Srećna Nova 1989.

Ovih dana Srbija je baš zaličila na onu, ne iz devedesetih već s kraja osamdesetih, dok još nije počeo pravi rat nego se vršila psihološka priprema kroz razmenu (verbalne) vatre sa Slovencima. Ujedinjena u pravednom gnevu, neshvaćena od drugih (sada već bivših) jugoslovenskih republika.

Dačić mali Sloba, Vulin mala Mira – mada je Dačić u međuvremenu malo porastao, bar u sopstvenim očima – Siniša mali Ljuša itd, da ne nabrajamo, epigona sve više. Koliko je stvar otišla dođavola najbolje pokazuje to što Vučić deluje najrazumnije; vidi se da je prevazišao učitelja. Ali da se oseća kao riba u vodi – oseća se.

Kome je u interesu da se situacija s Kosovom, oko Kosova i na Kosovu razvija u pravcu u kojem je krenula? Vidim interes kineskog diktatora Si Đipinga – kome da uvaljuje skupe kredite i još skuplje puteve i pruge. Jasan je i interes ruskog gubernatora: izolovana Srbija njegova je prćija. I za kumove severnog Kosova, razne radoičiće i veselinoviće, ovo je win-win kombinacija. A isto važi i za njihove partnere „južno od Pekosa“, pardon Ibra. Ali ne vidim da je to interes (građana) Srbije. Ima li nekoga da predstavlja njihove interese? Pošto aktuelna vlast to očigledno ne čini.

Opozicija je, međutim, ostala bez teksta. Čime da parira Vučiću, kakvu alternativu da ponudi? Ponaša se isto kao i ona od pre tri decenije; dovela je samu sebe u poziciju da praktično, iako više prećutno, zastupa ono što je govorila Miloševićeva opozicija: prvo država, onda demokratija. Što nas je dovelo dotle da nemamo ni državu ni demokratiju.

Godine 1989, dok se još nije znalo na koju će stranu jugoslovenska kriza, Slobodan Milošević je objavio knjigu pod nazivom „Godine raspleta“. Pokazalo se, međutim, da je u stvari to bio početak zapleta. Tako smo se zapleli da kad smo tresnuli tresla se cela zemlja.

Šta nas sada čeka: zaplet ili rasplet? Ne usuđujem se da prognoziram. Gotovo da bih citirao Dobricu Ćosića: „strepnja mi je veća od nade“.

Peščanik.net, 22.11.2018.