Stadionska klinika

Nismo još načisto kakav je virus u nama i oko nas. Ali, to ne zna ni struka, koja nam ispraća dimne signale o tome šta smo preživeli i šta nas čeka. Ni oni ni mi ne znamo ni jedno ni drugo.

Izgleda da zaraza ima svoju logiku, i nje se drži dok je u ljudima. Možda valja razmisliti o ideji nemačkog epidemiologa: prestanite sa testiranjem, pa neće biti zaraženih. Onaj koji ne zna da je bolestan i nije bolestan.

Za razliku od preplašene Evrope, mi smo se prvi vratili fudbalu koji ima atmosferu. Ta igra je inače nezamisliva bez publike, iako je srpski nogomet stavka za sažaljenje, rashod i konačno ukidanje. Gomila neznalica i šonjavih dunstera jurca za kožnim puvalom po blatnjavoj ledini, ne znajući šta bi sa njim kad ga stigne. Pa se na tom putu sudaraju, krljaju, klipšu po travi bez orijentacije. Pobeđuje onaj što ga slučajno ugura.

Tako je bilo i onomad u velikom derbiju, koji su nekako dobili očajno loši amateri, ali nešto bolji od onih koji su poraženi i izbačeni iz kupa.

Svet se čudi zbog „ludih Srba“ sklonih masovnom, ritualnom suicidu. Stadion u Beogradu postao je pobesnela laboratorija virusa.

Poražene je nekoliko dana pre napustio njihov ugledni i vatreni navijač Milojko Pantić, koji je svoj opravdani užas obrazložio javno: Džajić i Terzić su licu koje sebe zove Kapetan Dragan, tek izašlom iz zatvora zbog ratnih nedela, udelili Zvezdin dres sa brojem 1. na kome je ispisano junačko ime počasnog fudbalera. Taj Dragan, ili Denijel Senden, svejedno, odmah po dolasku u Srbiju pozdravio je Legiju i Zvezdana Jovanovića kao srpske heroje, želeći valjda da ih poravna sa sobom.

Milojko je čovek čiji je glas važan, ušao je u Zvezdinu istoriju, pa ima i legendarno značenje. Tada se igrao fudbal, igrali su ga majstori. Tada je Milojko uzviknuo: Nebo se otvorilo, Marakana je eksplodirala!

Odrekao se možda i tih nezaboravnih fudbalskih egzaltacija i više nije spreman da se bavi uspomenama. Stvarnost nije crvena nego crna: pored Džajića, slepo zaljubljenog u kondukatora, stajao je Zvezdan Terzić, onaj koji je video Vučićev duh nad Marakanom, pa ih je Milojko brutalno, pouzdano i opravdano razložio na proste činioce i anatemisao za sva vremena. Vrhunski potez druže!

Iz takvog etičkog ambijenta ne proizvodi se igra, jer nju i nema ko da proizvede, nego nacionalšovinistički mit na tribinama, i jedino u tom najrazornijem obliku ume da opstane.

Taman kad je struka počela da strepi od ćudi virusa koji i te kako voli da se ljudi druže, grle, ljube, slave, čule su se stidljive naznake da će mere svakako biti pooštrene kad prođu pobednički izbori.

Vladalac je u jednom danu učinio ono što inače stalno radi: obezbedio se lično proizvedenom kontroverzom. Neće biti predizbornih skupova vladajuće stranke. Nema razloga, zdravlje voljenog naroda je važnije od izbora.

Ali je odobrio, on naravno jer to niko drugi nije mogao, da se veliki derbi odigra pred vernim navijačima oba tima, koji u okviru strategije vođine ubedljive pobede imaju dvostruku ulogu: oni su pouzdano glasačko telo; iz njihovih sastava formiraju se stranačke batinaške trupe. Bez utakmice visokog rizika, nema ni borbenog kaljenja takvih bilmeza. Vođe navijača će se i dalje kretati na granici pasje odanosti i unosnog kriminala, ostali dobijaju samo hleba i igara. Dobro, igre nema, ali zar je to bilo kome važno? Derbi se i ne igra zbog fudbala.

U gledalištu je bilo oko 17.000 mazohista. Oni su kisnuli, znojili se, urlali, pljuvali. Grlili se, tukli, bacali petarde i baklje. Pokazivali koliko je blisko i jako navijačko bratstvo, i šta to znači za vođu čija je besna vojska postala stadionski klinički slučaj. Njegovo je huligansko prevashodstvo taj zarazni vašar pratilo iz dvora.

Šta se ima dogoditi ako masovno muško orgijanje na tribinama, odmah posle izbora, izazove novi snažni talas zaraze?

Ništa manje od onoga što već nismo imali. Optužiće nas za nebrigu prema sebi, struka će se pridružiti manijaku u ruženju naroda. Grdiće nas režimski epidemiolozi što hodamo. Najugroženiji seniori će biti u strogom zatvoru dok ih ne iznesu. Oni koji su pri sebi moći će u kupovinu hleba od ponoći do dva. Policija će privoditi sve one koji pokušavaju da vrate svoju slobodu. Ustavni sud postaće kolektivni član SNS-a.

Pobednik nad svima će iz vanrednog stanja sam krenuti avionom u novi poduhvat spasavanja svega što je već uništio. Činiće sa nama šta mu je volja.

Misli se ipak da ponižavajuću umobolnu torturu koju smo već jednom podneli, više nećemo moći da podnosimo.

Ma je li nam konačno prekipelo i da li zaista više ne možemo?

Možemo, možemo…

Peščanik.net, 12.06.2020.