- Peščanik - https://pescanik.net -

Šta kada je um slep?

Foto: Peščanik

U srpskom društvu se odavno izlizala sintagma „suočavanje sa prošlošću“. To je učinjeno na različite načine. Optuženi i učinioci ratnih zločina su godinama ponavljali da je koriste samo izdajnici srpskih nacionalnih interesa i strani plaćenici. Mnogi su u to poverovali. Druga strana, koja zločine nikada nije prihvatila kao svoje nacionalno nasleđe, je sintagmu mantrično ponavljala najmanje jednu deceniju. Pričala je o besmislenosti rata, surovosti i žrtvama, njihovim sudbinama. Računajući na ljudskost i razum, ova strana se nadala nacionalnoj katarzi. Ipak, u jednom trenutku se iscrpela, potrošila nadu i povukla se.

Zato danas, dve decenije nakon završetka sukoba u Jugoslaviji, suočavanje sa prošlošću u Srbiji gotovo više i da ne postoji. Postoje senke i pojave koje nas svakodnevno podsećaju da se sa prošlošću nismo suočili, već naprotiv, da se u nju vraćamo. O tome je ovde već bilo reči – osuđeni ratni zločinci su u Srbiji dobrodošli u državnim institucijama i vladajućim političkim strankama. Oni uzdignute glave hodaju gradom, uglađeni i slobodni da društveno-politički deluju. Ako im to zamerite oni se – zaista ironično – pozivaju na ljudska prava.

Najilustrativniji je svakako primer Vojislava Šešelja kome je pravnosnažnošću osuđujuće haške presude po sili zakona prestao mandat narodnog poslanika. Međutim, on i danas nesmetano sedi u skupštinskoj klupi iz koje je čak izjavio da „bi ponovio sve zločine za koje je osuđen“.

Primeri se mogu nizati u nedogled, od zaštite nikad optuženih, preko podsmeha osuđenih, zataškavanja činjenica i dokaza, do relativizacije i potpunog negiranja srpske odgovornosti u ratnim zločinima.

U takvom sistemu je teško živeti, teško ga je i analizirati, ali se ipak i uprkos svemu postavlja pitanje – da li možemo drugačije? I ako da, kako?

Veliku inspiraciju za moju, ali i za druge zemlje regiona, može predstavljati analiza „Niko nije oslobođen istorije“ Helmuta Dubila. Ona govori o 50 godina debata o nacionalsocijalističkoj vlasti u Bundestagu. Nemci su, mimo stereotipa o brzom suočavanju sa prošlošću, prošli put relativizacije i negacije, posebno tokom prvih 20 godina od završetka rata. Osuda zločina, javno izraženi sram zbog porodične istorije, podsećanje na odgovornost za nečinjenje, prihvatanje odgovornosti države za zločine, čak i kada nema individualne krivice – sve je ovo postepeno narastalo tokom decenija u kojima je došlo do smene političkih generacija. Oni koji nisu bili direktno upleteni u genocide su ga se sramili i izgradili državni otklon od njega.

Izlaganje jednog poslanika Bundestaga iz 70-ih godina prošlog veka bi danas moglo da posluži svim balkanskim narodima u zaustavljenom „suočavanju sa prošlošću“:

„Naše stanovništvo se stalno pita zašto se govori samo o onom što smo počinili mi Nemci, a ne o onome što su drugi naneli nama Nemcima. Na ovo pitanje se ne može tek tako odgovoriti time da je Nemačka otpočela rat i da su nemačke trupe prve upale na tuđu teritoriju, ma kako istinito to bilo. Ne mogu se zločini obračunavati kao aktiva i pasiva u bilansu. Svaka strana mora da izađe na kraj sa onim što je počinila i zgrešila. Time što kažemo „ne“ zastarevanju nacionalsocijalističkih zločina, mi Nemci pred nama samima i pred sledećim generacijama dokazujemo spremnost da 12 zlih godina naše istorije rasvetlimo do poslednjeg detalja… Upravo time što bespoštedno kritikujemo sebe možemo da legitimišemo i našu želju da se poštuje nepravda koju su drugi učinili nama.“

Ovde je zapravo rečeno sve o raspravi koja se 20 godina vodi na Balkanu – ko je prvi počeo, ko je više stradao, ko je manje, a ko više kriv. Poslanik Gradl jasno ukazuje na izlaz iz tog začaranog kruga.

