Srbija u nepristojnom položaju

Od ukupno blizu 18 milijardi evra direktnih stranih investicija, koliko je stiglo u Srbiju za poslednjih desetak godina, iz Rusije je došlo 650 miliona evra, odnosno oko 3,5 odsto. Crna Gora (600.000 stanovnika) je, recimo, uložila 450 miliona, Slovenija (dva miliona stanovnika) duplo više od Crne Gore (i za 50 odsto više od Rusije), tj. 900 miliona, Norveška (četiri miliona stanovnika) 1,3 milijarde, Austrija (osam miliona stanovnika) 2,6 milijardi evra itd.

Lavovski deo ruskih investicija (500 miliona evra) odnosi se na Naftnu industriju Srbije. O čitavom tom energetskom sporazumu između Srbije i Rusije bilo je dosta reči, između ostalog i na stranicama Peščanika, ali neke stvari prosto moraju da budu ponovljene i treba ih ponavljati sve dok bar nešto od onoga što je nakaradno postavljeno ne bude ispravljeno. Neke stvari i ne mogu da budu ispravljene (sam način prodaje, direktnom pogodbom, suprotno zakonu), ali neke druge mogu. Jedna od njih je rudna renta, odnosno naknada koju Gaspromnjeft plaća za eksploataciju nafte i gasa u Srbiji. Nećemo ovde ulaziti u sve finese tog pitanja (o tome smo detaljno pisali na drugim mestima), ali javnost u Srbiji mora da zna da zbog ničim opravdano niske rudne rente (u Srbiji je ona tri odsto, a u Rusiji 22 odsto cene nafte) Srbija godišnje gubi 150-200 miliona evra. To je ogroman novac: otprilike petina budžetskih ušteda koje treba da budu ostvarene iduće godine. Sa tim novcem, recimo, plate i penzije ne bi morale da budu srezane za jednu desetinu; bilo bi dovoljno smanjenje od svega pet odsto.

Ali, još od prvog dana, bolje reći još pre nego što je zaključen, taj kupoprodajni ugovor bio je predmet kritika i osporavanja. Pre svega zbog toga što je on bio deo jednog šireg, više političkog nego ekonomskog aranžmana, u kojem je Srbija (pro)dala NIS (i pomenute rezerve nafte i gasa), a zauzvrat dobila rusku podršku u svojoj borbi za Kosovo. Problematičan je ovde bio ne samo karakter samog tog „posla“, jer je takva vrsta dilova mutna i sumnjiva po samoj svojoj prirodi, nego i zato što je (bilo) očigledno da Rusiju ta podrška ne košta ništa, već joj, naprotiv, dođe kao kec na 11 u njenom geostrateškom nadgornjavanju sa drugim svetskim silama.

Drugo, u taj paket je bila upakovana još jedna udica za Srbiju. Ta udica je „Južni tok“. Da podsetimo, jer (i) na to valja stalno podsećati, Srbiji je tada (2008) bilo obećano da će ovaj gasovod biti završen do kraja 2013. godine i da će posle toga godišnje samo od tranzita moći da zarađuje, govorilo se, 200-300 miliona evra. Ni od toga, kao što vidimo, nije bilo ništa. Sada je završetak njegove izgradnje odložen za kraj 2016. godine i početak radova je nedavno najavljen za kraj oktobra. Rok za okončanje radova je dve godine. U stvari, moguće je da gasovod kroz Srbiju bude završen, ali gas iz njega neće poteći. Naime, postavljanje gasovoda po dnu Crnog mora – duplo duža (900 km) i duplo teža ruta (treba položiti četiri cevi na dubinu od 2.000 metara) nego kroz Srbiju – još nije ni počelo (najavljeno je za novembar). Verovatno je i zbog toga ruski predsednik radije izabrao da dođe na vojnu nego na „radnu“ paradu. Pogotovo što je sigurno imao u vidu da nakon prošlogodišnjeg svečanog otvaranja radova gasovod od pitomog vojvođanskog sela Šajkaš nije odmakao ni metar. Dakle, i da se sutra reši spor između Rusije i Evropske unije povodom Ukrajine, nema šansi da gasovod bude izgrađen u (najsvežije) obećanom roku.

Uprkos svemu tome, međutim, ruski uticaj na srpsku energetsku politiku je ogroman. Vidi se to, recimo, i po već primećenoj činjenici (Dimitrije Boarov) da uprkos značajnom padu cena nafte na svetskom tržištu, cena benzina u Srbiji ne pada (kao da je, da izvinete, progutao onu afričku šljivu), dok je u Sloveniji on već pojeftinio u 5-6 navrata. Pokušaji da se navedene, blago rečeno, nelogičnosti isprave ili čak i da se izdejstvuje neka naknada pretrpljene štete, odnosno izgubljene zarade, neslavno su propali. Bivša ministarka energetike Zorana Mihajlović je pokušala da se izbori za veću koncesionu nadoknadu, ušla je i u oštre sukobe sa direktorom Srbijagasa Dušanom Bajatovićem, ali je zbog toga u novoj raspodeli ministarskih karata svoje mesto morala da ustupi socijalisti Aleksandru Antiću, dok je Bajatović i dalje čvrsto u svom sedlu.

