- Peščanik - https://pescanik.net -

Strogo poverljivo nasilje

Foto: Shutterstock

Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin je sinoć, komentarišući mogućnost da se šetnja u okviru Evroprajda 2022. danas ipak održi izjavio „da zabrana šetnje ostaje na snazi“. Podsetimo, ministarstvo unutrašnjih poslova je 13. septembra onemogućilo održavanje javnog skupa u okviru Evroprajda iz bezbednosnih razloga. MUP je svoju odluku potvrdio i u drugom stepenu, odnosno po žalbi organizatora okupljanja, pa se predmet 15. septembra (dva dana pre planiranog skupa) našao pred Upravnim sudom koji je najavio da će „imajući u vidu prirodu ove upravne stvari, doneti odluku u kratkom roku“. Upravni sud je jutros doneo odluku da tužbu organizatora odbija kao neosnovanu.

Imajući u vidu da odluka o održavanju javnog okupljanja u okviru Evroprajda sinoć nije bila u rukama MUP-a (već Upravnog suda), ministar unutrašnjih poslova je izvršio direktan pritisak na sud. To je omiljeni sport svih članova Vlade u kojem utakmicu uglavnom gubi sud. Tako je bilo i ovog puta.

Vulin je pritisak na sud izvršio obelodanjivanjem očekivanja izvršne vlasti o ishodu upravnog spora koji je u toku, odnosno porukom da zabrana mora ostati na snazi. Moglo bi se reći da je Vulin u javnosti pokušao da stvori uverenje da je baš on šef Upravnog suda i da je čitava stvar okončana. Odnosno, da je njegova (reč) poslednja. To naročito vidimo onda kada Vulin kaže da „zbog različitih laži, podmetanja i pokušaja da se unizi Republika Srbija, njen pravni sistem i njene institucije, želi da saopšti građanima Srbije da niko, a najmanje Ministarstvo unutrašnjih poslova, nije popustio pred pritiscima velikih sila Zapada.“

Jutrošnja odluka i nemušto obrazloženje Upravnog suda su potvrdili da je sedište Upravnog suda upravo u Vulinovoj kancelariji. Ali tek posredno – Vulinov šef je njegov partijski lider i predsednik Srbije. Čak bi i predsednik Srbije, nakon decenija nepraktikovanja prava, smislio bolje obrazloženje za nedozvoljavanje održavanja javnog skupa od onog koje nam je danas priredio Upravni sud.

U ovoj odluci vidimo da sud smatra da je MUP zakonito i opravdano onemogućio javno okupljanje zakazano za 17. septembar u okviru Evroprajda zbog toga što su se stekli uslovi za ograničenje slobode okupljanja, odnosno jer je nastupila opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu (član 8, stav 1, tačka 3 Zakona o javnom okupljanju).

Procena o bezbednosnoj opasnosti MUP-a, a sa kojom se u potpunosti složio i Upravni sud proizlazi iz činjenice „da u neposrednoj blizini javnog okupljanja treba da se održi i šetnja većeg broja građana čiji su stavovi suprotni sa stavovima pripadnika LGBT+ populacije, i koji otvoreno izražavaju protivljenje održavanju manifestacije EuroPride 2022“. MUP i Upravni sud su saglasni da „postoji opasnost da će doći do napada i međusobnih sukoba, kao i opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu.“

Drugim rečima, javnom okupljanju u okviru Evroprajda je presudio ne sam Evroprajd, već najava skupa protivnika Evroprajda, čiji se susret na ulici navodno može okončati nasiljem. Vidimo da se opasnost od nasilja ovde vezuje sa sukob dve grupe, a da je opasnost od nasilja apstraktna, odnosno pretpostavljena.

Kako je profesorka Vesna Rakić Vodinelić već govorila o ranijim odlukama Ustavnog suda koje su prethodne bezbednosne razloge za neodržavanje Prajda definisale kao nedovoljno obrazložene, arbitrerne i proizvoljne, ovde ću se osloniti na neodrživost navedenih argumenata sa stanovišta višedecenijske prakse Evropskog suda za ljudska prava, koja obavezuje i Srbiju.

Evropski sud za ljudska prava slobodu okupljanja i izražavanja iz člana 11 Evropske konvencije shvata vrlo ozbiljno. Sud stoji na stanovištu da kontra-demonstracije, odnosno moguće reakcije na javno okupljanje, pa čak i latentni sukob dve grupe nisu dozvoljen osnov ograničenja slobode okupljanja. Sud ovaj stav definiše na sledeći način:

„Demonstracije mogu iritirati ili uvrediti osobe koje se protive idejama i tvrdnjama koje te demonstracije promovišu. Ipak, učesnicima mora biti omogućeno da održe demonstracije bez straha da će biti podvrgnuti fizičkom nasilju njihovih protivnika; takav strah bi mogao da odvrati udruženja ili druge grupe koje podržavaju zajedničke ideje da otvoreno izraze svoje mišljenje o veoma kontroverznim pitanjima koja utiču na zajednicu. U demokratiji, pravo na kontra-demonstracije se ne može proširiti na sprečavanje ostvarivanja prava na demonstracije (podvukla S.M.).“1

Dakle, kontra-demonstranti imaju pravo da se protive demonstrantima, sve dok su mirni. U našem slučaju učesnici porodične litije imaju pravo da se protive javnom okupljanju u okviru Evroprajda. Međutim, ovo protivljenje, pa čak i kada uključuje pretnju fizičkim nasiljem, nije dovoljno za ograničavanje slobode onog ko ima nameru da se mirno okupi. Država ima pozitivnu obavezu da demonstrantima obezbedi sigurnost i da spreči nasilje.

