Srbija u karantinu

Nije više smešno. Šaljivdžija sad umesto sapuna i rakije najavljuje zatvaranje granica. Eto kako se ovde lako stiže od neustrašivosti do kukavičkog bežanja od stvarnosti. Srbija nema kapacitete da se nosi sa epidemijom. Nije stvar samo u materijalnim kapacitetima, pa ni u ljudskim u smislu broja zdravstvenih radnika. Ona nema ni intelektualne kapacitete: ukinuo ih je ili odavde rasterao lakrdijaš na čelu države. Uostalom, šta će mu stručnjaci kad on već sve zna.

Kako zna? Evo ovako: „po pitanju reakcije na virus nikome [se] ne može ugoditi, jer će on [Vučić] jednima biti kriv što nije ’ugasio život u gradovima’ i što nisu zabranjene utakmice i što se ide u bioskop i pozorište, dok bi se drugi pitali čemu te mere, ako bi bile uvedene“. Neka sad čitalac duboko udahne i ponovo pročita prethodnu rečenicu. I još jednom. Pitanja za analizu:

1. Ko u Srbiji donosi mere u vezi sa epidemijom?
a) Vučić;
b) ministarstvo zdravlja u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije;
c) stručni tim domaćih epidemiologa.

2. Na osnovu čega se odlučuje o merama?
a) na osnovu reakcije (ugode ili neugode) javnosti;
b) na osnovu preporuka Svetske zdravstvene organizacije;
c) na osnovu kompetentnih uvida domaćeg tima epidemiologa.

3. U kom se opsegu kreću mere protiv epidemije?
a) između toga da „on“ „ugasi“ život u gradovima i da taj isti život ne „ugasi“;
b) u okviru mera koje predlaže Svetska zdravstvena organizacija;
c) u okviru znanja stručnog tima domaćih epidemiologa.

Bonus pitanje:
4. Po mišljenju čitaoca, ko bi se najbolje starao o njegovom životu u slučaju da se zarazi virusom Kovid 19?
a) Vučić;
b) lekar iz inostranstva;
c) domaći lekar.

Rešenje testa:

a) Čitalac sa najviše odgovora pod a) je nesumnjivi – „rodoljub“.

b) Čitalac sa najviše odgovora pod b) je nesumnjivi – „izdajnik“.

c) Čitalac sa najviše odgovora pod c) je – neizlečivi optimista.

Kakve to veze ima sa zdravljem pacijenta? Ama baš nikakve.

Vratimo se zato na epidemiju i virus Kovid 19. Ako ne pripadate rizičnim grupama, izgleda da nema razloga za strah. Razbolećete se i ozdraviti, baš kao što svake druge ili treće godine preležite grip. Tako nas barem uveravaju stručnjaci nezavisni od Vučića, dakle mahom stranci.

Ali, stvar je u tome što je ovaj režim od svih žitelja Srbije napravio jednu veliku rizičnu grupu. Pa to više nema nikakve veze sa samom prirodom Kovida 19. Na epidemiju bi ovde više trebalo gledati kao na reprizu poplava iz 2014: otprilike će toliko ovaj režim biti uspešan u novoj kriznoj situaciji.

Tako da nam ne preostaje ništa drugo nego da se uzdamo u sreću i toplo vreme, ako je istina da Kovid 19 ne trpi nešto više temperature. A dok ne otopli, a desi se da budete zaraženi i pri tom ste u stanju da izdržite više nedelja u izolaciji u smislu dovoljno hrane i podmirivanja redovnih novčanih obaveza (ta materijalna strana bolesti se ovde redovno izostavlja – šta će jesti ljudi koji nedeljama neće biti u stanju da rade i nešto zarade?) evo nekoliko predloga kako da prekratite („ubijete“ ne zvuči dobro u ovom kontekstu) vreme.

1. Roman Borislava Pekića Besnilo. Ne samo što je izvanredno književno štivo, nego je i obiman: najmanje 12 sati kvalitetnog čitanja o širenju virusa iz naslova i posledicama. Roman katastrofe, ali ima i preživelih na kraju.

2. Film Gorana Markovića „Variola vera“. Jugoslovenski klasik. Izvanredna studija o ponašanju izolovanog kolektiva pod pretnjom smrti.

3. Mini TV serija „The Hot Zone“ („Zona usijanja“). Priča iz 2019. razvijena prema istinitom događaju: izbijanju epidemije Ebole na tlu Sjedinjenih Država. Serija je emitovana negde u isto vreme kad i mnogo popularniji „Černobil“. Da su je gledali kritičari „Černobila“, bilo bi im jasno da serija o nuklearnoj katastrofi u Ukrajini nije deo nikakve globalne zavere protiv socijalizma. U „Zoni usijanja“ takođe gledamo kako i liberalna demokratija, baš kao i autokratski socijalizam u „Černobilu“, može biti ranjiva na nepredvidljive pretnje spolja ili iznutra. Kao u „Černobilu“, u „Zoni usijanja“ posvećeni pojedinci su jedino na šta se zajednica u krizi može osloniti.

4. Strip Osame Tezuka „Oda Kirihitu“. Tezukina priča s početka sedamdesetih godina 20. veka govori o častohlepnim lekarima koji po cenu života svojih kolega i pacijenata žele da zasednu i održe se u vrhu medicinske hijerarhije. I ovde epidemija u priči služi kao instrument da se razotkriju slabosti sistema koji korumpiraju nemoralni pojedinci.

5. Niz romana, stripova i serija o zombijima. Čitalac (u karantinu) može početi od romana Ja sam legenda Richarda Mathesona iz 1954, a završiti recimo sa stripom „Živi mrtvaci“/„Okružen mrtvima“ Roberta Kirkmana i istoimenom serijom. Ako bolest potraje, sa serijom i stripom je miran bar nedelju dana. Naravno, i ove priče o zombijima su sve u vezi sa epidemijom koja od ljudi čini „žive mrtvace“. Kao u svim prethodnim delima, i ovde je epidemija samo instrument ili povod da se progovori o slabostima političkih zajednica i njihovoj kvarljivosti.

Tako opremljen, jednom kada izađe iz izolacije, čitalac bi na drugi način mogao početi da gleda i na Srbiju. Kovid 19, baš kao epidemije o kojima je reč u navedenim fikcijama, naprosto pokazuje na šta liči zajednica u kojoj živimo. U političkom smislu, žitelji Srbije odavno su (od 2012) bolesni. Nije nam potreban Kovid 19 da bismo to razumeli. Biće dovoljno da pogledamo ljude koji glasaju po komandi, lišeni vlastite političke volje na izborima od 26. aprila da bismo se u to još jednom uverili.

Peščanik.net, 10.03.2020.