Nakon što je pre nekoliko meseci u Moskvi video Putina, premijer Vučić je rekao kako je imao četiri molbe za ruskog predsednika i da mu je ovaj sve četiri ispunio. Iz današnje perspektive izgleda da se nije setio da traži da se energetska politika povrati pod suverenitet vlade Srbije.

Ni u spoljnoj trgovini Srbije Rusija nema neki značajniji udeo. Do kraja avgusta ove godine – da uzmemo najsvežije podatke – Srbija je izvezla robe za 7,3 milijarde evra, a uvezla za 10 milijardi evra. Od toga je izvoz u Rusiju iznosio nešto manje od 500 miliona evra, a uvoz iz Rusije nešto više od milijardu i 150 miliona evra. Kad se pogledaju te brojke vidi se da je udeo Rusije u robnoj razmeni Srbije sa svetom prilično mali. Izvoz u Rusiju iznosi svega 6,8 odsto našeg ukupnog izvoza, dok je udeo uvoza veći i iznosi 11,6 odsto. Ovi podaci su posebno zanimljivi u kontekstu priče da će Srbija iskoristiti sankcije koje je Rusija uvela Evropskoj uniji i da će povećati svoj izvoz. Ali, desilo se upravo obrnuto. Kao što, uzgred, ni čitav taj sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije nije dao naročite ili bar očekivane rezultate. Delom zbog naše nespremnosti da tu šansu – ma koliko objektivno ne bila velika – iskoristimo, ali još više zbog toga što je Rusija pažljivo štitila svoje tržište tamo gde je za tim bilo potrebe. Pa tako, recimo, i pored svih naših nadanja, nije dozvolila slobodan izvoz „fiata 500“ iz kragujevačke fabrike automobila.

U stvari, da se vratimo u sadašnjost, prema osmomesečnim podacima o spoljnoj trgovini izvoz iz Srbije u Rusiju čak je ove godine manji nego prošle (za četiri odsto, iznosio je 520 miliona evra), dok je uvoz skočio za gotovo 50 odsto (lane je bio oko 800 miliona evra).

Jedino je, zapravo, došlo do porasta izvoza poljoprivrednih proizvoda. Prošle godine ih je izvezeno za oko 135 miliona evra, a ove godine se, na osnovu dosadašnjih rezultata, očekuje porast od oko 50 odsto (preko 200 miliona evra). Ali, zapravo, izvoz hrane u Rusiju, od 2004. kada je bio petnaestak miliona evra, već godinama kontinuirano i prilično brzo raste.

Međutim, iako izvoz u Rusiju jeste šansa za srpsku poljoprivredu, nju ne treba precenjivati. Sa jedne strane, zato što nemamo robu, a sa druge zato što su uslovi teški za naše firme. Recimo, za izvoz mleka i mesa potrebne su dozvole ruskih organa. Sad se konkretno mleko ne izvozi u Rusiju, iako imamo viškove, zato što se čekaju ruske komisije da dođu u Srbiju i (pr)overe proizvodne objekte.

Drugo, Srbija ne može da bude rešenje ruskih prehrambenih problema. Rusija, naime, godišnje uvozi hrane za 30 milijardi evra, tako da mi uz najbolju volju pokrivamo manje od jedan odsto njenih potreba.

Konačno, niko ne želi da pravi dugoročne planove vezane (pre svega) za rusko tržište, jer kad Srbija uđe u EU onda prestaje da važi rusko-srpski ugovor o slobodnoj trgovini. A u poljoprivredi, kao što je poznato, posebno voćarstvu i stočarstvu, nema brzih rezultata. Ako se situacija raskravi i stvari krenu u dobrom pravcu, onda će se Rusija opet okrenuti Evropskoj uniji i mi tu nemamo šta da tražimo. A ako krene po zlu, tj. nastave se tenzije, onda će i Evropska unija od nas tražiti da poštujemo njene sankcije prema Rusiji. Naravno, mi to opet možemo da odbijemo, ali to bi sigurno prekinulo proces naših evropskih integracija što bi, opet, imalo dugoročne i teške posledice, da u taj „crni scenario“ sada ne ulazimo. Mada, sudeći po najnovijim izjavama predsednika Nikolića, ni takav razvoj događaja sada se ne čini neverovatnim.

Sve u svemu, iako se stalno govori o bratstvu (maltene već i o jedinstvu) dva naroda, na osnovu prethodno rečenog nije teško zaključiti da je Rusija svoje finansijske i druge interesne pozicije dobro zaštitila, dok se Srbija, poprilično razgolitila i, uglavnom svojevoljno, našla u nezgodnom, da ne kažemo nepristojnom položaju.

Peščanik.net, 15.10.2014.

Srodni link: Miša Brkić – Avioni, kamioni, trilioni…