Zakon o javnom okupljanju je, kao i Ustav, izričit da su mirna okupljanja slobodna. Okupljanja sa elementima nasilja i ugrožavanja prava i bezbednosti drugih nisu dozvoljena. Međutim, definicija mirnog okupljanja se procenjuje u odnosu na konkretan skup (u našem slučaju Evroprajd), a ne u odnosu na nasilje koje može biti upereno ka ovom skupu.

Evropski sud je i ovde vrlo jasan – mirno okupljanje je svako okupljanje u kome organizatori i učesnici nemaju nasilne namere. Zbog toga se pravo na mirnu slobodu okupljanja primenjuje na sve skupove, izuzev onih gde organizatori imaju nasilne namere, kojima podstiču nasilje ili na drugi način odbacuju temelje demokratskog društva.2 Da li su organizatori Evroprajda i porodičnih litija imali namere da se okupe mirno ili nasilno, MUP i sud su morali da odlučuju odvojeno, a ne u paketu. Ovo su morali da urade u odnosu na konkretne činjenice, a ne u odnosu na neobrazložene pretpostavke.

Samo ova dva navedena stava, a ima ih mnogo u praksi Evropskog suda, nam govore da mogući sukob dve grupe nije dovoljan razlog za zabranu mirnog skupa, te da se definicija mirnog skupa pre njegovog održavanja mora procenjivati kroz namere organizatora i učesnika. Za sve ovo ne haje MUP Srbije, a ni Upravni sud. Oni ne sude po Ustavu, zakonu i Evropskoj konvenciji, oni sude po komandi koja je – čak i javno – izdata sinoć.

Da li su organizatori i učesnici Evroprajda 2022. godine u bilo kom trenutku MUP-u dali povode i dokaze da tvrdi da su njihove namere i ciljevi nasilni? Očigledno je da nisu. MUP i sud u ovo pitanje nisu ulazili, iako su bili u obavezi. Teret dokazivanja nasilnih namera je na vlastima, kaže Evropski sud.3 Drugim rečima, organizatori Evroprajda nisu dužni da kontinuirano dokazuju da nemaju nasilne namere, što su bili prinuđeni da rade mesecima unazad. Ovu javno nametnutu obavezu nisu imali organizatori porodičnih litija.

Kada su u pitanju osnovi zbog kojih Upravni sud tvrdi da će doći do sukoba dve javno okupljene grupe, mora se priznati da su sudije ovde naročito zablistale u svom poltronstvu prema izvršnoj vlasti. Ovo su učinile tvrdnjom da su podaci o mogućem nasilju označeni oznakom „strogo poverljivo“, te da je sud imao uvid u te podatke. Javnost to pravo uvida nema. Podsetimo, prema Zakonu o tajnosti podataka, oznakom strogo poverljivo su označeni podaci čije objavljivanje bi moglo da dovede do nastanka teške štete po interese Republike Srbije. Kakva to teška šteta može nastati od objavljivanja podataka o mogućem nasilju na javnom skupu? Ostalo je bez odgovora.

Složiću se sa profesorkom Rakić Vodinelić koja je građane daleko pre odluka MUP-a i Upravnog suda uputila da svoje ustavno pravo na javno okupljanje praktikuju primenom člana 13 Zakona o javnom okupljanju. On definiše da se državnim organima ne prijavljuju spontana mirna okupljanja, bez organizatora, kao neposredna reakcija na određeni događaj, nakon tog događaja, radi izražavanja mišljenja i stavova povodom nastalog događaja. Katastrofalna odluka Upravnog suda, kao i pritisak izvršne vlasti da takva odluka bude doneta, dovoljan su osnov za spontanu reakciju. Policija će u ovom slučaju, htela to ili ne, biti prinuđena da održava javni red i mir.

Na kraju, ali ne i najmanje važno – sloboda okupljanja je neodvojiva od slobode govora. Umesto da su svojim građanima obezbedile obe ove slobode, vlasti u Srbiji čine ono za šta su se profesionalizovale u poslednjih 10 godina (pojedinci su na ovom zadatku već 30 godina). Vezuju nam ruke i noge, zabranjuju kretanje i okupljanje. Usta pune kamenjem da bi ih zatim dobro zapečatili lepljivom trakom. To nije dostojanstven život i nije život na koji građani Srbije treba da pristanu, bilo da su sa ove ili one strane Evroprajd okupljanja.

Peščanik.net, 17.09.2022.

LGBTQIA+

________________

  1. Slučaj Plattform “Ärzte für das Leben” v. Austria, 1988, par. 32.
  2. Slučaj Kudrevičius i ostali v. Lithuania [GC], 2015, par. 92.
  3. Slučaj Christian Democratic People’s Party v. Moldova (no. 2), 2010, par. 23.
The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Članica je Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Vladavina prava kroz Poglavlje 28 – zaštita prava potrošača i zaštita zdravlja (NKEU, 2020), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2020), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvuje u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)