Sve je manje spermatozoida

Tako kaže jedno nedavno istraživanje. Spermatozoida je manje širom sveta. Ne propada samo planeta, nestaju i spermatozoidi. Vest o rezultatima istraživanja mogla bi biti dramatična, ali nije. Istina je da je istraživanje baš to pokazalo – da je spermatozoida manje nego što ih je bilo ranije. Samo, ranije se broj spermatozoida određivao drugačije. Otuda sumnja: mogu li se uopšte porediti rezultati dobijeni na drugačije načine. Naime, sve i da su iz istih uzoraka prebrojavani spermatozoidi na različite načine, dobijeni brojevi ne bi se poklapali.

Ali, rezultati istraživanja o smanjivanju broja spermatozoida mogli bi ipak biti i tačni. Pored klimatskih promena, samo nam je falio još i manjak spermatozoida. Ako se posmatra čitav ljudski rod, to bi bila potvrda o biološkom opadanju njegovih reproduktivnih moći te prva, rana, najava izumiranja. Ako se pak gledaju samo muškarci i ako znamo da je broj spermatozoida povezan s opštim zdravljem muškog tela, onda bi njegovo smanjenje značilo i da je opšte zdravlje muškaraca ugroženo. Kao da im se planeta sveti, pošto su oni njeni glavni zagađivači.

To da bi reproduktivne moći ljudskog roda uopšte mogle biti ozbiljno smanjene odavno je tema naučne fantastike. Najčešće se tako motiviše mešanje države (uvek totalitarne) u muško-ženske poslove reprodukcije. Pravljenje dece prestaje da bude stvar slobodne volje muškaraca i žena i postaje od strane države nametnuta obaveza. „Sluškinjina priča“ govori o tome, iako tu nije reč o raširenoj muškoj jalovosti. Margaret Atwood je krenula od pretpostavke da sve manji broj žena može da zatrudni. Roman i film „Deca čovečanstva“, naprotiv, polaze od (zamišljene) potpune muške jalovosti.

Autorka romana (iz 1992) P.D. James zamislila je da se od jedne godine (1994) na čitavoj planeti više nije rodilo nijedno dete. Razlog je sterilitet muškaraca. James ovu narativnu potku koristi da bi elaborirala političku i društvenu kritiku kolektivnog i individualnog ponašanja ljudi suočenih s krajem (svog) sveta. U romanu je reč o Engleskoj iz 2021: ukinute su demokratske ustanove, a poslednja generacija dece bahato uživa u privilegijama. Po romanu je 2006. film napravio Alfonso Cuarón. On je iskoristio polaznu zamisao, ali je bitno izmenio priču tako što je uveo migrante i na njih preneo neke od elemenata izvornog zapleta.

Mark Fisher, o kome smo ovde već govorili, na početku svoje knjige o kapitalističkom realizmu, iz Cuarónovog filma izdvaja jednu scenu: glavni junak i njegov prijatelj obilaze sačuvana umetnička dela, sklonjena u obnovljenu zgradu jedne elektrane. Na pitanje glavnog junaka za koga se čuvaju sva ta dela kada više nema dece, prijatelj spokojno odgovora: trudim se da o tome ne razmišljam. Iz te scene Fisher izvlači dalekosežne zaključke o sebičnoj logici kapitalizma lišenoj brige o budućnosti. Iz perspektive 2022, i Cuarón i Fisher više liče na proroke nego na reditelja odnosno kritičara.

Kada se pogledaju zaključci konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (Cop27), utisak je da se budućnost malo tiče predstavnika država koji su se tamo okupili. Recimo, oni jesu odlučili da se napravi poseban fond za nadoknadu štete od klimatskih promena u siromašnim zemljama. Ali, iako su se složili da taj fond treba da postoji, nisu ništa rekli o tome ko će ga tačno puniti i s koliko sredstava. Proročko je i Cuarónovo i Fisherovo obesmišljavanje čuvanja umetničkih dela jer neće imati ko da ih gleda: tako danas klimatski aktivisti objašnjavaju svoje galerijske „napade“ na čuvene slike.

Kao proroci, mogli bi se njih dvojica, zajedno s britanskom književnicom, pokazati i ako se potvrde rezultati istraživanja o smanjivanju broja spermatozoida. Na kraju, glavni zaplet u filmu vrti se, kao i danas (pogotovo) u našem delu sveta, oko migranata. Na obale Britanije, naime, stiže i jedna trudna izbeglica. Cuarón je, za razliku od James koja je pisala kritiku, hteo da napravi film o nadi, a nadu je, kako vidimo, upečatljivo vezao za migrante.

Ove priče, naučne i fikcionalne, o spermatozoidima, klimatskim promenama i migrantima, a zapravo o sasvim mogućem kraju (ljudskog) sveta teško je zaokružiti i napraviti poentu. Nismo ih zbog neke potencijalne njihove poente ovde ni izložili. One su tu zbog jednog lokalnog kontrasta. Dok se na globalnom planu razmišlja (ili ne razmišlja, kad smo već kod toga) o smanjenju broja spermatozoida, klimatskim promenama i ogromnim migrantskim talasima koje će one pokrenuti, mahom prema Evropi, dakle kada postaje sve očiglednije da se svet koji poznajemo bliži kraju, mi se ovde spremamo za rat zbog – ni manje ni više – automobilskih tablica. I to kada je sasvim izvesno da se uskoro automobili više neće ni voziti.

Posmatrač s Marsa rekao bi – e neka više nemate te spermatozoide, kad ne umete ništa pametno da napravite s njima.

Peščanik.net, 22.11.2022.