Šta se menja

Osnovna razlika između nove i stare američke administracije, pod pretpostavkom da ne bude dodatnih problema kod smene vlasti, bar kada je reč o spoljnoj politici, biće u povratku multilateralizmu.

Trampova administracija je bila sklonija unilateralnim odlukama i bilateralnim sporazumima. I sporovima sa međunarodnim organizacijama, kao i nepoštovanju multilateralnih sporazuma. Ovo iz dva razloga. Jedan jeste politika „Prvo Amerika“. A drugi je uverenje da se u multilateralnim odnosima umanjuju američki uticaj ili moć. U bilateralnom odmeravanju snaga, veruje se, Amerika je jača od bilo koje druge zemlje.

Razjašnjenja radi, politikom „Prvo Amerika“ je tek određen cilj, ne i sredstva kojim bi to trebalo ostvariti. Taj cilj, naravno, nije nikako nov. Američka politika je uvek pre svega gledala američke interese. Retorički, međutim, ovako definisani cilj sugeriše da se američka politika do Trampa više rukovodila tuđim, a ne sopstvenim interesima. Recimo kada je reč o trgovačkim sporazumima. Ali i u oblasti bezbednosti ili, recimo, kada je reč o klimatskim promenama i uopšte kod doprinosa globalnim javnim dobrima.

Tu su dva problema. Jedan jeste da nije jednostavno definisati američki interes, ili interes bilo koje zemlje uostalom, a da je to interes svih Amerikanaca, ili bar većine. Čak i kada je reč o bezbednosti, spoljašnjoj i unutrašnjoj, mada bi tu saglasnost trebalo da je najveća. Drugi jeste da je tek potrebno odrediti sredstva kojima se cilj ostvaruje.

Recimo, nacionalisti ili suverenisti obično podrazumevaju da se nacionalni ili suvereni ciljevi ostvaruju unilateralnim odlukama. Kada je reč o Trampu, tako on shvata trgovačku politiku ili pre svega korišćenje carina. Ali kako je međunarodna trgovina bar bilateralna i zapravo je multilateralna, druga strana ili druge strane će odgovoriti sopstvenim carinama ili drugim merama zaštite. Naravno, carine, nezavisno od toga kako na njih druge zemlje odgovore, nisu nedvosmisleno u interesu zemlje, nacije, naroda ili, recimo, Amerike. Štite se, možda, jedni, obično manjina, ali se oporezuju drugi, obično većina. Nezavisno od toga, nije izvesno ni da će se obezbediti nameravana zaštita, jer je potrebno uzeti u obzir odgovor druge strane.

To je, uopšteno govoreći, zašto je suverenost, realno ili pravno, zapravo sposobnost da se preuzme odgovornost u međunarodnim odnosima, u odnosima međuzavisnosti država, nezavisno od toga da li se donose unilateralne ili sporazumne odluke. Tramp je, zapravo, opravdavao unilateralizam taktički. Ukoliko nije moguće postići sporazum kojem on teži, onda sporazuma i nema pa se prelazi, da tako kažem, u međunarodnu anarhiju gde odlučuje odnos snaga. Gde bi Amerika trebalo da je najjača.

Usled toga i prednost bilateralnih nad multilateralnim sporazumima. Jer, naizgled, u bilateralnim odnosima obe strane imaju snagu veta, s tim što je eventualni američki gubitak u, recimo, poremećenim trgovačkim odnosima manji. Što bi trebalo da vodi bilateralnim sporazumima koji su u američkom interesu, bar u tom smislu da bi se ispravili prethodni nepovoljni sporazumi. U multilateralnim sporazumima je eventualna težina američkog veta manja, jer ostali mogu da se udruže i sklope sporazum koji je na štetu Amerike. Tako da je potrebno oslabiti multilateralizam gdegod i kolikogod je moguće.

Bajdenova administracija će se, po najavama, vratiti američkoj politici oslanjanja na saveznike i težiće snaženju multilateralnih odnosa i organizacija. Uzmimo, primera radi, odnose sa Kinom i Rusijom, trgovačke odnosno u oblasti bezbednosti. Nije realno očekivati regionalne trgovačke sporazume na Pacifiku i Atlantiku kako bi se povećao uticaj u eventualnom novom svetskom trgovinskom sistemu, što je bila Obamina strategija, jer za to nema podrške ni u Americi niti u Evropi, ali će se Evropskom unijom koordinisati pritisak na Kinu da usaglasi svoju privrednu politiku i propise sa onima u njenim najvećim trgovačkim i finansijskim partnerima. Takođe, osnažiće se NATO što bi trebalo da utiče na buduće sporazume sa Rusijom u vojnoj oblasti pre svega. A tu je i povećano oslanjanje na takozvanu meku silu, recimo u Belorusiji ili na Balkanu, ali i svuda drugde u svetu.

Multilateralizam je za veliku silu, ekonomsku, političku i vojnu, povoljniji od bilateralizma zato što je možda snaga negativnog veta manja, ali je zato težina pozitivnog veta veća. Tako da se ciljevi ne ostvaruju pretnjama da će se od saradnje odustati, već ponudama da se saradnjom sa SAD povećaju i dobiti saveznika. To shvatanje američke uloge će Bajden težiti da obnovi. Sa koliko uspeha i u kom vremenu, to ćemo videti.

U Britaniji je postojala briga da će se Džonson suočiti sa problemima zato što je bio u dobrim odnosima sa Trampom, a i davao je izjave o vođama Demokratske stranke koje nisu bile laskave. Valja, međutim, razumeti da je politika praktična i nije nepotrebno lična.

Joe from Scranton does not hold grudges / Džo iz Skrantona nije zlopamtilo. Bajden je u politici već gotovo 50 godina, uglavnom kao senator a konačno i potpredsednik države. Ima značajno iskustvo u međunarodnoj politici. Kada bi kritike i neslaganja, pa i neprijateljstva, primao lično, ne bi nikako mogao da bude politički uspešan. Uz to, nema nikakve autoritarne sklonosti, što pomaže da politička neslaganja i konkurenciju ne prima lično. I nije nesklon promeni ili bolje rečeno evoluciji svojih shvatanja. Džonson je to potvrdio izvestivši o veoma prijateljskom i sadržajnom razgovoru sa budućim predsednikom SAD. Tako da i gospodin Vučić ne mora da brine da će njegova čestitka u kojoj se zahvaljuje Trampu ostaviti negativan ili bilo kakav utisak na Bajdena.

Kada je reč o Balkanu, EU će imati mnogo snažniju podršku nego za vreme Trampa. Valja očekivati mnogo veću angažovanost Stejt departmenta, koji je bio donekle držan po strani u poslednjih par godina. Cilj će, međutim, biti isti kao i do sada. Sporazum sa Kosovom o uzajamnom priznanju i povećana saradnja u Bosni i Hercegovini i u regiji u celini. Hoće li EU znati kako da to obezbedi uz nedvosmislenu američku pomoć, to ćemo videti.

Peščanik.net, 13.11.2020.