Sramota

Zaštitnik građana Saša Janković je prethodne nedelje tužilaštvu podneo krivičnu prijavu protiv dvojice pripadnika Uprave Vojne policije koji su učestvovali u već skoro zaboravljenom incidentu koji se dogodio u septembru prošle godine u vreme održavanja Parade ponosa. Janković je o ovome obavestio i javnost. Učesnici ovog incidenta bili su pripadnici Žandarmerije, Uprave vojne policije i što je najzanimljivije – brat premijera odnosno brat gradonačelnika Beograda. Janković je krivičnu prijavu protiv pripadnika vojne policije podneo poštujući svoje zakonske obaveze, prema kojima je ovlašćen da pokrene postupak protiv funkcionera ili zaposlenih u organima uprave, kada u toku svojih redovnih dužnosti nađe da su učinili neko krivično ili drugo kažnjivo delo.

Podsećanja radi, redovna dužnost zaštitnika građana je kontrola rada organa koji vrše javna ovlašćenja. Ovo je važno napomenuti zbog reakcije ministra odbrane Bratislava Gašića koji je izjavio da ga je „sramota da izgovori šta je Zaštitnik građana dao kao informaciju novinarima“. Ovakva izjava ministra bi se mogla protumačiti kao da je Janković u slodobno vreme i na svoju ruku „davao informacije novinarima“, a ne kao da se radi o njegovoj redovnoj dužnosti i obavezi prema javnosti i građanima.

Janković je u svom obraćanju napomenuo da su vojnobezbednosna agencija i ministarstvo odbrane odbili da mu dostave podatke koje imaju o slučaju iz septembra, uprkos zakonskoj obavezi, kao i da je zbog toga on otkazao prethodno zakazanu kontrolnu posetu ovim službama, najavljenu zbog saznanja koja ukazuju na „politizaciju rada ovih službi, uplitanje u civilni život i pravosuđe, neprocesuiranje krivičnih dela i druge ozbiljne nezakonitosti i nepravilnosti u radu“. Tako je nerešeni incident iz septembra, u kom je mnogo toga ostalo nejasno i sporno – recimo šta su srodnici državnih funkcionera radili u društvu vojne policije koja je u tom trenutku trebalo da obezbeđuje premijera – potisnut u drugi plan pitanjem čime se inače bave ministarstvo odbrane i vojnobezbednosna agencija.

Dakle, da li je ono što su u incidentu u septembru demonstrirali pripadnici vojne policije (kada su vadili oružje, vršili paraistražne radnje, ispitivali svedoke i oduzimali predmete i snimke incidenta mimo svojih ovlašćenja) samo vrh ledenog brega koji govori o mnogo masovnijim zloupotrebama VBA i ministarstva odbrane, za koje je incident iz septembra tek sitnica.

Naravno, u Srbiji nije nikakva novost reći da se državni aparat koristi u partijske svrhe i za goli opstanak na vlasti – ovakvi (manje ili više uspešni) pokušaji su deo naše svakodnevice godinama unazad. Važno je napomenuti da je u jednom od prethodnih pokušaja ovakve zloupotrebe Ustavni sud proglasio neustavnim odredbe Zakona o vojnobezbednosnoj i vojnoobaveštajnoj agenciji, a kojim ove službe mogu da vrše tajni nadzor na osnovu naloga direktora VBA ili lica koje on ovlasti da izda ovakav nalog. Ustavni sud je ovom prilikom utvrdio da je ovakav nadzor moguć isključivo uz odluku suda. Ova odluka je doneta 2012. godine, a podnosioci predloga za ocenu ustavnosti spornih odredaba bili su upravo zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Pošto je zakon u spornom delu izmenjen, početkom 2013. godine Janković je izjavio da ima saznanja da su sporni nadzori obustavljeni i da „VBA i BIA više bez odluke suda ne zadiru u privatnost komunikacije“.

Iz ovoga možemo zaključiti samo jedno – da se tokom 2014. godine praksa ponovo promenila i da, kako kaže Janković, postoji ozbiljna sumnja da vojne strukture prisluškuju lidere političkih stranaka, građane, sindikalne lidere i nosioce pravosudnih funkcija.

Kao što smo već rekli, u Srbiji nije nikakva novost reći da se državni aparat koristi u partijske svrhe i za opstanak na vlasti. Ipak, tokom 2014. godine imali smo izbore na kojima je stranka premijera i ministra odbrane osvojila apsolutnu vlast. Postavlja se pitanje zbog čega je onda danas, kada je vladajuća stranka jača nego ikad, potrebno aktivirati ovakve mere? Zbog čega je vladajuća struktura tako paranoična i spremna da prekrši svako uspostavljeno pravilo, uprkos tome što je pred njom stoji više od tri politički stabilne godine? Očuvanje na vlasti bi bio dobar odgovor, kada bi ta vlast na bilo koji način bila ugrožena ili nestabilna. Zbog toga je verovatno bolje objašnjenje da se radi o želji za uspostavljanjem potpune kontrole nad svim segmentima života, o čemu svakoga dana stičemo nova saznanja – potrebna je kontrola nad radom svih državnih organa i pravosuđa, javnom komunikacijom i izraženim mišljenjem, privatnom komunikacijom i privatnim odlukama građana (dobar primer za to je nedavni apel premijera kosovskim Srbima da ne prodaju svoje kuće).

Videćemo šta se dalje događati, jer je izvesno da paranoidni napadi vladajuće koalicije neće stati na ovoj tački. Ti napadi će se, po prirodi stvari, usložnjavati, pogotovo kada podrška građana počne da se topi ili kada se približe novi izbori (koje ćemo na različitim nivoima imati i 2016. i 2017. godine). Tada bismo mogli videti svu (paranoičnu) kreativnost vladajuće koalicije – kao ilustracija dobro može poslužiti nedavno autentično tumačenje premijera o tome šta i za koga znači sloboda govora. Verujem da će ovakvih autentičnih tumačenja osnovnih prava biti sve više.

Na kraju, vratimo se izjavi ministra Gašića da ga je sramota da izgovori šta je Zaštitnik građana dao kao informaciju novinarima. Ovo je zapravo sasvim korektna izjava gledajući iz ugla koji nije Gašićev – sve što nam se dešava jeste velika sramota. Problem je samo u tome što ministar smatra da je sramota to što mi građani i neki naši predstavnici ovu sramotu vidimo i što joj se, raspoloživim sredstvima, još uvek protivimo.

Peščanik.net, 18.01.2015.

Srodni linkovi:

VIDEO – Topli zec za ombudsmana

Dejan Ilić – Naši suvereni

Bojan Gavrilović – Ja sam zaštitnik građana

Goran Miletić – Kampanja za nekažnjivost

Miša Brkić – Zlokobni pir

Dejan Ilić – Nezreli za vlast

Saša Ilić – Premijerov mekgafin

Dejan Ilić – Ringe ringe raja

Miroslav Hadžić – Besramne misli

Nadežda Milenković – Organizacija vladine i nevladine organizacije

Saša Ilić – Strogo kontrolisana sloboda

Bojan Gavrilović – Čudesni svet političke (samo)volje

Vesna Pešić – Porodične priče

Vesna Rakić-Vodinelić – Pravo (mora da) vlada svima