Svako ima svoju Srbiju

Oduvek je to tako bilo – svako u Rusiji ima svoju Srbiju, a u Srbiji svako ima svoju Rusiju i tako se i ponašamo.

Tu je negde sve ovo oko A. V. Konuzina i to se lepo vidi iz komentara u moskovskoj štampi i reagovanja u Srbiji. U tom smislu Konuzin je u Srbiji radio svoj posao – hajde malo da ga “branimo” – a da je to skandal, i to smo videli, ali nije ni prvi ni poslednji u sprsko-ruskim odnosima u ovim nemirnim vremenima na Balkanu. Posetio je Aleksandar Vasiljevič Topolu i pod spomenikom vožda Karađorđa održao je slovo. Klicala je Topola i s njom, ako je verovati novinama, i barem polovina Šumadije. Ljubili su mu stope i zasipali ga cvećem, kao najvećem Srbinu među Rusima. Biranim rečima ga je pozdravio i predsednik SO Topola, a potomak voždov princ Karađorđević ga je pozdravio vrlo uzbuđeno: ambasador je govorio na srpskom, a Karađorđević se uzdržao od srpskog. Ćutao je. Izdaju se saopštenja – pola Srbije je srećno. Mi smo poznati po “zakeranju” i primera ima iz istorije, i dalje mislimo da nije u ovoj prilici loše nečeg se prisetiti – pa neka čita svako kako mu je volja. I mi ponavljamo da je uvek tako bilo, jer političke vode su mutne pa često i krvave. Svaka ozbiljna zemlja zna da u svetu nema prijatelja, već interesa. To je drugo zlatno pravilo u diplomatiji. To najbolje znaju sve diplomate, osim našeg legendarnog Vuka J. Listamo znamenito delo “Istorija srpskoga ustanka” a pisac je savremenik, očevidac i istoričar bez mane. On se služi dokumentima i poredi ih sa drugim dokumentima. Godina je 1809. i 1810. Pred propast Srbije, nakon osvajanja koje je Karađorđe izvojevao u borbi s Turcima: ruski “rezident” u Beogradu tada je bio Rodofinjikin – tako se zvao ambasador – i on je uredno slao izveštaje caru u Moskvu i u njima je crnio Karađorđa i govorio klevete o njemu, a sve iza njegovih leđa. Karađorđe je – pisali smo o tome – rešio da pošalje visoku delegaciju ruskom caru i izabrao je za to učene ljude koji znaju i ruski, i nemački, i francuski i dao im je pisma za cara. Negde u Moldaviji, kod Jašija, njih su presrele ruske vojne izvidnice i privele ih u štab vrhovnog zapovednika carske Armade koja je držala front od Gruzije podno Kavkaza, pa sve do Dunava i Panonije. On je bio knez Prozorovski, vrhovni zapovednik i glavnokomandujući. Kada su mu rekli da oni idu u Rusiji caru, Prozorovski im je rekao da je Rusija sklopila mir sa Turskom, kakav car, kakvi bakrači, ja sam ovde car, grmeo je Prozorovski, vičući na najgrublji način, pa neće valjda Rusija da zarati s celim svetom radi Srbije. “Prozorovski se bojao”, kaže naš istoričar, ”da Srbi ne vaspostave svoje drevno carstvo i da ne zavladaju čak i samim Carigradom.” Nesrećni Karađorđe nije imao takve namere, niti je mogao, jer zna se čiji će Stambol biti ako do ratnog sukoba dođe – ruski, i tako je stvar propala. Inače, knez Prozorovski u jednoj instrukciji – koja je ovde objavljena – jasno je kazao da sve u Srbiji mora biti pod ruskom gubernaturom, pa čak i “poslovi đumruka”, kako se zvala carina sa svojim pečatima. Tako je bilo, veliki su uvek veliki a mali su mali, jer svako u Rusiji je imao svoju Srbiju, a u Srbiji je svako imao svoju Rusiju, i oko Karađorđa su takođe postojale dve struje. A. V. Konuzin se obraća svojoj Srbiji, a to su razne desničarske organizacije sa kojima vlada u Beogradu odavno ima probleme.

Podelila se Srbija, ali se vidi iz izveštaja, podelila se i Rusija. Konuzin je jasno kazao u Topoli – “ja nisam patrijarh, ali mogu da blagosiljam”. Koja će struja pobediti ne zna se, ali Konuzin dobro zna za koju je Srbiju, kao što Mira Marković zna za koju je Rusiju, a zna to i dr K.

U svakom slučaju vredi pročitati ozbiljne knjige dokumenata, jer Propovednik biblijski kaže da ničeg novog pod suncem nema – “Teku reke u more, a more se ne prepunja”. I tako dalje. Jeste skandal ono što je uradio Konuzin, ali je još veći skandal što mu niko od zvaničnika iz Beograda nije smeo prigovoriti.

Kako će proći šef naše države Boris T. kada bude pošao tamo da utanači neka najavljena “strateška opredeljenja” u odnosima s Rusijom? O tome još ništa ne znamo, a to će uskoro biti. Ne gnjavimo mi istoriju, već samo kažemo da su i pre nas živeli ljudi i mučili se političkim pitanjima, baš kao što se mi sada oko Kosova mučimo. Zna Konuzin kome se obraća, a kako će biti, videćemo.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 23.09.2011.