a, kasnije, i formalno) traži od Srbije za ulazak u EU. To je rečeno sasvim jasno. I građani i politički faktori u Srbiji to veoma dobro znaju. Ono što nije jasno je zašto sve drugo mora da čeka Kosovo? I da li bi odvojeni procesi mogli da se odvijaju simultano? To bi za nas bila povoljnija varijanta.

Potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. i njegovom početnom realizacijom, Srbija je bila nagrađena dobijanjem datuma za pregovore. Ali, stiče se utisak da je od tada napravljen loš kompromis: kooperativnost oko Kosova omogućava nesmetano srljanje u autokratsku vladavinu i permanentno ugrađivanje nacionalizma i kozervativnog rusofilstva preko svakodnevne medijske kampanje. Kako inače razumeti tolike pohvale Srbiji i njenim „bolnim reformama“ kojih zapravo nema, sem ako se smanjivanje plata i penzija ne tretira kao reforme?

Vladajuća SNS preporučila se EU i SAD da će posao oko Kosova ona obaviti, mada njeni lideri rečju to ne potvrđuju. Nikolić i Vučić imaju veliki nacionalistički kredit kod građana Srbije, pa se, izgleda, poverovalo da će oni, bez opozicije i potresa, obaviti kosovski posao. Vučićeva vlast je to očekivanje (uz tobožnju borbu protiv korupcije) prevela u svoju šansu da nesmetano uspostavi autokratsku okupaciju Srbije. U tome je i uspela. Svi oni spoljašnji „obožavaoci“, a takvih je prilično, treba da potvrde da je on pravi i jedini spasilac Srbije. To se otvoreno i kaže kad se vlast arogantno pita kako se opozicija, ti razbojnici, usuđuje da kritikuje vlast koju ceo svet podržava. I kad na lokalnim izborima batinaju kandidate opozicije, nema istrage, nema hvatanja i kažnjavanja batinaša, nego samo pitanje „kako se usuđuju da nešto zameraju stranci koju podržava 62 posto građana na lokalnim izborima“.

Samo se u ovakvom kontekstu može razumeti spoljna politika Srbije. Ona danas glumi Titovu nesvrstanu politiku, a u stvari služi kao naplatna rampa korumpiranoj vlasti. Vučić je zadužen za celokupnu spoljnu politiku (naročito za odnose sa SAD i zemljama EU), jer preko spoljnopolitičke hiperaktivnosti on se potvrđuje kao vođa koji je dobro viđen u svetu. Dačić je zadužen za interese Rusije. Inače se ne bi moglo objasniti zašto je uopšte bilo potrebno da SPS uđe u ovu vladu. Javna je tajna da je mesto ministra spoljnih poslova dobio po nalogu Moskve, baš kao i ministarstvo energetike koje je od najvećeg značaja za instaliranje ruskog uticaja.

Kina i UAE su tu da se sklapaju netransparentni poslovi na štetu privrede Srbije, ali na novčanu korist političke vrhuške. Kakve su to posete šeika Muhameda-bin-Zajeda-al-Nahjana privatnim kućama predsednika države i predsednika vlade? Šta se tamo dogovara, daleko od očiju javnosti? Već smo videli kako smo prošli sa tajnim ugovorom za Er Srbiju. Do pomeranja novčanih interesa političke vrhuške prema spolja, došlo je zato što vlast više ne može da računa na novac domaćih tajkuna, čiji su poslovi uglavnom propali. Vladajuća vrhuška nema više odakle da namakne novac za sebe, sem da se ugrađuje u poslove sa strancima. Čuli smo od predsednika Nikolića da se i Fond „Dragica Nikolić“, isključivo puni iz inostranstva. Ali se imena donatora ne smeju otkriti. Pitamo se zašto bi ih to dovelo u nezgodnu situaciju, ako i sami donatori nisu neki korumpirani muvatori.

Za održavanje na vlasti politička kasta koristi izrabljivanje sopstvenih građana, tako što plaća na desetine hiljada partijskih drugara koji se zapošljavaju u javnom sektoru (državnoj i lokalnoj administraciji i javnim preduzećima i ustanovama). Privatni sektor je takođe na udaru. Vlada iz budžeta dodeljuje novac opštinama u kojima vlada SNS, da bi se kupovali glasovi građana i tako održavao destruktivni sistem partijski korimpirane države. Ali, ni to nije dovoljno, jer se treba sakrivati od očiju javnosti. Zato je sloboda izražavanja i medijska nezavisnost pod najvećim pritiskom. Tome treba dodati širenje straha od otpuštanja i nemaštine, političke nestabilnosti kroz neprekidne rekonstrukcije vlade, ali i politički sadizam i aroganciju od koje je vlast Aleksandra Vučića obolela.

Kako se glavni lideri svađaju oko novčane dobiti i kontrole javnih resursa, svaki čas se u javnosti postavlja pitanje da li su Vučić i Dačić u svađi i naročito, da li su se Nikolić i Vučić razišli. Pripisuju im se različite političke pozicije, posebno oko Kosova. Tako je ovih dana predsednik Nikolić izašao s pričom kako on priprema novi plan za rešavanje Kosova. Predsednik se isprsio do kraja, rekavši da ne damo Kosovo (iako ga odavno nemamo sem u ustavnoj preambuli), jer ovdašnji građani više vole da budu siromašni nego da njihovi političari neformalno ili formalno priznaju Kosovo.

Kako ja to razumem? Nikolić uskače u igru oko Kosova kada hoće da pripreti Vučiću zato što njegovi tabliodi neprekidno špijuniraju i napadaju njegovu ženu i njen dobrotvorni fond. On zna da će razlike oko Kosova Vučića dovesti u nezgodnu situaciju pred nastavak dijaloga sa Prištinom, koji su već zakazani za februar mesec. Ako će Vučić biti taj koji će „neformalno“ priznati Kosovo (formalno priznanje je već relativizovano i proglašeno manje važnim), Nikolić će ga proglasiti izdajnikom; ako pak ne prihvati „normalizaciju“ sa Kosovom, više neće biti aplauza za njegove „reforme“. Neće više važiti trgovina: za kooperativnost oko Kosova, pravićemo se da ne vidimo Vučićevu šarlatansku vlast. A ako se sruši Vučić, srušiće se i Nikolić. Zato se oni uvek na kraju dogovore da im je bolje da se drže zajedno.

Ako se Kosovo konačno svari, a Srbija do kraja uruši, ostaje pitanje – šta posle? Onda će možda krenuti ona poglavlja koja rade za građane. Najbolje bi bilo da oba procesa teku simultano i za to se ja zalažem. A možda se desi da se i normalizacija zakoči i Srbija uruši. Ovde se najgori scenario ne može isključiti. U tom slučaju, od onih korisnih poglavlja sigurno ne bi bilo ništa. Ako ne može da se bira najbolja varijanta za nas, a trebalo bi da može, onda je ipak bolje držati se EU agende, makar koliko ona bila mučna za demokratsku javnost i škodljiva za brži ekonomski i demokratski razvoj Srbije.

Peščanik.net, 03.01.2014.