Za nove generacije je svakako bitno da čuju istinu, činjenice, svedočenja i priče žrtava. Obrazovanje bi moglo da promeni budućnost koja se ponavlja. Za sada obrazovni sistem u Srbiji to propušta. U školama se o zločinima ćuti, a nastava istorije liči na ono što je istoričarka Dubravka Stojanović nazvala predvojničkom obukom.

Za starije generacije, one koje su se odavno svesno odlučile da se ne suoče sa prošlošću, situacija je daleko drugačija. Na 19-ogodišnjicu genocida u Srebrenici, pukim slučajem preživeli Hasan Nuhanović je o svom životu govorio za jedan beogradski medij.

Učinio je to ljudski i neizbežno intimno, ali i sa gorčinom koju nije teško razumeti. Rekao je da ponavljanjem svoje priče on „ne može biti držač ogledala u kome se mi ogledamo“. Smatra da je dovoljno ono što je proživeo tokom rata i do danas. One koji su se odavno odlučili za relativizaciju ili negaciju, nijedna već dostupna činjenica i nijedno svedočenje neće pokolebati, shvatiće ga kao propagandu. To ogledalo ne pomaže, jer su, kako u jednom svom aforizmu kaže Ilija Marković, džabe oči kada je um slep.

U pravu je bio Nuhanović kada je izjavio da srpska strana mora sama da pronađe svoje suočavanje sa prošlošću, da ovaj proces mora doći iznutra. Rekao je da on ne vidi da mi ovde taj put tražimo.

Ovo poslednje je samo delimično istina. Postoje mnogi, iako nisu u većini, koji su taj put prošli ili njime koračaju. Problem je sasvim druge prirode.

Kao što smo videli u nemačkom primeru, tek nakon 20 godina i tek nakon političke smene generacija, započeo je proces koji mi nazivamo suočavanjem sa prošlošću.

Političke ideje i pojedinci koji su organizovali i sproveli ono sa čim je potrebno suočiti se – i dalje suvereno vladaju Srbijom (ali i zemljama u okruženju). Kontinuitet miloševićevskog i šešeljevskog režima prekinut je tek na nekoliko godina, a suštinski ponovo uspostavljen političkim ubistvom premijera Đinđića.

Takav sistem, u kome danas ipak žive i neke nove generacije, nikada ne može biti spreman na suočavanje sa prošlošću. Jer ta prošlost, to su oni, to su naše političke elite.

Oni sami to dobro znaju, čak bi se moglo reći da su našli uspešnu strategiju – gde mi očajavamo zbog njihovog primitivizma i neljudskosti, dok se oni pobednički smeju našem porazu. U ovoj strategiji je namerno blokirana politička i uopšte društvena smena generacija, kontrolisano je javno izraženo mišljenje, kao i mediji. Čak se u poluzbilji govori o tome da se masovno iseljavanje mladih podstiče upravo kako bi politički nameštenici zauvek vladali koristeći iste ideje i metode.

Ali na sreću, vreme zaista čini svoje. Iz nemačke perspektive, prošlo je tek 20 godina od završetka rata. Možemo da očekujemo da nam budućnost donese govore poput govora poslanika Bundestaga iz 70-ih godina prošlog veka. Koliko god se ratni politički establišment tome odupirao, to vreme neminovno dolazi.

Balkan.Perspectives, 03.02.2020.

Peščanik.net, 10.02.2020.


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)