Šta je Evropska Unija?

Ishod referenduma u Irskoj izaziva različite komentare čiji sadržaj u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Isto je bilo i posle neuspešnih referenduma u Francuskoj i Holandiji pre nekoliko godina. Ne nedostaju mišljenja o tome šta je rđavo u Evropskoj uniji i zbog čega ona nije naročito popularna u mnogim zemljama članicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao negativno političko svojstvo. Šta, međutim, ona govori o samoj Evropskoj uniji?

Evropska unija je politički projekat zasnovan na ideji da se širenjem privrednih sloboda učvrsti zona bezbednosti u Evropi. Politički i pravni okvir toga projekta je potrebno pronaći u toku proširivanja i produbljivanja procesa integracije: dakle na osnovu iskustva i učenjem na greškama. Jasno je da je cilj politička integracija, ali ništa mnogo konkretnije od toga.¹

Čemu bi trebalo da služi Evropska unija? Osnovno javno dobro kojim bi ona trebalo da snabdeva zemlje članice jeste bezbednost. Način na koji se to postiže zasniva se na razumevanju evropske istorije, pre svega prošloga veka, i na saznanjima moderne političke misli, dakle one liberalne, prosvetititeljske i racionalističke. Ova osnovna ideja je najviše u skladu sa Kantovim shvatanjem trajnog mira. Reč je o političkom sistemu, o Uniji, gde suverenitet pripada državama članicama, ali shvaćen u negativnom smislu: kao obaveza prema individualnim slobodama sopstvenih građana i svih građana Evropske unije. Šta to konkretno znači?

Kada je reč o bezbednosti, Evropska unija je nastala na razumevanju da evropskim narodima i državama najveći rizici prete upravo od evropskih naroda i država. Bilo od unutarevropskih ratova, bilo od sukobljenih imperijalističkih interesa, bilo, konačno, od totalitarističkih, pre svega nacionalističkih ideologija. Na koji način Evropska unija uklanja, ili teži da ukloni, sve te opasnosti?

Najpre tako što međunarodnu politiku pretvara u unutrašnju. Neposredno rešenje toga bi bilo stvaranje federalne države. No, kako je i Kant smatrao, to bi moglo da bude opasno po slobodu pojedinaca i naroda. Stoga se pre svega pristupilo liberalizaciji privrednih odnosa i sklapanju mreže ugovora koji ih učvršćuju na osnovu poznatog načela o četiri slobode, koje se odnose na tržište proizvoda, finansijsko tržište, tražište rada i tržište usluga. To je ta liberalna ideja da slobodna trgovina čini ratove nepotrebnim i beskorisnim, pre svega među samim evropskim državama i nacijama.

Uz ugovore i sporazume ide i stvaranje odgovarajućih tela koja bi trebalo da obezbede političke uslove za produbljivanje privredne integracije, ali i da se staraju o procesu proširivanja. Evropska unija je narasla od početnih 6 zemalja članica na današnjih 27. A sama ideja Unije jeste da sve evropske zemlje, po definiciji političke geografije ili možda i po nekim drugim određenjima, imaju pravo da zatraže da budu primljene u članstvo.

Ova zona slobodne trgovine bi trebalo da ukloni opasnost od oružanih sukoba između evropskih država. Sledeća karakteristika koja je od značaja u konstrukciji Evropske unije jeste to da je spoljašnja suverenost, za razliku od one kod federalnih država, ostavljena zemljama članicama. Dok slobodni privredni i politički prostor internalizuje odnose među evropskim državama, odluka da se odgovornost za spoljašnju bezbednost ne prenese na Evropsku uniju, već da se ostavi zemljama članicama, ima za posledicu da one ne mogu da imaju imperijalističke ciljeve. Ovo se možda lakše vidi prikazano na negativan način.

Naime, Evrospka unija ne može da stupi u neprijateljske odnose ni sa kim. Jer nema jedinstvenu spoljnu politiku i nema sopstvenu vojnu silu. Time ona, posredno, ograničava i zemlje članice da uspostavljaju neprijateljske odnose sa državama izvan same Unije. Takođe, sprečava ih da gaje imperijalističke ciljeve. Decentralizovanost spoljne i politike bezbednosti onemogućava da Evropska unija, kao celina, uzme za cilj da silom rešava međunarodne probleme, a svaka pojedina zemlja članica bi ugrozila bezbednost drugih zemalja članica, ukoliko bi se priklonila politici sile bilo gde u svetu. Ovo drugo nije sasvim isključeno, osim u odnosima među zemljama članicama Evropske unije. Ali je politička cena takvog izbora značajno povećana.

Tako da se stvaranjem Evropske unije ne pacifikuje samo veliki deo Evrope, i potencijalno čitava Evropa, već sama Unija može da stupa jedino u miroljubive odnose sa ostatkom sveta, a to praktično važi i za same zemlje članice. To je opet u skladu sa Kantovim učenjem da sa rastom zone mira raste i interes za mir svih, i unutar i izvan pacifikovanog dela sveta.

Konačno, stvaranjem Unije, koja pre svega ima zadatak da širi prostore slobode, veoma se ograničavaju unutrašnji impulsi ka totalitarizmu ili autoritarizmu. Štaviše, došlo je do značajnog ublažavanja ideoloških sporova, koji su u velikoj meri odgovorni za unutrašnji i spoljašnji totalitarizam, pre svega onaj nacionalistički. No, kako je on gotovo besciljan ukoliko nije agresivan prema drugim zemljama i narodima, ideološki pokreti sa takvim ciljevima ne mogu da očekuju da će biti politički uspešni u zemljama koje su članice Evropske unije. I zaista, bar do sada, totalitarni pokreti i partije nisu imali uspeh ni u staroj niti u proširenoj Evropskoj uniji, a ne prolaze dobro ni populističke pokreti.

