Strahovi jake države

Pre nekoliko meseci ministarka pravde je izjavila kako je država jača od Šarića. Zašto bi neko uopšte sumnjao u pouzdanost javne misli jednog uglednog člana vlade?

Ali potreba da se to kaže, zanimljiva je sama po sebi. To, da je država jača, valjda se podrazumeva, i o tome se u pristojnim i uređenim društvima ne govori. Svako radi svoj posao, otkad postoji vlast neugasiv je stereotip o žandarima i lopovima.

Ipak država je odlučila da se još jednom oglasi verbalno kad je u pitanju odmeravanje snaga, pa je ministar policije izrekao istu mantru koju je Malovićeva možda već arhivirala: država je jača od huligana!

Takva bi se mudrost mogla smatrati lucidnim obrtom, da inače nije nepotrebna. Ne vode huligani državu, nego ozbiljni ljudi, ne obara ministar ruku na stolu sa onim stvorenjem koje je skakutalo po ogradi fudbalskog igrališta u Đenovi. Pa kome šaka padne na astal – taj je izgubio. Srpska javnost se (opravdano) nada da će srpska vlast svu tu opasnost od devastiranja spokoja i prostora za život, rešiti legitimnim sredstvima koja joj stoje na raspolaganju.

Stekao se prilično jak utisak da ministar Dačić kuburi sa političkom taktikom u upotrebi policije. Njegovi profesionalci, koji znaju svoj posao, ne bi tek tako vodili (nametnute) ulične borbe, otkrivajući bokove, suviše teško opremljeni i sa skromnim manevarskim potencijalom i pozicijom. Bez vozila koja su neizbežna u razvučenoj policijskoj poziciji, i bez neizbežne izlazne strategije.

Da bi zlo bilo veće, policajci su opravdano gnevni što ih država plaća kao poslednju sirotinju, a od njih traži da podmeću glave pod kamenice, i ko zna čega će sve još biti.

Srpsko pravosuđe se potpuno uklopilo u voljnu ili nevoljnu apologiju rastućeg nasilja. Utisak je pisca ovih redova da su sudovi efikasni samo tamo gde se nimalo ne zadire u čvrsti koruptivni sistem, koji „reforma” gospođe Mesarović nije ni takla. Takozvani huligani nisu stvoreni kao tajni nadripatriotski blok. Čak, rodoljublja više i nema u njihovom javnom rečniku. Može se naslutiti da iza njih stoji grupacija moći, koja je simbioza realnog i političkog podzemlja, i novorođene mafije, koja u finansijskom smislu može biti zaista moćnija od države.

Šarić ima dovoljno novca da plaća svoje poštenje pred srpskim sudovima, čak i da dokaže da je nevin jer je neuhvatljiv i neosuđivan. Taj okršaj između medija i narkobosova, ovde doživljavamo kao kolumbijski sindrom, koji se odvija na granici neverovatnog apsurda. Videste li Zdenka Tomanovića, kako, sve mašući svežom frizurom, antitezom pobija tezu o tome ko organizuje uličnu gerilu. Šarić nikome ne preti, niti napada. On samo čuva obraz, čast i poštenje.

Dakle, mafija bi mogla da plati svoju rušilačku vojsku bolje nego Dačić svoju policiju. Dok sudovi ne postanu pošteniji i stignu novi zakoni, dok vaspitanje u školama i porodicama ne „proradi”, ode voz kroz kukuruz, kako kažu moravski ljubitelji brzih pruga. Šta je onda sa borbom protiv „organizovanog kriminala?” Nije li divljanje negovanih srpskih vandala i ostalih Huna, znak mafije da je borba već počela, i da su kumovi u ofanzivi, pred državom koja je jača.

Pitanje je sad: gde su kumovi, gde je zmijsko gnezdo i glava tog reptila? Predsednik Tadić reče da se mafija ugnezdila i u samu vlast: ima ih svuda, i dobro su plaćeni za svekoliku opstrukciju. To nije samo obična korupcija, koja je i sama po sebi razarajuća, nego nešto mnogo gore: učešće u rušenju države koja ih plaća kako bi funkcionisala. Ima ih i u opoziciji, i njihova okretnost u nastojanju da se poboljša status srpske mafije, rado se definiše kao legitimna borba za vlast.

Možda država zna šta treba učiniti, ali još licitira sa razmerama moguće štete. Ne zna na koga da udari, jer su u pokušajima zatiranja zla, promašaji isto tako opasni kao oklevanje. Njen posao jeste da obezbedi mir i red na ulicama i pretvaranje Beograda u nekadašnji Bejrut. Ali, to je ovde već dnevna rutina.

Potrebno je hitno hvatanje one zmije za glavu, pa ma čija ona bila. Istinska reforma sudstva čije časne sudije zaslužuju sve ozbiljniju skepsu, sve na čelu sa predsednicom kasacionog suda. Reforma policije, koja bi se oslanjala na pouzdane obaveštajne i operativne podatke BIA, i tehnološki i taktički bila potpuno prilagođena novom obliku ulične mafijaške borbe.

Vlast nema razloga da se plaši da olisiči nekoga na visokom položaju u vlasti ili opoziciji. Neće pasti od toga. Siguran sam da bar Saša Vukadinović zna o čemu je reč.

Zasad i dotle, Srbija neće biti jača od Šarića ili huligana, ona ne može ojačati od sejanja ministarskog optimizma.

Ako ima vremena da čeka da njena legitimna sila (policija) slabi, a urbana gerilska vojska bude istinski pod oružjem, onda se neće ni znati ko će biti država.

 
Politika, 25.10.2010.

Peščanik.net, 25.10.2010.