Štete i uštede

Pošto protivnici politike štednje, kako se to obično kaže, ovom problemu gotovo isključivo pristupaju ideološki i retko, ako ikad, iznose bilo kakve argumente, odlučio sam da im malo pomognem. Dakle, kad štednja nema opravdanja? Na primeru Srbije, naravno.

Ni o čemu naša javnost nije obaveštavana tako redovno i uredno – doduše, ne baš i detaljno – kao o kretanju fiskalnog deficita. Tako je pre neki dan premijer Vučić slavodobitno objavio da je manjak u državnoj kasi za prvo polugođe ove godine iznosio svega 26 milijardi dinara. To je za 78 milijardi manje od plana, a za čitavih 100 milijardi manje nego lani u istom razdoblju. Rezultat, komotno se može reći, neverovatno dobar.

U stvari, ako se nekad za nešto može reći da je isuviše, tj. nepotrebno i preterano dobro, onda je to sada i ovde slučaj.

Od pomenutih 100 milijardi ušteđenih u odnosu na prošlu godinu tek jedna polovina ima smisla. Toliko je otprilike, dakle pedesetak milijardi, rezultat, s jedne strane, smanjenja rashoda, tj. plata u javnom sektoru i penzija (oko 40 milijardi), a sa druge strane povećanja prihoda (od poreza na dodatu vrednost i akciza).

Za drugih pedesetak milijardi može se slobodno reći da bi bilo bolje da su potrošene nego što su ušteđene.

Polovinu, opet grubo govoreći, te sume čine, nazovimo ih tako, reformski rashodi, tj. troškovi do kojih nije došlo (otpremnine i slično) zato što nije bilo reformi, a drugu njenu polovinu investicioni rashodi kojih takođe nije bilo. Od 25 milijardi dinara, koliko je država trebalo da potroši za infrastrukturne projekte potrošeno je svega pet.

Dakle: pod jedan – kasne reforme, što će doći na naplatu već iduće godine; pod dva – kasne investicije, što će takođe doći na naplatu kroz izgubljeni privredni rast u budućnosti.

Zarad trenutne koristi, dakle, žrtvovana je buduća dobit. To nije dobro. Ali je ipak bolje nego da je taj novac sprčkan kroz neki novi Nacionalni investicioni plan.

Peščanik.net, 13.07.2015.