Iz ovoga se može videti ono što je karakteristično za Evropsku uniju: ona snabdeva svoje države članice ključnim javnim dobrom, a to je bezbednost, ali pre svega na negativan način: tako što zemlje članice čini odgovornim za svoju suverenost, a ne tako što preuzima njihove suverene odgovornosti. To je, takođe, u skladu sa Kantovim shvatanjem kosmopolitanizma, a tu ideju konfederacije je zagovarao i Hajek.

Ovakvo ustrojstvo Unije čini je popularnom kod pristupanja, ali ne i kasnije. S jedne strane zato što ona daje drugačije značenje suverenosti država članica, što frustrira, jer se delovi javnosti pitaju zašto, kada žive u suverenoj državi, ne mogu da odlučuju ne vodeći računa o drugima? Sa druge strane, sve promene podstiču nepoverenje, jer javnost u državama članicama nije spremna da prenese ovlašćenja na Uniju, budući da, uostalom, to i nije u skladu sa idejom da Unija daje doprinos javnom dobru na negativan, a ne na aktivistički način – da to čini kao privredni i politički sistem, a ne kao država, da se tako izrazim. Usled toga predlozi koji se vide kao povećavanje nadležnosti centra, a koji nisu u neposrednoj vezi sa privrednim slobodama, ili sa evropskim  i globalnim javnim dobrima, nailaze na neslaganje javnosti u zemljama članicama. Ne, doduše, u svima, a pitanje zašto u tome postoje velike razlike ostavljam ovde po strani.

Ovakvo ustrojstvo Evropske unije izaziva otpor i sa leva i sa desna. Sa levice, zato što Unija nije dovoljno demokratska. No, povećenje neposrednog uticaja građana Evropske unije išlo bi na uštrb njihove nacionalne suverenosti, a to je upravo ono što građani ne žele, bar ne žele građani onih zemalja koje su se izjasnile protiv ustavnih reformi u Uniji. Sa desnice, opet, dolazi kritika da je, u nedostatku demokratske odgovornosti, Evropska unija suviše birokratizovana. Glavni argument jeste da je slobodna trgovina dovoljna i da nikakva centralna birokratija nije potrebna. Ovaj se prigovor proteže i na zajedinički novac, jer se time uspostavlja evropska centralna banka koja je, takođe, ustanova koja nema neposrednu vezu sa nacionalnim državama i njihovim privrednim politikama.

Da bi se videlo koliko ti prigovori imaju smisla, potrebno je najpre uzeti u obzir neke osnovne činjenice. Najpre, koliko tačno košta Evropska unija? Neposredni, fiskalni troškovi su na nivou od 1% bruto domaćeg proizvoda Evropske unije. Poređenja radi, federalni budžet Amerike jeste negde oko 20% njenog bruto domaćeg proizvoda. Neke federalne države imaju manje budžete, a neke veće, ali sve troše daleko više nego Evropska unija. Takođe, u svima njima je regulatorna uloga centralnih vlasti veća, naprosto zato što imaju ustav i na njemu zasnovan pravni sistem. A to vodi i većoj birokratizaciji na nivou centralne vlasti.

Ako se uzmu u obzir ove činjenice, jasno je da Evropska unija doprinosi bezbednosti i stabilnosti Evrope po veoma niskoj ceni. Paradoksalno govoreći, to je dodatni razlog tome što nema interesa da se njena ovlašćenja i njen budžet povećaju, a to opet vodi posledici da ne postoji zainteresovanost za demokratizaciju njenih ustanova.

Je li to ono što se želi, recimo sa stanovišta onih koji ideju Evrope nalaze u liberalnim, prosvetiteljskim i racionalističkim idejama? Odgovor je, bar što se mene tiče, pozitivan. Jer, uzmimo sledeće pitanje: Kada bi Evropska unija imala, recimo, jedinstvenu spoljnu i politiku odbrane, koji bi joj bili ciljevi? Unija bi tada bila velika, globalna, super sila. Imajući u vidu istoriju evropskih velikih sila, opreznost nalaže da se od takve Unije zazire. Takođe, ako bi se sistemi koji postoje u većini evropskih države preslikali na nivo Evropske unije, koliki bi tada bio njen budžet? I na šta bi se trošio? Kant je smatrao, kao i neki drugi liberali (ili neoliberali), da države ne bi trebalo da imaju pravo na deficitarno finansiranje, jer se iz pozajmica finansiraju ratovi i drugi megalomanski projekti. Takođe, da je osnovno javno dobro koje bi takva Unija trebalo da donese mir ili bezbednost i to na osnovu vladavine prava a ne vojnom silom. I, konačno, a najvažnije, da bude garant sloboda pojedinaca, štiteći ih pre svega od njihovih sopstvenih država.

Evropska unija bi trebalo da teži tim ciljevima, pa je nepopularnost alternativnih predloga i nepoverenje u drugačije političke ciljeve ugrađeno u samu ideju Unije evropskih država.

Peščanik.net, 23.06.2008.

1. O tome sam detaljnije pisao posle neuspeha referenduma u Francuskoj i Holandiji o ustavu Evropske unije: Vladimir Gligorov, „Wilting Europe“, Wall Street Journal, 13. 06. 2006.